Kada nešto žele od mene, a mogu to i sami da urade, ne mogu da odbijem, da ne prestanu da komuniciraju sa mnom! Ne bi pravili ledenu grimasu na „meni“, ne bi me ignorisali... jednom rečju... Ne želim ponovo da se osećam loše!
Sve naše patnje iz detinjstva okupane su krvlju. Dečje (podsvesne) odluke sebi ponekad deluju paradoksalno. Ali za dečiju psihu sve je linearno i nedvosmisleno: roditelji su uvek u pravu jer su dobri. Roditelji ne mogu a da ne vole, a oni su svemoćni – oni su bogovi. Sve drugo je nepodnošljivo za dečiju psihu. U svim slučajevima, roditelji (čitaj odrasli) su dobri. A jedino loše je samo dete. Upravo to je odluka koju donosi dečija psiha, a ta odluka je potisnuta i čvrsto ukorenjena u podsvesti.
Između kamena i nakovnja: "Ja sam loš i želim da budem dobar!!!"
Međutim, biti potisnut ne znači potpuno nestati. U telu se formira introjekt (blok) i svaki odgovarajući stimulus (okidač) izaziva reakciju u telu: bol, peckanje, distenziju, napetost, kompresiju... i tako dalje.
Čemu služi ovaj blok? Dizajniran je da štiti i omogućava vam da dalje shvatite ono što je potisnuto. To je kao da ste odlučili da stvorite izgled čišćenja pre iznenadnog dolaska gostiju, a stvari i prašinu gurnuli u krevete i pod prostirke. Ali prašina nije nigde nestala, baš kao i đubre i stvari. Samo treba da kopaš...
Kada nešto žele od mene, a mogu to i sami da urade, ne mogu da odbijem, da ne prestanu da komuniciraju sa mnom! Ne bi pravili ledenu grimasu na „meni“, ne bi me ignorisali... jednom rečju... Ne želim ponovo da se osećam loše!
Između kamena i nakovnja: "Ja sam loš i želim da budem dobar!!!"
Međutim, biti potisnut ne znači potpuno nestati. U telu se formira introjekt (blok) i svaki odgovarajući stimulus (okidač) izaziva reakciju u telu: bol, peckanje, distenziju, napetost, kompresiju... i tako dalje.
Čemu služi ovaj blok? Dizajniran je da štiti i omogućava vam da dalje shvatite ono što je potisnuto. To je kao da ste odlučili da stvorite izgled čišćenja pre iznenadnog dolaska gostiju, a stvari i prašinu gurnuli u krevete i pod prostirke. Ali prašina nije nigde nestala, baš kao i đubre i stvari. Samo treba da kopaš...
Kada nešto žele od mene, a mogu to i sami da urade, ne mogu da odbijem, da ne prestanu da komuniciraju sa mnom! Ne bi pravili ledenu grimasu na „meni“, ne bi me ignorisali... jednom rečju... Ne želim ponovo da se osećam loše!
Kao kada sam bila dete, kada nisam mogla da spavam, a čudni zvuci su dolazili iz spavaće sobe mojih roditelja, kao da su se moji roditelji tukli ili igrali igru koju nisam razumela. Otišla sam do njih da ih zamolim da budu tiši. I moja majka mi je odjednom rekla, očiju ispupčenih od užasa: „Jesi li čula da se seksamo?!” Imala sam 5 godina. Koji "seks?"
Obuzeo me je talas gađenja, utrnula sam, osećala se krivom, lošom, strašnom, prljavom... Telo mi se ukočilo od grudi do kukova, kao da je tu gvozdeni nakovanj. I svaki put kada je neko bio nezadovoljan sa mnom, osetila sam ovaj teški nakovanj, i počela da dokazujem da sam dobra!
Obuzeo me je talas gađenja, utrnula sam, osećala se krivom, lošom, strašnom, prljavom... Telo mi se ukočilo od grudi do kukova, kao da je tu gvozdeni nakovanj. I svaki put kada je neko bio nezadovoljan sa mnom, osetila sam ovaj teški nakovanj, i počela da dokazujem da sam dobra!
Od svega toga mi otiče glava, ne mogu da podnesem pomisao da sam „loša“, da nikako ne mogu da dokažem da sam dobra! I želim to da dokažem! Osećam se nemoćno i užasnuto zbog ovoga.
U detinjstvu je bilo toliko ovakvih situacija kada se, na primer, u vrtiću vaspitačica žalila mojoj majci. Odraslom liku nije uvek jasno da učiteljica, žaleći se na dete, zapravo alegorijski govori da se ono baš i ne nosi sa svojim obavezama, a u grupi ima dece koja su joj „teška”. I posredno zahteva od majke da više radi sa svojim detetom – ipak, ovo je njen materinski zadatak!
A majka, da se ne bi osećala kao „loš“ roditelj, klimne na bebu, govoreći: „Da, da, tako je nekontrolisana...“. Ali u suštini, ovo je razgovor dvoje odraslih koji govore o svojoj nemoći i plaše se toga. Kako se dete oseća? Zašto je loša? To je njegova krivica! I nema spasa! Sada je nema zbog čega!
Tako se nastala trauma pomera i formira blok u telu. Telo je bukvalno ispunjeno introjektima na temu „Loš sam“. I idemo u odrasli život: svaki put ko god da je „zabrljao“, tako odraslo dete počne „čin samobičevanja i sado-mazo baleta“ isključivo sebi upućen. On postaje sam sebi dželat i žrtva.
U detinjstvu je bilo toliko ovakvih situacija kada se, na primer, u vrtiću vaspitačica žalila mojoj majci. Odraslom liku nije uvek jasno da učiteljica, žaleći se na dete, zapravo alegorijski govori da se ono baš i ne nosi sa svojim obavezama, a u grupi ima dece koja su joj „teška”. I posredno zahteva od majke da više radi sa svojim detetom – ipak, ovo je njen materinski zadatak!
A majka, da se ne bi osećala kao „loš“ roditelj, klimne na bebu, govoreći: „Da, da, tako je nekontrolisana...“. Ali u suštini, ovo je razgovor dvoje odraslih koji govore o svojoj nemoći i plaše se toga. Kako se dete oseća? Zašto je loša? To je njegova krivica! I nema spasa! Sada je nema zbog čega!
Tako se nastala trauma pomera i formira blok u telu. Telo je bukvalno ispunjeno introjektima na temu „Loš sam“. I idemo u odrasli život: svaki put ko god da je „zabrljao“, tako odraslo dete počne „čin samobičevanja i sado-mazo baleta“ isključivo sebi upućen. On postaje sam sebi dželat i žrtva.
U međuvremenu, telo signalizira: obratite pažnju na bol! Shvatite i skinite sa sebe gvozdeni nakovanj po kome udarate višetonskim čekićem optužbi! Ne preuzimajte sve na sebe, nećete to podneti! Dajte svaki njegov deo – svim sestrama po jednu minđušu – Cezaru ono što je Cezarovo, i tako dalje. Odrasti od tog malog deteta kome su roditelji i odrasli svemogući bogovi! Sada si ti sam taj svemogući bog.
Koliko često se osećate loše? Možda vam je teško da kažete ne drugima, ili se plašite da ćete „biti ućutkani ili će vam dati hladno lice“. Znajte jedno: nikakva spoljašnja reakcija na vas nije razlog da postanete sam sebi dželat, da se mučite i patite, čekate priznanje i zavisite od tuđih osećanja, a zapravo od tuđih projekcija.
Marika Benia
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/184630-ne-beri-vsyo-na-sebya-ne-unesyosh
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Koliko često se osećate loše? Možda vam je teško da kažete ne drugima, ili se plašite da ćete „biti ućutkani ili će vam dati hladno lice“. Znajte jedno: nikakva spoljašnja reakcija na vas nije razlog da postanete sam sebi dželat, da se mučite i patite, čekate priznanje i zavisite od tuđih osećanja, a zapravo od tuđih projekcija.
Marika Benia
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/184630-ne-beri-vsyo-na-sebya-ne-unesyosh
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
