Ovo dete se iznenada budi u našim srcima, a nama, ozbiljnim ljudima koji nikad nemaju vremena, tužno izjavljuje da mu nedostajemo, da zaista želi nešto svetlo, iskreno i dobro.
Postoje trenuci u godini kada je svako, čak i najpragmatičniji i najrealniji od ljudi, spreman da da sve na svetu da mu se u životu desi nešto fantastično i magično, da se desi bar jedno malo čudo...
Ova čežnja za magijom, skrivena duboko u srcu svakog od nas, počinje posebno snažno da zvuči uoči naših omiljenih praznika. Slažete se, dovoljno je samo jedno pominjanje - Nova godina, Božić ... - i već diše nadom, uznemirenim iščekivanjem, bajkom, iščekivanjem nečeg radosnog, svetlog i čistog...
Čudo Božića
U ovo vreme često nas posećuju sećanja iz detinjstva.
Moja sećanja iz detinjstva na Novu godinu i Božić ponajmanje su vezana za konkretne poklone, igre i ukrase za jelku, a najviše utiske o mojim pokušajima da se po svaku cenu zadržim za magiju.
Sećam se sa kakvim sam strepnjom gledao bajkovite slike na novogodišnjim čestitkama i u knjigama, sa kakvom inspiracijom sam ponovo čitala svoje omiljene novogodišnje bajke, zamišljajući kako je odjednom ceo ovaj magični svet oživeo pred mojim očima.
Jednom, uoči Božića, ponovo pročitavši biblijsku Božićnu priču o dečaku-Spasitelju, rođenom u štali, nad kojim se usijala sjajna zvezda, a kraljevi su je prepoznali i prateći je, krenuli na dalek put da bi pronašli Spasitelja i poklonili mu se, sećam se kako sam cele noći sedela kraj prozora i gledao u zvezdano nebo – šta ako opet!
Nije slučajno što vam pričam o svojim uspomenama iz detinjstva: uveravam vas da sam, postavši odrasla i potpuno „ozbiljna“ osoba, skoro poverovala da su svi moji dečiji snovi o magiji samo šarmantna fantazija. I pomirila bih se sa činjenicom da u surovoj životnoj stvarnosti nema bajki, da nije bilo moje strasti za filozofijom.
Dugogodišnjim proučavanjem filozofije, tradicije i mudrosti drevnih naroda i civilizacija, još jednom sam se uverila da svi treba više da verujemo dečjoj intuiciji i snovima, jer oni, začudo, nalaze potvrdu u Mudrosti generacija...
Saznanja svih starih naroda zasnivaju se na konstataciji jedne važne i jednostavne istine: sve u prirodi i u Univerzumu, od najveće galaksije do najmanje pahulje koja živi samo trenutak, ima svoje „zašto“ i „za šta“.
Sve ima svoje TAJNO ZNAČENJE, sve odražava izvesnu tajanstvenu „Božansku Promisao“ i univerzalne Zakone postojanja. Sudbina čoveka takođe ima svoj skriveni smisao, a čovek može da otkrije svoju svrhu i smisao života ako shvati da u njemu jednaku ulogu igraju i zakoni i pojave koje se dešavaju u Prirodi i Univerzumu, i njegovi sopstveni napori i zasluge.
Za narode antike veliki tradicionalni praznici, koji su se obeležavali u tačno određeno doba godine ili na kraju dužeg vremenskog ciklusa i na početku novog, imali su i svoje skriveno značenje.
Smatrali su se svetim jer su bili povezani sa konceptom „svetog vremena“, kada su se u prirodi dešavale pojave koje su se na ovaj ili onaj način reflektovale na čovekov život i, pod određenim uslovima, mogle da igraju važnu ulogu u njegovoj sudbini – ako je čovek mogao da otkrije njihovo značenje i da se ponaša u skladu sa njima.
Zato su svi stari narodi ovo „Sveto vreme“ opisivali kao trenutak oplodnje, začeća, kada su priroda i čovek dobili neku vrstu nove božanske energije, snage i nadahnuća da bi započeli novu fazu svog života. Veliki praznici koji prate tajne pojave u prirodi smatrani su trenucima božanskog blagoslova i stoga su se proslavljali posebnim proslavama i ceremonijama.
Sve velike civilizacije antike - Egipat, Grčka, Rim, Indija, Tibet, Kina, Japan, Sloveni, narodi drevne Amerike i mnoge druge - slavile su četiri glavne tačke u godini kao najvažnije i svete praznike: prolećnu i jesenju ravnodnevicu (21. mart i 23. septembar) i letnji i zimski solsticij (Juu i 212).
Zvali su se Vrata ljudi i Vrata bogova: verovalo se da se u tim posebnim vremenskim periodima otvaraju vrata između Neba i Zemlje i nestaje granica između vidljivog sveta i skrivenog sveta, sveta ljudi i sveta bogova. U jednom kratkom „svetom trenutku“ pruža se prilika da se sagleda „svet istine“, u kome se sve stvari i pojave, bogovi i ljudi pojavljuju u svom pravom svetlu. U jednom kratkom „svetom trenutku“ postoji prilika da osetite bar mali deo ogromnog i tajnog smisla života, uključujući svoju sudbinu i svrhu.
Ova čežnja za magijom, skrivena duboko u srcu svakog od nas, počinje posebno snažno da zvuči uoči naših omiljenih praznika. Slažete se, dovoljno je samo jedno pominjanje - Nova godina, Božić ... - i već diše nadom, uznemirenim iščekivanjem, bajkom, iščekivanjem nečeg radosnog, svetlog i čistog...
Čudo Božića
U ovo vreme često nas posećuju sećanja iz detinjstva.
Moja sećanja iz detinjstva na Novu godinu i Božić ponajmanje su vezana za konkretne poklone, igre i ukrase za jelku, a najviše utiske o mojim pokušajima da se po svaku cenu zadržim za magiju.
Sećam se sa kakvim sam strepnjom gledao bajkovite slike na novogodišnjim čestitkama i u knjigama, sa kakvom inspiracijom sam ponovo čitala svoje omiljene novogodišnje bajke, zamišljajući kako je odjednom ceo ovaj magični svet oživeo pred mojim očima.
Jednom, uoči Božića, ponovo pročitavši biblijsku Božićnu priču o dečaku-Spasitelju, rođenom u štali, nad kojim se usijala sjajna zvezda, a kraljevi su je prepoznali i prateći je, krenuli na dalek put da bi pronašli Spasitelja i poklonili mu se, sećam se kako sam cele noći sedela kraj prozora i gledao u zvezdano nebo – šta ako opet!
Nije slučajno što vam pričam o svojim uspomenama iz detinjstva: uveravam vas da sam, postavši odrasla i potpuno „ozbiljna“ osoba, skoro poverovala da su svi moji dečiji snovi o magiji samo šarmantna fantazija. I pomirila bih se sa činjenicom da u surovoj životnoj stvarnosti nema bajki, da nije bilo moje strasti za filozofijom.
Dugogodišnjim proučavanjem filozofije, tradicije i mudrosti drevnih naroda i civilizacija, još jednom sam se uverila da svi treba više da verujemo dečjoj intuiciji i snovima, jer oni, začudo, nalaze potvrdu u Mudrosti generacija...
Saznanja svih starih naroda zasnivaju se na konstataciji jedne važne i jednostavne istine: sve u prirodi i u Univerzumu, od najveće galaksije do najmanje pahulje koja živi samo trenutak, ima svoje „zašto“ i „za šta“.
Sve ima svoje TAJNO ZNAČENJE, sve odražava izvesnu tajanstvenu „Božansku Promisao“ i univerzalne Zakone postojanja. Sudbina čoveka takođe ima svoj skriveni smisao, a čovek može da otkrije svoju svrhu i smisao života ako shvati da u njemu jednaku ulogu igraju i zakoni i pojave koje se dešavaju u Prirodi i Univerzumu, i njegovi sopstveni napori i zasluge.
Za narode antike veliki tradicionalni praznici, koji su se obeležavali u tačno određeno doba godine ili na kraju dužeg vremenskog ciklusa i na početku novog, imali su i svoje skriveno značenje.
Smatrali su se svetim jer su bili povezani sa konceptom „svetog vremena“, kada su se u prirodi dešavale pojave koje su se na ovaj ili onaj način reflektovale na čovekov život i, pod određenim uslovima, mogle da igraju važnu ulogu u njegovoj sudbini – ako je čovek mogao da otkrije njihovo značenje i da se ponaša u skladu sa njima.
Zato su svi stari narodi ovo „Sveto vreme“ opisivali kao trenutak oplodnje, začeća, kada su priroda i čovek dobili neku vrstu nove božanske energije, snage i nadahnuća da bi započeli novu fazu svog života. Veliki praznici koji prate tajne pojave u prirodi smatrani su trenucima božanskog blagoslova i stoga su se proslavljali posebnim proslavama i ceremonijama.
Sve velike civilizacije antike - Egipat, Grčka, Rim, Indija, Tibet, Kina, Japan, Sloveni, narodi drevne Amerike i mnoge druge - slavile su četiri glavne tačke u godini kao najvažnije i svete praznike: prolećnu i jesenju ravnodnevicu (21. mart i 23. septembar) i letnji i zimski solsticij (Juu i 212).
Zvali su se Vrata ljudi i Vrata bogova: verovalo se da se u tim posebnim vremenskim periodima otvaraju vrata između Neba i Zemlje i nestaje granica između vidljivog sveta i skrivenog sveta, sveta ljudi i sveta bogova. U jednom kratkom „svetom trenutku“ pruža se prilika da se sagleda „svet istine“, u kome se sve stvari i pojave, bogovi i ljudi pojavljuju u svom pravom svetlu. U jednom kratkom „svetom trenutku“ postoji prilika da osetite bar mali deo ogromnog i tajnog smisla života, uključujući svoju sudbinu i svrhu.
Svi drevni narodi našli su posebno, duboko značenje u „svetom periodu“ zimskog solsticija. Sama priroda nam pomaže da podignemo veo koji krije njene tajne. Zimski solsticij je najduža noć i najkraći dan. Ali samo jedan trenutak - i noć počinje da jenjava, a dan da raste, kao da krhka snaga svetlosti i života počinje da trijumfuje nad tamom i smrću, utirući put proleću, koje će sigurno doći.
Ovo je srce zime - svuda led, paraliza, san sličan smrti. Čini se da se nešto u ljudskim srcima zaledilo, zaledilo i smrzlo. Ali, prema drevnoj mudrosti, ovo nije samo suština misterije zimskog solsticija, već i skriveni smisao čuda ponovnog rađanja: u srcu zime rađa se krhki novi život, koji utire put proleću. U najdubljoj tami Svetlost se rađa! Tajanstvena svetlost, blagoslov sa neba, prodire u srca ljudi, okovani ledom i „paralizom“, donoseći olakšanje, nadu, spasenje...
I možda uopšte nije slučajno što se u mnogim drevnim religijama i tradicijama sveta upravo tokom zimskog solsticija desila misterija rođenja Mesije – Spasitelja, rođenja voljenog božanstva koje simbolizuje svetlost, ili povratka na zemlju predaka i heroja.
U početku, u tom istom periodu, prvi hrišćani su slavili Rođenje Hristovo.
Ova misterija ne samo da sadrži veliku istinu – a to je da se Božićno čudo dešava se svima i otkriva se svima, bez obzira kojoj veri, kulturi, ljudima, vremenu i epohi pripadate – već i rehabilituje snove sve dece sveta. Za mene je to bilo pravo otkrovenje; vratila je sve moje detinje snove o magiji i, začudo, pomogla meni, ozbiljnoj odrasloj osobi koja je iskusila radost i tugu, teškoće i razočarenja u životu, da ponovo poverujem u stvarnost bajke...
Uoči Božića uvek se setim reči Sent Egziperija iz knjige „Mali princ”: „Samo srce može jasno da vidi. Najvažnije stvari se očima ne vide...“
Mnogi stari narodi su period zimskog solsticija posvetili Srcu. Neki su ga čak nazvali i „Praznik srca“, jer su verovali da u ovom kratkom, ali veoma važnom vremenskom periodu, priroda otkriva svoje tajne ljudskom srcu.
Zimski solsticij je vreme kada se otvaraju „oči srca“, kada se srcu pruža mogućnost da vidi i oseti ono što se drugim danima ne može videti i osetiti fizički.
Ovo je zaista blagosloveno vreme, jer se srcu u novom, istinskom svetlu otkrivaju mnogi naši tajanstveni snovi i potrebe duše, koje su ranije izgledale suviše daleke i nedostižne. U samo jednom kratkom trenutku postaju bliski, dragi i prepoznatljivi, a tada se srcu učini da je u tami zasvetlela neimenovana zvezda, da je tračak svetlosti probio mrak. Mali deo skrivenog smisla života i sopstvene sudbine, koji je ranije bio tajna, može se otkriti našem srcu u samo jednom kratkom trenutku, ako je samo srce spremno da se otvori...
Upravo u ovim kratkim trenucima, kada Srce ponovo i na drugačiji način počinje da vidi, čuje i prepoznaje, kada ono, makar samo na kratko, postane istinski srećno i zahvali Nebu na ovom daru – u njima je sadržano Čudo Božića. Sa njima se vraća sva čarolija naših detinjskih snova – kada kao malo dete ne tražite ništa, ne zahtevate ništa, već se jednostavno radujete čudu koje će uskoro nestati, ali samo da znate da je ono „negde tamo“ i da će vam jednog dana postati stvarno i ostvarivo.
Za stare narode Evrope, vreme zimskog solsticija je imalo posebno značenje i zato što je misteriozno omogućavalo da se oseti budućnost. Nazvali su ga „Period sudbina“ ili „Vreme kada je sudbina ispunjena“.
Prema evropskim tradicijama, „Period sudbina“ je trajao od 25. decembra do 7. januara, dvanaest dana: šest dana pre Nove godine i šest dana posle nje. Verovalo se da će za to vreme svi snovi i ideje vodilje koje će voditi ljude u narednoj godini pasti s neba.
Dvanaest dana "perioda sudbina" nazivalo se i "vreme setve" jer su simbolizovali 12 meseci sledeće godine: svaki dan je odgovarao jednom mesecu. Zbog toga se smatralo veoma važnim da ceo ovaj period proživite dostojanstveno – osetiti i shvatiti sve one snove i vrednosti koji će vas voditi u narednoj godini. Jer u „periodu sudbina“ je posejano sve što ćemo kasnije požnjeti.
Ovo je srce zime - svuda led, paraliza, san sličan smrti. Čini se da se nešto u ljudskim srcima zaledilo, zaledilo i smrzlo. Ali, prema drevnoj mudrosti, ovo nije samo suština misterije zimskog solsticija, već i skriveni smisao čuda ponovnog rađanja: u srcu zime rađa se krhki novi život, koji utire put proleću. U najdubljoj tami Svetlost se rađa! Tajanstvena svetlost, blagoslov sa neba, prodire u srca ljudi, okovani ledom i „paralizom“, donoseći olakšanje, nadu, spasenje...
I možda uopšte nije slučajno što se u mnogim drevnim religijama i tradicijama sveta upravo tokom zimskog solsticija desila misterija rođenja Mesije – Spasitelja, rođenja voljenog božanstva koje simbolizuje svetlost, ili povratka na zemlju predaka i heroja.
U početku, u tom istom periodu, prvi hrišćani su slavili Rođenje Hristovo.
Ova misterija ne samo da sadrži veliku istinu – a to je da se Božićno čudo dešava se svima i otkriva se svima, bez obzira kojoj veri, kulturi, ljudima, vremenu i epohi pripadate – već i rehabilituje snove sve dece sveta. Za mene je to bilo pravo otkrovenje; vratila je sve moje detinje snove o magiji i, začudo, pomogla meni, ozbiljnoj odrasloj osobi koja je iskusila radost i tugu, teškoće i razočarenja u životu, da ponovo poverujem u stvarnost bajke...
Uoči Božića uvek se setim reči Sent Egziperija iz knjige „Mali princ”: „Samo srce može jasno da vidi. Najvažnije stvari se očima ne vide...“
Mnogi stari narodi su period zimskog solsticija posvetili Srcu. Neki su ga čak nazvali i „Praznik srca“, jer su verovali da u ovom kratkom, ali veoma važnom vremenskom periodu, priroda otkriva svoje tajne ljudskom srcu.
Zimski solsticij je vreme kada se otvaraju „oči srca“, kada se srcu pruža mogućnost da vidi i oseti ono što se drugim danima ne može videti i osetiti fizički.
Ovo je zaista blagosloveno vreme, jer se srcu u novom, istinskom svetlu otkrivaju mnogi naši tajanstveni snovi i potrebe duše, koje su ranije izgledale suviše daleke i nedostižne. U samo jednom kratkom trenutku postaju bliski, dragi i prepoznatljivi, a tada se srcu učini da je u tami zasvetlela neimenovana zvezda, da je tračak svetlosti probio mrak. Mali deo skrivenog smisla života i sopstvene sudbine, koji je ranije bio tajna, može se otkriti našem srcu u samo jednom kratkom trenutku, ako je samo srce spremno da se otvori...
Upravo u ovim kratkim trenucima, kada Srce ponovo i na drugačiji način počinje da vidi, čuje i prepoznaje, kada ono, makar samo na kratko, postane istinski srećno i zahvali Nebu na ovom daru – u njima je sadržano Čudo Božića. Sa njima se vraća sva čarolija naših detinjskih snova – kada kao malo dete ne tražite ništa, ne zahtevate ništa, već se jednostavno radujete čudu koje će uskoro nestati, ali samo da znate da je ono „negde tamo“ i da će vam jednog dana postati stvarno i ostvarivo.
Za stare narode Evrope, vreme zimskog solsticija je imalo posebno značenje i zato što je misteriozno omogućavalo da se oseti budućnost. Nazvali su ga „Period sudbina“ ili „Vreme kada je sudbina ispunjena“.
Prema evropskim tradicijama, „Period sudbina“ je trajao od 25. decembra do 7. januara, dvanaest dana: šest dana pre Nove godine i šest dana posle nje. Verovalo se da će za to vreme svi snovi i ideje vodilje koje će voditi ljude u narednoj godini pasti s neba.
Dvanaest dana "perioda sudbina" nazivalo se i "vreme setve" jer su simbolizovali 12 meseci sledeće godine: svaki dan je odgovarao jednom mesecu. Zbog toga se smatralo veoma važnim da ceo ovaj period proživite dostojanstveno – osetiti i shvatiti sve one snove i vrednosti koji će vas voditi u narednoj godini. Jer u „periodu sudbina“ je posejano sve što ćemo kasnije požnjeti.
U davna vremena su takođe govorili da za ovo vreme ti i ja proživljavamo celu sledeću godinu ubrzano. Kako ćete proživeti ovaj period, tako će i biti. Šta god sanjate, ostvariće se. Mislim da nema potrebe objašnjavati zašto su u davna vremena, u ove dane, ljudi pokušavali da pokažu više ljubaznosti, topline i saosećanja, a manje da žive samo za „sebe, voljeni“. Jer su spoznali davno zaboravljenu istinu: kako onaj koji je nekome učinio dobro, dao tračak svetlosti, nade, ljubavi, radosti, živi blagosloveno vreme solsticija, takva će mu biti cela godina! Evo ga, čarolija Božića!
U davna vremena su govorili i da u „Period sudbina” postajemo na neki način slični glumcima u antičkom pozorištu, koji su igrali mnogo različitih uloga u okviru jedne predstave. Čini se kao da tajanstvena sudbina i naša vlastita srca traže od nas da požurimo i odigramo što više uloga za ovo kratko vreme.
Šest dana pre i šest dana posle Nove godine, morate imati vremena da doživite najrazličitija, najistinitija osećanja i stanja duha: majka i otac, dete, voljeni, prijatelj, umetnik, muzičar i pesnik, filozof i naučnik, sanjar Don Kihot ili jednostavno ljubazna osoba koja donosi svetlost. Ovo je veoma važno, jer naša budućnost zavisi od toga šta živimo ovih dana – barem godinu dana.
Sam trenutak dočeka Nove godine u drevnim tradicijama naroda Evrope bio je svojevrsna nulta tačka, prekretnica. Nije pripadao ni prolaznom ni nadolazećem ciklusu vremena, već se smatrao svetim trenutkom u kome se dogodilo večno čudo preporoda i obnove.
Prema legendama, upravo su u tom trenutku sa neba sišli tajni darovi Sudbine za čitavu narednu godinu, a ovaj misteriozni trenutak simbolizovao je dvanaest zvukova ili udaranja bubnja: dvanaest darova sudbine, dvanaest najtajnijih snova naselilo se u srcu, da bi u narednom ciklusu ono nagovestilo vreme i mesto za njihovo ispunjenje.
U davna vremena ljudi su se veoma pažljivo pripremali za ovaj trenutak: ljudi su se pred Novu godinu sećali svega što im je bilo drago, svih svojih najlepših i najnestvarnijih snova. Svakim udarcem mentalno su ponavljali jednu od njih u nadi da će ih u ovom svetom trenutku Sudbina čuti i da će se dogoditi malo čudo.
Centar oko koga su se svi okupljali da proslave magični trenutak Nove godine uvek je bilo zimzeleno drvo (od čega, inače, i potiče tradicija novogodišnje jelke). Simbolisao je sve snove i nade koje nikada ne umiru, koje niko i ništa ne može uništiti ili oduzeti ako nađu utočište u našim srcima.
Verovalo se da su ukrasi na ovom drvetu kao pale zvezde, kao zvezde koje su sišle na Zemlju. Svaka zvezda govori o jednom Snu, jednoj Nadi, jednoj Misteriji.
U trenutku dočeka Nove godine, odmah posle dvanaest poteza, na drvetu su se upalila unapred pripremljena svetla – i dogodila se magija palih zvezda i buđenje srca.
Zimzeleno drvo nikada nije ukrašavano samo zbog lepote. Ukrasi za njega rađeni su zajedno, ručno, mnogo pre Nove godine. To su bile proslave koje su okupile prijatelje, porodicu i voljene. Ukrasi za novogodišnju jelku često su poklanjani jedni drugima „od srca do srca“, kao garancija sreće, prijateljstva, ljubavi i vernosti. I svi su se uvek trudili da oni simbolizuju snove, nade i one veoma svetle želje koje se mogu dati ne sebi, već drugoj osobi na dolasku Nove godine.
Postoji jedna dirljiva lekcija ljubavi i saosećanja sa svim živim bićima, naučena nam u dalekoj prošlosti. U davna vremena živa drveća nikada nisu sekla za proslave Nove godine! S pravom se smatralo da ne može postojati nada u sreću stvorenu patnjom ili smrću bilo kog živog bića. Živo drvo u šumi ili u blizini kuće je uvek bilo okićeno. U kući za praznik postavljena je slika zimzelenog drveta ili nečega što ga simbolizuje, a ukrašena je na potpuno isti način!
...Dok sam pisala ovaj članak i pokušavala, koliko sam mogla, da vam prenesem drevna saznanja o tajnom značenju zimskog solsticija.
Tajna Božića je u tome što je on zapravo stanje Duše i Srca: budi se samo u jednom srećnom i blagoslovenom trenutku, ali se pamti i ostaje sa vama zauvek.
Čudo Božića je istina, uvek je bilo, jeste i biće.
U tajanstvenom trenutku buđenja srca, učiniće vam se da je dečja nežna ruka pala na vaše umorno čelo i sa ovim dodirom iz vaše duše napušta sva nagomilana prljavština, težina, bol, za koje niste našli ni utehu ni isceljenje... I osetićete takvu čistotu i takav duševni mir kakav ste davno verovali, a davno niste imali snage za početak.
Ako si uvređen, oprostićeš, a ako si uvredio, tražićeš oproštaj. Ako se plašiš, nikada se više nećeš plašiti ničega. Ako ste sami, shvatićete koliko možete da volite. A ako već volite, shvatićete da je vaša ljubav postala još jača.
U davna vremena su govorili i da u „Period sudbina” postajemo na neki način slični glumcima u antičkom pozorištu, koji su igrali mnogo različitih uloga u okviru jedne predstave. Čini se kao da tajanstvena sudbina i naša vlastita srca traže od nas da požurimo i odigramo što više uloga za ovo kratko vreme.
Šest dana pre i šest dana posle Nove godine, morate imati vremena da doživite najrazličitija, najistinitija osećanja i stanja duha: majka i otac, dete, voljeni, prijatelj, umetnik, muzičar i pesnik, filozof i naučnik, sanjar Don Kihot ili jednostavno ljubazna osoba koja donosi svetlost. Ovo je veoma važno, jer naša budućnost zavisi od toga šta živimo ovih dana – barem godinu dana.
Sam trenutak dočeka Nove godine u drevnim tradicijama naroda Evrope bio je svojevrsna nulta tačka, prekretnica. Nije pripadao ni prolaznom ni nadolazećem ciklusu vremena, već se smatrao svetim trenutkom u kome se dogodilo večno čudo preporoda i obnove.
Prema legendama, upravo su u tom trenutku sa neba sišli tajni darovi Sudbine za čitavu narednu godinu, a ovaj misteriozni trenutak simbolizovao je dvanaest zvukova ili udaranja bubnja: dvanaest darova sudbine, dvanaest najtajnijih snova naselilo se u srcu, da bi u narednom ciklusu ono nagovestilo vreme i mesto za njihovo ispunjenje.
U davna vremena ljudi su se veoma pažljivo pripremali za ovaj trenutak: ljudi su se pred Novu godinu sećali svega što im je bilo drago, svih svojih najlepših i najnestvarnijih snova. Svakim udarcem mentalno su ponavljali jednu od njih u nadi da će ih u ovom svetom trenutku Sudbina čuti i da će se dogoditi malo čudo.
Centar oko koga su se svi okupljali da proslave magični trenutak Nove godine uvek je bilo zimzeleno drvo (od čega, inače, i potiče tradicija novogodišnje jelke). Simbolisao je sve snove i nade koje nikada ne umiru, koje niko i ništa ne može uništiti ili oduzeti ako nađu utočište u našim srcima.
Verovalo se da su ukrasi na ovom drvetu kao pale zvezde, kao zvezde koje su sišle na Zemlju. Svaka zvezda govori o jednom Snu, jednoj Nadi, jednoj Misteriji.
U trenutku dočeka Nove godine, odmah posle dvanaest poteza, na drvetu su se upalila unapred pripremljena svetla – i dogodila se magija palih zvezda i buđenje srca.
Zimzeleno drvo nikada nije ukrašavano samo zbog lepote. Ukrasi za njega rađeni su zajedno, ručno, mnogo pre Nove godine. To su bile proslave koje su okupile prijatelje, porodicu i voljene. Ukrasi za novogodišnju jelku često su poklanjani jedni drugima „od srca do srca“, kao garancija sreće, prijateljstva, ljubavi i vernosti. I svi su se uvek trudili da oni simbolizuju snove, nade i one veoma svetle želje koje se mogu dati ne sebi, već drugoj osobi na dolasku Nove godine.
Postoji jedna dirljiva lekcija ljubavi i saosećanja sa svim živim bićima, naučena nam u dalekoj prošlosti. U davna vremena živa drveća nikada nisu sekla za proslave Nove godine! S pravom se smatralo da ne može postojati nada u sreću stvorenu patnjom ili smrću bilo kog živog bića. Živo drvo u šumi ili u blizini kuće je uvek bilo okićeno. U kući za praznik postavljena je slika zimzelenog drveta ili nečega što ga simbolizuje, a ukrašena je na potpuno isti način!
...Dok sam pisala ovaj članak i pokušavala, koliko sam mogla, da vam prenesem drevna saznanja o tajnom značenju zimskog solsticija.
Tajna Božića je u tome što je on zapravo stanje Duše i Srca: budi se samo u jednom srećnom i blagoslovenom trenutku, ali se pamti i ostaje sa vama zauvek.
Čudo Božića je istina, uvek je bilo, jeste i biće.
U tajanstvenom trenutku buđenja srca, učiniće vam se da je dečja nežna ruka pala na vaše umorno čelo i sa ovim dodirom iz vaše duše napušta sva nagomilana prljavština, težina, bol, za koje niste našli ni utehu ni isceljenje... I osetićete takvu čistotu i takav duševni mir kakav ste davno verovali, a davno niste imali snage za početak.
Ako si uvređen, oprostićeš, a ako si uvredio, tražićeš oproštaj. Ako se plašiš, nikada se više nećeš plašiti ničega. Ako ste sami, shvatićete koliko možete da volite. A ako već volite, shvatićete da je vaša ljubav postala još jača.
A ako još uvek niste prestali da verujete u svoje detinje snove, ako vaša Duša još uvek nije prestala da žudi za magijom, onda u jednoj od blagoslovenih noći zimskog solsticija izađite napolje i pogledajte u nebo. A čak i ako vaše oči ništa ne vide, vaše srce će sigurno osetiti da je sjajna zvezda ponovo zasvetlela na nebu...
I kako će tada dirljivo, do nežnosti i suza, u duši zazvučati reči omiljene pesme: „A na nebu plavom jedna zvezda gori. Tvoja je, anđele moj, uvek je tvoja... Ko voli voli se, ko je svetao svet je. Neka te zvezda vodi putem u divnu baštu...“
I ako se u ovom trenutku setite kraljeva maga i krenete na put, prateći ovu zvezdu, i ako je iznenada usred pustinje izgubite i onda je ponovo nađete, onda vas molim da ne zaboravite da na kraju knjige „Mali princ“ postoji jedna molba kojoj bih želeo da se pridružim:
„...molim vas, ne žurite, zadržite se malo ispod ove zvezde. A ako vam priđe mali dečak zlatne kose, ako se glasno smeje i ne odgovara na vaša pitanja, sigurno ćete pogoditi ko je on. Onda - preklinjem te! „Ne zaboravi da me utešiš u mojoj tuzi, napiši brzo i reci mu da se vratio. ”
Autor Elena Sikirich
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/178823-tayny-rozhdestva
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
I kako će tada dirljivo, do nežnosti i suza, u duši zazvučati reči omiljene pesme: „A na nebu plavom jedna zvezda gori. Tvoja je, anđele moj, uvek je tvoja... Ko voli voli se, ko je svetao svet je. Neka te zvezda vodi putem u divnu baštu...“
I ako se u ovom trenutku setite kraljeva maga i krenete na put, prateći ovu zvezdu, i ako je iznenada usred pustinje izgubite i onda je ponovo nađete, onda vas molim da ne zaboravite da na kraju knjige „Mali princ“ postoji jedna molba kojoj bih želeo da se pridružim:
„...molim vas, ne žurite, zadržite se malo ispod ove zvezde. A ako vam priđe mali dečak zlatne kose, ako se glasno smeje i ne odgovara na vaša pitanja, sigurno ćete pogoditi ko je on. Onda - preklinjem te! „Ne zaboravi da me utešiš u mojoj tuzi, napiši brzo i reci mu da se vratio. ”
Autor Elena Sikirich
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/178823-tayny-rozhdestva
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
