Sposobnost osećanja mržnje otvara mogućnost odbacivanja. Odbacivanje veza ili ljudi koji vas ne zadovoljavaju, odbacivanje posla koji previše isisava iz vas, odbacivanje onoga što je toksično, neprihvatljivo, destruktivno.
Iskustvo mržnje verovatno zauzima vodeće mesto na listi takozvanih „poročnih“ emocija. Oslobodite se mržnje, otvorite se životvornoj ljubavi, dobroti i prihvatanju – to su pozivi koje redovno čujete. Ali, na ovaj ili onaj način, nijedno osećanje nije nastao tek tako, a, naravno, mržnja – kao jedno od osnovnih osećanja – obavlja veoma važne zadatke.
Mržnja, ostvarena i proživljena, ključ je vitalnosti
U mržnji nastaje mobilizacija, okupljanje svih snaga – u uslovima ogromne opasnosti. Glava je hladna, lice bledi, usne stisnute u liniju, oči grabežljivo suže. Sva ostala osećanja izgledaju zamrznuta, unutra je grudva leda i hladna kalkulacija - postoji samo cilj - identifikovati opcije i eliminisati, uništiti opasnost. Za razliku od besa, koji kipi i besni, prska i razleće se, mržnja je osećanje koje je sklupčano u sebi, stisnuto. I manifestuje se veoma odmereno i proračunato - strogo za rezultat.
Osnova za nastanak mržnje je prisustvo pored veoma strašnog destruktivnog objekta i želja da se zaštiti, da uzvrati. Pa, pošto se pretnja doživljava kao smrtonosna, ubijajuća (ne nužno u stvarnom fizičkom smislu, možda ubijanje nečega u duši, u unutrašnjem svetu) – onda je želja da se uzvrati toliko jaka da je nemoguće razmisliti kolika šteta može biti prouzrokovana. Suština mržnje je želja da se uništi objekat opasnosti po svaku cenu.
I, kao legitimni deo mržnje, u ovom osećanju postoji i predukus zadovoljstva i olakšanja koji će se javiti kada se opasnost otkloni. I iskustvo svog trijumfa – iz činjenice da je čovek umeo da zaštiti sebe, svoj prostor. Pobeda na energiji mržnje nosi kolosalan naboj samopouzdanja i snage, ali u isto vreme postoje iskustva gorčine i tuge povezana sa prihvatanjem cene koju je trebalo platiti za ovu pobedu.
Sposobnost osećanja, a ne potiskivanja mržnje u velikoj meri je povezana sa sposobnošću da se izdrži i prihvati ova cena, da se izdrži i prihvati tuga, iskustvo gubitka, konačnog razdvajanja, nepovratnosti, izgubljenosti.
I da se oporavim od ovoga, i da pronađem sebe.
Sposobnost osećanja mržnje otvara mogućnost odbacivanja. Odbacivanje veza ili ljudi koji vas ne zadovoljavaju, odbacivanje posla koji previše isisava iz vas, odbacivanje onoga što je toksično, neprihvatljivo, destruktivno.
Sposobnost da se oseća mržnja – i da se deluje na njenu energiju – je najvažnija vitalna veština – i od toga u velikoj meri zavisi psihološka sigurnost ličnosti.
Normalno, mržnja je kolosalna sila guranja koja omogućava čoveku da se izoluje, da odvoji sebe, svoje „ja“ od destruktivne situacije. I tu se otkriva njen lekoviti, terapeutski potencijal.
Ali kada se izopači – pod uticajem raznih okolnosti – mržnja počinje da deluje drugačije. Ne kao odgurivanje, već, naprotiv, kao pričvrsna, vezujuća sila.
U korenu ove „revolucije“ mržnje, čini mi se, leži upravo nemogućnost ili nespremnost da se plati cena tuge. Nemogućnost odricanja od opasnog, destruktivnog objekta koji se istovremeno doživljava kao neophodan za opstanak je veoma poželjna. Ili, druga opcija, kada omraženi objekat počne da izgleda toliko ogroman i moćan da se sopstvena borba protiv njega čini beznadežnom, a povratak odgovora i osvete je destruktivan. Tada se mržnja doživljava kao veoma opasno osećanje. Preteći uništavanjem samog sebe zajedno sa omraženim objektom. I potisnuto je.
Stepeni ovog potiskivanja mogu varirati. Možda čovek obuzdava samo svoje najopasnije nagone – da ne bi uništio predmet mržnje koji mu je od vitalnog značaja – i čuva ga za odglumljivanje sadističkih želja koje daju željeni doživljaj njegove snage i moći. U takvom slučaju, mržnja se može kombinovati sa nekom vrstom brige za objekat mržnje. Možda se uz mržnju guše sve agresivne želje - i to je jedan od načina na koji se formira mazohistička ličnost. I tada izvor zadovoljstva, samopoštovanja i ponosa postaje osećanje moralne superiornosti nad objektom mržnje, što opet postaje neophodno za sticanje ovog iskustva.
U oba ova slučaja, iskustvo mržnje (najčešće nesvesne) postaje neophodno za „punopravnu” egzistenciju, kao da se ugrađuje u ličnost, postaje složena, integrisana karakterna formacija, deo identiteta. A onda, paradoksalno, odbacivanje odnosa nabijenih mržnjom se interno doživljava kao neka vrsta mentalne smrti, gubitak dela svog „ja“. A potreba da se ta mržnja rasprši pretvara se u potrebu da se uništi – sebe ili one oko sebe.
Mržnja, ostvarena i proživljena, ključ je vitalnosti
U mržnji nastaje mobilizacija, okupljanje svih snaga – u uslovima ogromne opasnosti. Glava je hladna, lice bledi, usne stisnute u liniju, oči grabežljivo suže. Sva ostala osećanja izgledaju zamrznuta, unutra je grudva leda i hladna kalkulacija - postoji samo cilj - identifikovati opcije i eliminisati, uništiti opasnost. Za razliku od besa, koji kipi i besni, prska i razleće se, mržnja je osećanje koje je sklupčano u sebi, stisnuto. I manifestuje se veoma odmereno i proračunato - strogo za rezultat.
Osnova za nastanak mržnje je prisustvo pored veoma strašnog destruktivnog objekta i želja da se zaštiti, da uzvrati. Pa, pošto se pretnja doživljava kao smrtonosna, ubijajuća (ne nužno u stvarnom fizičkom smislu, možda ubijanje nečega u duši, u unutrašnjem svetu) – onda je želja da se uzvrati toliko jaka da je nemoguće razmisliti kolika šteta može biti prouzrokovana. Suština mržnje je želja da se uništi objekat opasnosti po svaku cenu.
I, kao legitimni deo mržnje, u ovom osećanju postoji i predukus zadovoljstva i olakšanja koji će se javiti kada se opasnost otkloni. I iskustvo svog trijumfa – iz činjenice da je čovek umeo da zaštiti sebe, svoj prostor. Pobeda na energiji mržnje nosi kolosalan naboj samopouzdanja i snage, ali u isto vreme postoje iskustva gorčine i tuge povezana sa prihvatanjem cene koju je trebalo platiti za ovu pobedu.
Sposobnost osećanja, a ne potiskivanja mržnje u velikoj meri je povezana sa sposobnošću da se izdrži i prihvati ova cena, da se izdrži i prihvati tuga, iskustvo gubitka, konačnog razdvajanja, nepovratnosti, izgubljenosti.
I da se oporavim od ovoga, i da pronađem sebe.
Sposobnost osećanja mržnje otvara mogućnost odbacivanja. Odbacivanje veza ili ljudi koji vas ne zadovoljavaju, odbacivanje posla koji previše isisava iz vas, odbacivanje onoga što je toksično, neprihvatljivo, destruktivno.
Sposobnost da se oseća mržnja – i da se deluje na njenu energiju – je najvažnija vitalna veština – i od toga u velikoj meri zavisi psihološka sigurnost ličnosti.
Normalno, mržnja je kolosalna sila guranja koja omogućava čoveku da se izoluje, da odvoji sebe, svoje „ja“ od destruktivne situacije. I tu se otkriva njen lekoviti, terapeutski potencijal.
Ali kada se izopači – pod uticajem raznih okolnosti – mržnja počinje da deluje drugačije. Ne kao odgurivanje, već, naprotiv, kao pričvrsna, vezujuća sila.
U korenu ove „revolucije“ mržnje, čini mi se, leži upravo nemogućnost ili nespremnost da se plati cena tuge. Nemogućnost odricanja od opasnog, destruktivnog objekta koji se istovremeno doživljava kao neophodan za opstanak je veoma poželjna. Ili, druga opcija, kada omraženi objekat počne da izgleda toliko ogroman i moćan da se sopstvena borba protiv njega čini beznadežnom, a povratak odgovora i osvete je destruktivan. Tada se mržnja doživljava kao veoma opasno osećanje. Preteći uništavanjem samog sebe zajedno sa omraženim objektom. I potisnuto je.
Stepeni ovog potiskivanja mogu varirati. Možda čovek obuzdava samo svoje najopasnije nagone – da ne bi uništio predmet mržnje koji mu je od vitalnog značaja – i čuva ga za odglumljivanje sadističkih želja koje daju željeni doživljaj njegove snage i moći. U takvom slučaju, mržnja se može kombinovati sa nekom vrstom brige za objekat mržnje. Možda se uz mržnju guše sve agresivne želje - i to je jedan od načina na koji se formira mazohistička ličnost. I tada izvor zadovoljstva, samopoštovanja i ponosa postaje osećanje moralne superiornosti nad objektom mržnje, što opet postaje neophodno za sticanje ovog iskustva.
U oba ova slučaja, iskustvo mržnje (najčešće nesvesne) postaje neophodno za „punopravnu” egzistenciju, kao da se ugrađuje u ličnost, postaje složena, integrisana karakterna formacija, deo identiteta. A onda, paradoksalno, odbacivanje odnosa nabijenih mržnjom se interno doživljava kao neka vrsta mentalne smrti, gubitak dela svog „ja“. A potreba da se ta mržnja rasprši pretvara se u potrebu da se uništi – sebe ili one oko sebe.
Sama mržnja, svojom ogromnom energijom, postaje sila koja drži u patološkoj situaciji. Neispoljena, potisnuta, izobličena, ona se probija u onim trenucima kada nivo napetosti pređe skalu, a za njom je trag teških iskustava krivice, sopstvene toksičnosti i destruktivnosti. Očaj nemoći i beznađa tesno je vezan za unutrašnju nemogućnost promene situacije, napuštanja odnosa zasićenih mržnjom, prihvatanja i preživljavanja gubitka i gubitka onoga što je u njima bilo vredno.
Potrebno je mnogo vremena i teško je raditi sa ovim. Ali sasvim je moguće. Odlučujuću ulogu ovde ima spremnost terapeuta da preuzme na sebe udarac klijentove mržnje, da ga izdrži – bez udaljavanja. Istražite i raspakujte potisnute. Preuzeti na sebe otrov višegodišnjih naslaga mržnje – a ne biti otrovan. Dati legitiman, legalan status potisnutim osećanjima, dozvoliti im da slobodno teku, dovesti klijenta do svesti o trijumfu i radosti koju doživljava, direktno ili indirektno glumeći tu mržnju.
Pa, onda počinje sledeća faza - rad sa sposobnošću da se preživi gubitak. Suočavanje sa gubitkom i tugom. Odbijanje.
I ako to uspe, ako se kroz energiju mržnje može razvezati čvor patoloških veza, ako klijent odluči da proživi tugu i osećaj duševne smrti koji živi u tuzi, onda se otvaraju mogućnosti za restrukturiranje ličnosti i karaktera. I otvara se izlaz iz ćorsokaka. A mržnja – svesna i proživljena – postaje jedan od vodiča ka ovom izlazu.
Autorka Etel Holand
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/174797-sut-nenavisti
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Potrebno je mnogo vremena i teško je raditi sa ovim. Ali sasvim je moguće. Odlučujuću ulogu ovde ima spremnost terapeuta da preuzme na sebe udarac klijentove mržnje, da ga izdrži – bez udaljavanja. Istražite i raspakujte potisnute. Preuzeti na sebe otrov višegodišnjih naslaga mržnje – a ne biti otrovan. Dati legitiman, legalan status potisnutim osećanjima, dozvoliti im da slobodno teku, dovesti klijenta do svesti o trijumfu i radosti koju doživljava, direktno ili indirektno glumeći tu mržnju.
Pa, onda počinje sledeća faza - rad sa sposobnošću da se preživi gubitak. Suočavanje sa gubitkom i tugom. Odbijanje.
I ako to uspe, ako se kroz energiju mržnje može razvezati čvor patoloških veza, ako klijent odluči da proživi tugu i osećaj duševne smrti koji živi u tuzi, onda se otvaraju mogućnosti za restrukturiranje ličnosti i karaktera. I otvara se izlaz iz ćorsokaka. A mržnja – svesna i proživljena – postaje jedan od vodiča ka ovom izlazu.
Autorka Etel Holand
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/174797-sut-nenavisti
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
