Možemo im samo ponuditi priliku da naprave svoj izbor i nadamo se da i mi možemo imati to pravo.
Kada si mlad, tvoj životni put izgleda izvesno.
Vaš život se ne razlikuje mnogo od većine ljudi koje poznajete.
Pohađate iste škole, prelazite iz razreda u razred, pohađate iste predmete, učestvujete u istim vannastavnim aktivnostima i imate iste osnovne standarde i očekivanja od svog života.
Kako starite, počinjete da vidite razliku u rezultatima.
Vidite tihe efekte privilegija, karaktera i donošenja dobrih i loših odluka. Vidite da neki ljudi veoma dobro upravljaju svojim životom, dok drugi to ne uspevaju. Vidite, neki ljudi se menjaju, a drugi ne.
Vidite da su neki ljudi odrasli kao pojedinci, dok drugi nisu.
Tokom svog života, osvrćete se unazad i shvatićete da su mnogi ljudi koje ste poznavali u starim danima i dalje tamo gde su bili.
Ne geografski, već mentalno i emocionalno.
Među vašim poznanicima verovatno ima ljudi koje još uvek brinu iste sitne drame, isti sitni problemi, ista stalna jednostrana igra i isti pokušaji da dokažu da su oni ti koji žive najuspešnije.
Ima ljudi koji su zainteresovani za iste „igre“ koje smo svi igrali u mladosti.
Vrlo brzo ćete shvatiti da oni nisu nužno loši ljudi - jednostavno nikada nisu evoluirali.
Nikada nisu odrasli.
Poenta je da nije vaš posao da im kažete da su to trebali da urade.
Nije vaš posao da odlučujete da li su skrenuli sa kursa ili ne, da li uspevaju ili ne.
U stvari, vaš sopstveni rast zahteva da izbacite iz glave sve one pretpostavke, ideje, izmišljene slike tuđeg života koje ste nacrtali na osnovu informacija dobijenih sa društvenih mreža.
Nekada ste imali mnogo toga zajedničkog, a onda se niste čuli sve dok se ponovo niste sreli ili odlučili da ponovo počnete da održavate kontakt.
Stoga je bolje videti svojim očima kako je sve na kraju ispalo.
Ponekad nas inspiriše.
Ponekad nas to motiviše.
Ponekad osećamo zahvalnost.
Ponekad se osećamo tužno.
Ali uprkos svemu, mi nismo došli na ovaj svet da sudimo o tuđem ličnom rastu – možemo samo da izvlačimo zaključke o tome koliko smo sami odrasli.
Vaš život se ne razlikuje mnogo od većine ljudi koje poznajete.
Pohađate iste škole, prelazite iz razreda u razred, pohađate iste predmete, učestvujete u istim vannastavnim aktivnostima i imate iste osnovne standarde i očekivanja od svog života.
Kako starite, počinjete da vidite razliku u rezultatima.
Vidite tihe efekte privilegija, karaktera i donošenja dobrih i loših odluka. Vidite da neki ljudi veoma dobro upravljaju svojim životom, dok drugi to ne uspevaju. Vidite, neki ljudi se menjaju, a drugi ne.
Vidite da su neki ljudi odrasli kao pojedinci, dok drugi nisu.
Tokom svog života, osvrćete se unazad i shvatićete da su mnogi ljudi koje ste poznavali u starim danima i dalje tamo gde su bili.
Ne geografski, već mentalno i emocionalno.
Među vašim poznanicima verovatno ima ljudi koje još uvek brinu iste sitne drame, isti sitni problemi, ista stalna jednostrana igra i isti pokušaji da dokažu da su oni ti koji žive najuspešnije.
Ima ljudi koji su zainteresovani za iste „igre“ koje smo svi igrali u mladosti.
Vrlo brzo ćete shvatiti da oni nisu nužno loši ljudi - jednostavno nikada nisu evoluirali.
Nikada nisu odrasli.
Poenta je da nije vaš posao da im kažete da su to trebali da urade.
Nije vaš posao da odlučujete da li su skrenuli sa kursa ili ne, da li uspevaju ili ne.
U stvari, vaš sopstveni rast zahteva da izbacite iz glave sve one pretpostavke, ideje, izmišljene slike tuđeg života koje ste nacrtali na osnovu informacija dobijenih sa društvenih mreža.
Nekada ste imali mnogo toga zajedničkog, a onda se niste čuli sve dok se ponovo niste sreli ili odlučili da ponovo počnete da održavate kontakt.
Stoga je bolje videti svojim očima kako je sve na kraju ispalo.
Ponekad nas inspiriše.
Ponekad nas to motiviše.
Ponekad osećamo zahvalnost.
Ponekad se osećamo tužno.
Ali uprkos svemu, mi nismo došli na ovaj svet da sudimo o tuđem ličnom rastu – možemo samo da izvlačimo zaključke o tome koliko smo sami odrasli.
Jer, što je čudno, naša tvrdnja da je čovek previše upleten u svoje stare načine razmišljanja je priznanje da smo i mi nekada razmišljali na sličan način.
I počinjemo da osuđujemo jedni druge.
Pokušavamo da dokažemo jedni drugima da ima još više prostora za rast.
Istina je da nismo u stanju da u potpunosti razumemo životni put druge osobe, iako delovi koje vidimo kroz društvene mreže mogu ukazivati da možemo.
Istina je da ne znamo da li je način na koji se ponašaju način na koji treba da se ponašaju. Stoga je važno da prevaziđete svoju unutrašnju želju da ih naučite o životu.
Takve stvari ne možemo sa sigurnošću znati, pa bi bilo bolje da ne krenemo u svoja dejstva.
Dozvoljeno nam je da se držimo distance, dozvoljeno nam je da zauzmemo određeno mesto.
Ne možemo naterati druge ljude da rastu u pravcu za koji mislimo da je ispravan.
Možemo im samo ponuditi priliku da naprave svoj izbor i nadamo se da i mi možemo imati to pravo.
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2020/09/ne-vse-lyudi-rastut-v-lichnostnom-plane-ne-vasha-obyazannost-zastavlyat-ih/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
I počinjemo da osuđujemo jedni druge.
Pokušavamo da dokažemo jedni drugima da ima još više prostora za rast.
Istina je da nismo u stanju da u potpunosti razumemo životni put druge osobe, iako delovi koje vidimo kroz društvene mreže mogu ukazivati da možemo.
Istina je da ne znamo da li je način na koji se ponašaju način na koji treba da se ponašaju. Stoga je važno da prevaziđete svoju unutrašnju želju da ih naučite o životu.
Takve stvari ne možemo sa sigurnošću znati, pa bi bilo bolje da ne krenemo u svoja dejstva.
Dozvoljeno nam je da se držimo distance, dozvoljeno nam je da zauzmemo određeno mesto.
Ne možemo naterati druge ljude da rastu u pravcu za koji mislimo da je ispravan.
Možemo im samo ponuditi priliku da naprave svoj izbor i nadamo se da i mi možemo imati to pravo.
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2020/09/ne-vse-lyudi-rastut-v-lichnostnom-plane-ne-vasha-obyazannost-zastavlyat-ih/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
