Kada roditelj slobodno nađe balans između „treba“ i „želeti“ u svom životu, onda nema posebnih poteškoća u ovom pitanju kod dece...
Danas sam razgovarao sa majkom. Razmišljala je šta bi moglo biti najbolje za dete i pitala se da li vredi sina prebacivati iz jednog kruga u drugi i pitala za savet.
Šta je najbolje za dete?
Predložio sam da pitam šta samo dete želi.
Mama je odgovorila da je to besmisleno, bio je mali, želje se menjaju svaki dan, tako da se ne možete rukovoditi njima - odrasla osoba mora da donosi odluke za bebu.
Iskreno, zaglavio sam ovde neko vreme. Zato što u maminim rečima ima logike i smisla.
Zaista, dok dete ne postane punoletno, većinu važnih odluka za njega donose roditelji: u koji vrtić će ga poslati, u koju školu da uči, gde da ga pošalje na odmor, koje sposobnosti da razvija.
I čudno je prebaciti ovu odgovornost na dete.
Ali šta da se radi sa njegovim željama? I kako roditelj može da donese odluke o tome na šta da se fokusira kada bira ako su detetove želje toliko promenljive?
Postoji nekoliko načina.
1. Roditelj planira sudbinu deteta isključivo iz svojih razloga, jednostavno po pravu da bude inteligentniji, zreliji i iskusniji.
Na primer, majka veruje da njena ćerka mora tečno da govori engleski, jer će joj to pomoći da se u budućnosti zaposli u inostranstvu i uspešno se uda za naslednika Marka Zakerberga.
Mama se ljuti na hirove i suze svoje petogodišnje ćerke pre svake lekcije sa tutorom, doživljava ih kao lenjost i neposlušnost.
Beba još uvek ne razume da se to radi za njeno dobro. Zatim će ljubiti ruke svojoj majci što je nije pustila u šetnju dok ne nauči napamet nepravilne glagole.
Ako pogledate u budućnost, onda će za 15 godina ova devojka imati malo razumevanja šta želi, šta voli.
U najboljem slučaju, pasivno će čekati uputstva od svoje majke, muža ili šefa šta da radi, u najgorem slučaju, ona će protestovati i sabotirati svaki predlog da se baci na posao.
2. Roditelj stalno pita dete šta želi i prati isključivo detetove impulse.
Danas je moje dete želelo da crta kao Dizni, pa su ga poslali u kreativnu radionicu.
Moj sin je video dovoljno Nindža kornjača i upisao se na karate.
Izgubio sam na takmičenju, šteta je izaći pred momke - prestali su da me vode u klub, nema smisla povrediti dete.
Ovde se roditelj uopšte ne opire detetovim željama, ne utiče na njega ni na koji način i daje mu potpunu slobodu. Dete će verovatno izrasti u samodovoljno, jer ga mama i tata nisu ni na koji način povredili.
U svakom slučaju. Najverovatnije će izrasti u impulsivnog momka koji napušta fakultet posle prvog semestra, preuzima važan projekat, a zatim ne odgovara na pozive i pada u stanje strasti jer mu je narudžbina pomešana.
Šta je najbolje za dete?
Predložio sam da pitam šta samo dete želi.
Mama je odgovorila da je to besmisleno, bio je mali, želje se menjaju svaki dan, tako da se ne možete rukovoditi njima - odrasla osoba mora da donosi odluke za bebu.
Iskreno, zaglavio sam ovde neko vreme. Zato što u maminim rečima ima logike i smisla.
Zaista, dok dete ne postane punoletno, većinu važnih odluka za njega donose roditelji: u koji vrtić će ga poslati, u koju školu da uči, gde da ga pošalje na odmor, koje sposobnosti da razvija.
I čudno je prebaciti ovu odgovornost na dete.
Ali šta da se radi sa njegovim željama? I kako roditelj može da donese odluke o tome na šta da se fokusira kada bira ako su detetove želje toliko promenljive?
Postoji nekoliko načina.
1. Roditelj planira sudbinu deteta isključivo iz svojih razloga, jednostavno po pravu da bude inteligentniji, zreliji i iskusniji.
Na primer, majka veruje da njena ćerka mora tečno da govori engleski, jer će joj to pomoći da se u budućnosti zaposli u inostranstvu i uspešno se uda za naslednika Marka Zakerberga.
Mama se ljuti na hirove i suze svoje petogodišnje ćerke pre svake lekcije sa tutorom, doživljava ih kao lenjost i neposlušnost.
Beba još uvek ne razume da se to radi za njeno dobro. Zatim će ljubiti ruke svojoj majci što je nije pustila u šetnju dok ne nauči napamet nepravilne glagole.
Ako pogledate u budućnost, onda će za 15 godina ova devojka imati malo razumevanja šta želi, šta voli.
U najboljem slučaju, pasivno će čekati uputstva od svoje majke, muža ili šefa šta da radi, u najgorem slučaju, ona će protestovati i sabotirati svaki predlog da se baci na posao.
2. Roditelj stalno pita dete šta želi i prati isključivo detetove impulse.
Danas je moje dete želelo da crta kao Dizni, pa su ga poslali u kreativnu radionicu.
Moj sin je video dovoljno Nindža kornjača i upisao se na karate.
Izgubio sam na takmičenju, šteta je izaći pred momke - prestali su da me vode u klub, nema smisla povrediti dete.
Ovde se roditelj uopšte ne opire detetovim željama, ne utiče na njega ni na koji način i daje mu potpunu slobodu. Dete će verovatno izrasti u samodovoljno, jer ga mama i tata nisu ni na koji način povredili.
U svakom slučaju. Najverovatnije će izrasti u impulsivnog momka koji napušta fakultet posle prvog semestra, preuzima važan projekat, a zatim ne odgovara na pozive i pada u stanje strasti jer mu je narudžbina pomešana.
3. Roditelj se interesuje za detetove želje, sluša ih i donosi odluku na osnovu zdravog razuma.
Šta ja zovem zdravim razumom? S jedne strane, čuti i uvažavati želje deteta, s druge strane, regulisati ih prema situaciji i time pokazati model koji će dete početi da reprodukuje u svom odraslom životu.
Uzeću primer engleskog.
Ako petogodišnje dete ne želi da nauči jezik, teško mu je i samo izaziva skandale u porodici, možda je vredno postaviti pitanje, kome je jezik više potreban: ćerki ili majci?
Šta će se strašno dogoditi ako vaša ćerka ne govori engleski do pete godine?
Šta je važnije za majku: da neguje planove da njeno dete postane gospođa Zakerberg, ili detetov mir i mir u porodici?
A ako ćerka ne radi u Americi, već ode u Sibir i uda se za Čukčija, šta onda?
Evo još jednog primera, sa karate sekcijom.
Moj sin je uživao da ide tamo nekoliko meseci, ali čim je izgubio na takmičenju, plakao je i odbio.
Možete da pogodite i pitate dete šta se promenilo. Možda ga boli što se oseća poraženim, možda ga je drugi dečak nazvao gubitnikom i slabićem.
Tada zadatak roditelja nije da podrži trenutnu želju da napusti sport, već da pomogne detetu da preživi razočarenje, ogorčenost i razočarenje.
Šta ja zovem zdravim razumom? S jedne strane, čuti i uvažavati želje deteta, s druge strane, regulisati ih prema situaciji i time pokazati model koji će dete početi da reprodukuje u svom odraslom životu.
Uzeću primer engleskog.
Ako petogodišnje dete ne želi da nauči jezik, teško mu je i samo izaziva skandale u porodici, možda je vredno postaviti pitanje, kome je jezik više potreban: ćerki ili majci?
Šta će se strašno dogoditi ako vaša ćerka ne govori engleski do pete godine?
Šta je važnije za majku: da neguje planove da njeno dete postane gospođa Zakerberg, ili detetov mir i mir u porodici?
A ako ćerka ne radi u Americi, već ode u Sibir i uda se za Čukčija, šta onda?
Evo još jednog primera, sa karate sekcijom.
Moj sin je uživao da ide tamo nekoliko meseci, ali čim je izgubio na takmičenju, plakao je i odbio.
Možete da pogodite i pitate dete šta se promenilo. Možda ga boli što se oseća poraženim, možda ga je drugi dečak nazvao gubitnikom i slabićem.
Tada zadatak roditelja nije da podrži trenutnu želju da napusti sport, već da pomogne detetu da preživi razočarenje, ogorčenost i razočarenje.
Ova veština će vam biti korisna u budućnosti, naučiće vas kako da se nosite sa neuspesima i uravnotežite svoje želje i mogućnosti.
I ne pojavljuje se samo po sebi - samo odrasla osoba može naučiti dete takvom modelu ponašanja.
Ovakav način postupanja sa dečjim željama nije tako jednostavan kao što se na prvi pogled čini.
Ponekad roditelji koji sami imaju poteškoća da razumeju i regulišu svoje želje mogu takođe imati poteškoća sa željama svoje dece.
Najčešće su to dva gore opisana obrasca ponašanja:
U ovom slučaju ima smisla da se odrasla osoba prvo pozabavi sobom, možda uz pomoć psihologa.
Kada roditelj slobodno pronađe balans između „treba“ i „želeti“ u svom životu, onda nema posebnih poteškoća u ovom pitanju sa decom.
Autor Nadežda Salamakhina
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/183093-detskie-hotelki-balans-mezhdu-dolzhno-i-hochu
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
I ne pojavljuje se samo po sebi - samo odrasla osoba može naučiti dete takvom modelu ponašanja.
Ovakav način postupanja sa dečjim željama nije tako jednostavan kao što se na prvi pogled čini.
Ponekad roditelji koji sami imaju poteškoća da razumeju i regulišu svoje želje mogu takođe imati poteškoća sa željama svoje dece.
Najčešće su to dva gore opisana obrasca ponašanja:
- orijentacija samo na korist, razum i svrsishodnost,
- ili samo na osećanjima i trenutnim željama.
U ovom slučaju ima smisla da se odrasla osoba prvo pozabavi sobom, možda uz pomoć psihologa.
Kada roditelj slobodno pronađe balans između „treba“ i „želeti“ u svom životu, onda nema posebnih poteškoća u ovom pitanju sa decom.
Autor Nadežda Salamakhina
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/183093-detskie-hotelki-balans-mezhdu-dolzhno-i-hochu
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
