Kada misao poput „Ja sam glup/bezvredni/debeo” itd. Pade mi na pamet da to jednostavno primetim: „Oh, evo korov je opet izašao ispod ograde.“
Da li je samokritika štetna?
Nedavno je bilo nekoliko zanimljivih studija o opasnostima samokritike.
Zamislite da idete na sastanak sa prijateljima i kažete: „O, danas se osećam tako lepo!“ Šta će se desiti? Samo zamisli. Zašto to niko ne uradi, a da se kaže „oh, osećam se tako debelo“ skoro se očekuje posle „zdravo, kako si?“
Savremena kultura dozvoljava (ako ne i insistira) da se žene grde, ali jedva dozvoljava da budu hvaljene. Jedno američko istraživanje studentica pokazalo je da se žene koje pozitivno govore o svom telu više vole od onih koje same sebe kritikuju, iako je ista studija rekla da je većina očekivala suprotan efekat.
Samokritika je oblik hroničnog stresa (i jedan od puteva ka depresiji), zanimljivo je da su biohemijske posledice dokazane u veoma interesantnoj studiji – ukratko: da, samokritika svakako menja način na koji naš mozak radi i čini nas podložnijim stresu.
Običan stres je aktiviranje resursa za borbu protiv opasnosti. Vuk na horizontu - beži / bori se. Ali kada kažemo „Ja sam glup/debeo/odvratan“, onda našem mozgu to zvuči kao „Ja sam opasnost – hajde da bežimo/borimo se“. Telo reaguje na samokritičnost kao da ste u opasnosti. Vuk je uvek u blizini.
Nije iznenađujuće što mnoga istraživanja pokazuju da je samokritičnost povezana sa lošijim zdravljem – i fizičkim i mentalnim – i većom verovatnoćom usamljenosti.
Zašto je, uprkos tome, tako teško odustati od samokritike?
Zato što daje iluziju motivacije. Iluzija. To „čini stres“ - a stres je, kao što znamo, privremena aktivacija. Ali samo u ovom aspektu to ne funkcioniše. Stres je dobar da se nešto uradi brzo - pobegne od vuka. Ali ne radi za zadatke na daljinu, nije izmišljen za ovu svrhu i ugrađen u telo. Ipak, tvrdoglavo verujemo da će nas mučenjem učiniti bar malo boljim ljudima.
Nedavno je bilo nekoliko zanimljivih studija o opasnostima samokritike.
Zamislite da idete na sastanak sa prijateljima i kažete: „O, danas se osećam tako lepo!“ Šta će se desiti? Samo zamisli. Zašto to niko ne uradi, a da se kaže „oh, osećam se tako debelo“ skoro se očekuje posle „zdravo, kako si?“
Savremena kultura dozvoljava (ako ne i insistira) da se žene grde, ali jedva dozvoljava da budu hvaljene. Jedno američko istraživanje studentica pokazalo je da se žene koje pozitivno govore o svom telu više vole od onih koje same sebe kritikuju, iako je ista studija rekla da je većina očekivala suprotan efekat.
Samokritika je oblik hroničnog stresa (i jedan od puteva ka depresiji), zanimljivo je da su biohemijske posledice dokazane u veoma interesantnoj studiji – ukratko: da, samokritika svakako menja način na koji naš mozak radi i čini nas podložnijim stresu.
Običan stres je aktiviranje resursa za borbu protiv opasnosti. Vuk na horizontu - beži / bori se. Ali kada kažemo „Ja sam glup/debeo/odvratan“, onda našem mozgu to zvuči kao „Ja sam opasnost – hajde da bežimo/borimo se“. Telo reaguje na samokritičnost kao da ste u opasnosti. Vuk je uvek u blizini.
Nije iznenađujuće što mnoga istraživanja pokazuju da je samokritičnost povezana sa lošijim zdravljem – i fizičkim i mentalnim – i većom verovatnoćom usamljenosti.
Zašto je, uprkos tome, tako teško odustati od samokritike?
Zato što daje iluziju motivacije. Iluzija. To „čini stres“ - a stres je, kao što znamo, privremena aktivacija. Ali samo u ovom aspektu to ne funkcioniše. Stres je dobar da se nešto uradi brzo - pobegne od vuka. Ali ne radi za zadatke na daljinu, nije izmišljen za ovu svrhu i ugrađen u telo. Ipak, tvrdoglavo verujemo da će nas mučenjem učiniti bar malo boljim ljudima.
Najčešći argument: „Ako prestanem da kritikujem sebe zbog svojih nedostataka, to je kao da priznam svetu i sebi da nikada neću postati idealan, da ću ostati „pogrešan“. Potrebna mi je samokritika da bih imala nadu i motivisala sebe da budem bolja!”
Kada kažemo: „Ne mogu da prestanem da kritikujem sebe ili ću zauvek biti neuspeh“, to je kao da kažemo: „Ne mogu da trčim/borim se protiv vuka ili će me pojesti. To je upravo ono čemu nas naša kultura uči i mnogi rado veruju. Toliko je ugrađeno u okruženje da zvuči veoma racionalno. Ali šta ako nema vuka, a ovo je samo naša senka?
Šta ako razmislite šta će se zapravo dogoditi ako prestanete da bežite od sebe i da se borite sa sobom?
Šta se dešava ako pustite bič kojim se tučete godinama?
Šta će se dogoditi ako prestanete da se povređujete iznova i iznova? Šta će se desiti?
Možda će rane početi da zarastaju?
Ideja stalne samokritike je kao korov u bašti koji je nazvan vrednim cvetom i koji nam se nudi da ga negujemo i rastemo s ljubavlju.
Možete pokušati da počnete sa jednostavnom stvari - kada je misao poput "ja sam glup/nebitan/debeo" itd. Pade mi na pamet da to jednostavno primetim: „Oh, evo korov je opet izašao ispod ograde.“
Možete pokušati da posejete i gajite seme ljubaznog odnosa prema sebi, zamenjujući stresnu samokritičnost adekvatnijom - „Sa mnom je sve u redu“, „Da, sada mi je teško, ali mogu da se nosim, "Nisam uvek u pravu i ne ide mi sve, ali ja sam samo čovek i mogu da pogrešim."
Da, pomoć i samosaosećanje su nešto čemu mnogi od nas nisu naučeni, da, to je nešto što ne podržavaju mnogi oko nas (zbog čega je toliko važno pronaći okruženje podrške i kloniti se mesta gde seme samomržnje se raspršuje levo i desno), ali samokritika ne rešava nijedan od problema zbog kojih tobože postoji. Štaviše, potrebno je toliko vremena, truda i energije da nema vremena za prave korake.
Autor Julia Lapina
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/167467-samokritika-perestante-ranit-sebya
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Kada kažemo: „Ne mogu da prestanem da kritikujem sebe ili ću zauvek biti neuspeh“, to je kao da kažemo: „Ne mogu da trčim/borim se protiv vuka ili će me pojesti. To je upravo ono čemu nas naša kultura uči i mnogi rado veruju. Toliko je ugrađeno u okruženje da zvuči veoma racionalno. Ali šta ako nema vuka, a ovo je samo naša senka?
Šta ako razmislite šta će se zapravo dogoditi ako prestanete da bežite od sebe i da se borite sa sobom?
Šta se dešava ako pustite bič kojim se tučete godinama?
Šta će se dogoditi ako prestanete da se povređujete iznova i iznova? Šta će se desiti?
Možda će rane početi da zarastaju?
Ideja stalne samokritike je kao korov u bašti koji je nazvan vrednim cvetom i koji nam se nudi da ga negujemo i rastemo s ljubavlju.
Možete pokušati da počnete sa jednostavnom stvari - kada je misao poput "ja sam glup/nebitan/debeo" itd. Pade mi na pamet da to jednostavno primetim: „Oh, evo korov je opet izašao ispod ograde.“
Možete pokušati da posejete i gajite seme ljubaznog odnosa prema sebi, zamenjujući stresnu samokritičnost adekvatnijom - „Sa mnom je sve u redu“, „Da, sada mi je teško, ali mogu da se nosim, "Nisam uvek u pravu i ne ide mi sve, ali ja sam samo čovek i mogu da pogrešim."
Da, pomoć i samosaosećanje su nešto čemu mnogi od nas nisu naučeni, da, to je nešto što ne podržavaju mnogi oko nas (zbog čega je toliko važno pronaći okruženje podrške i kloniti se mesta gde seme samomržnje se raspršuje levo i desno), ali samokritika ne rešava nijedan od problema zbog kojih tobože postoji. Štaviše, potrebno je toliko vremena, truda i energije da nema vremena za prave korake.
Autor Julia Lapina
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/167467-samokritika-perestante-ranit-sebya
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
