Bes. Veoma važan OSJEĆAJ (ne brkati ga sa besom i zlom kao pojmom). Tamo gde je dugo potisnuta, gubi se pristup energiji želja (ne znam šta hoću), tamo se vremenom javljaju iskustva „ne znam ko sam, ne znam šta Ja sam”, pojavljuju se razne čireve ako se dugo i veoma pažljivo potisne.
Javljaju se nekontrolisani bljeskovi bilo čega – totalna krivica (čitaj – ljutnja usmerena na sebe), tu se može formirati depresija, pojavljuje se unutrašnji kritičar, koji se smesti u glavu kao debeli trol i obezvređuje svaki korak, dovodi u pitanje sopstvenu dobrotu i da se od svega toga ne bi srušili, nastaju projekcije u spoljašnji svet - svi ljudi postaju ništa, vreme takođe, i uopšte mnogo toga odmah postaje loše i nepravda.
Tamo gde je gnev potisnut, nastaje stalna ogorčenost od koje se noću može beskrajno plakati u jastuk ili hodati sa često upaljenim grlom.
Ljutnja – drugačije je.
To se dešava kao zaštita vrednog.
A to se dešava kao simptom činjenice da nekako ne preuzimam odgovornost za svoj život, smatrajući da drugi treba da rade ono što ja mislim da je pošteno i ispravno, da drugima treba da bude jasno na šta mislim, čak i kada ja to ne kažem direktno.
Ali u svakom slučaju, bes je regulator sopstvenih granica.
Tamo gde je bes potisnut, nema jasnoće u doživljavanju sopstvenih granica.
Bes se često naziva „negativnim osećanjem“, često se veruje da je ljutiti se loše, glupo, besmisleno, pogrešno, nepravedno.
I čini mi se da je cela poenta u tome da je iskazivanje besa čitava veština koja se nigde ne uči. Ljutnja se često smatra opasnom – opasnom za odnose, opasnom za procenu drugih (šta će ljudi misliti o meni? Želim da budem „dobar“ u očima drugih ljudi... Bes je zub ličnosti.
Kada sam radio sa decom, za mnoga od njih je bilo pravo otkriće da se ljutnja može izraziti rečima „Sada sam ljut“, „Kada mi oduzmete igračku ili uništite moje zgrade, pokvarite crteže, ja ljut sam, ne sviđa mi se, molim te, ne čini to, inače ću se udaljiti od tebe / kunem ti se / neću ti verovati.
Pre toga, jedini način da se zaštitite i iskažete bes je bio da oduzmete igračku, uništite crtež kao odgovor, udarite, prozivate, bacite bes, a jednom je dečak izdržao, a onda uzeo nož i pojurio na svog prestupnika.
Roditelji, koji takođe nikada nisu naučeni da izraze svoj bes, hvatali su se za srce, osećali stid, vikali na svoju decu, terali ih da to prestanu = potiskuju svoj bes. Uostalom, šta će ljudi misliti?
Malo ljudi nas je naučilo da prepoznamo svoj bes: „Sada si ljut jer ti je Vanja uzeo igračku. Imaš pravo da se ljutiš i kažeš o tome: „Ljut sam što ne želiš da mi vratiš igračku- mora, boli. Ali možete se pobrinuti za sebe tako što ćete se identifikovati i upozoriti šta ćete učiniti ako vas Vanja ne čuje i nastavi.“
Ili „Sada ste ljuti jer želite da nastavite da igrate, ali vreme je da završite igru. Vidim te u tvom gnevu. Ali ne morate da me tučete zbog ovoga, boli me i neću dozvoliti da me tuku. Možete pričati o svom besu i doživeti ga. Vidim da ne želiš da završiš igru. Ali takva su pravila, tu se ništa ne može učiniti. Moramo da odemo, ma koliko bilo teško“.
Tamo gde je gnev potisnut, nastaje stalna ogorčenost od koje se noću može beskrajno plakati u jastuk ili hodati sa često upaljenim grlom.
Ljutnja – drugačije je.
To se dešava kao zaštita vrednog.
A to se dešava kao simptom činjenice da nekako ne preuzimam odgovornost za svoj život, smatrajući da drugi treba da rade ono što ja mislim da je pošteno i ispravno, da drugima treba da bude jasno na šta mislim, čak i kada ja to ne kažem direktno.
Ali u svakom slučaju, bes je regulator sopstvenih granica.
Tamo gde je bes potisnut, nema jasnoće u doživljavanju sopstvenih granica.
Bes se često naziva „negativnim osećanjem“, često se veruje da je ljutiti se loše, glupo, besmisleno, pogrešno, nepravedno.
I čini mi se da je cela poenta u tome da je iskazivanje besa čitava veština koja se nigde ne uči. Ljutnja se često smatra opasnom – opasnom za odnose, opasnom za procenu drugih (šta će ljudi misliti o meni? Želim da budem „dobar“ u očima drugih ljudi... Bes je zub ličnosti.
Kada sam radio sa decom, za mnoga od njih je bilo pravo otkriće da se ljutnja može izraziti rečima „Sada sam ljut“, „Kada mi oduzmete igračku ili uništite moje zgrade, pokvarite crteže, ja ljut sam, ne sviđa mi se, molim te, ne čini to, inače ću se udaljiti od tebe / kunem ti se / neću ti verovati.
Pre toga, jedini način da se zaštitite i iskažete bes je bio da oduzmete igračku, uništite crtež kao odgovor, udarite, prozivate, bacite bes, a jednom je dečak izdržao, a onda uzeo nož i pojurio na svog prestupnika.
Roditelji, koji takođe nikada nisu naučeni da izraze svoj bes, hvatali su se za srce, osećali stid, vikali na svoju decu, terali ih da to prestanu = potiskuju svoj bes. Uostalom, šta će ljudi misliti?
Malo ljudi nas je naučilo da prepoznamo svoj bes: „Sada si ljut jer ti je Vanja uzeo igračku. Imaš pravo da se ljutiš i kažeš o tome: „Ljut sam što ne želiš da mi vratiš igračku- mora, boli. Ali možete se pobrinuti za sebe tako što ćete se identifikovati i upozoriti šta ćete učiniti ako vas Vanja ne čuje i nastavi.“
Ili „Sada ste ljuti jer želite da nastavite da igrate, ali vreme je da završite igru. Vidim te u tvom gnevu. Ali ne morate da me tučete zbog ovoga, boli me i neću dozvoliti da me tuku. Možete pričati o svom besu i doživeti ga. Vidim da ne želiš da završiš igru. Ali takva su pravila, tu se ništa ne može učiniti. Moramo da odemo, ma koliko bilo teško“.
Bes je način da razumete sebe. Način da osetite svoju važnost, sebe.
Bes je uvek marker nečega važnog. I po pravilu je omot za dublja osećanja i doživljaje. Ali ne shvatajući ljutnju, mi kao da izbacujemo kutije sa ovim omotom zvanim „bes“, ne znajući šta se nalazi unutar ovih kutija. I često postoje dragulji koji se zovu „moje dragocenosti“.
Dajući sebi priliku da osetimo bes, živeći ga, mi skidamo ove omote, istražujući šta je u njima umotano.
Živeti sa besom nije isto što i udarati pesnicom u lice, vređati, uništavati sve oko sebe.
Živeti sa besom znači ostati u kontaktu sa tim osećanjem, dati mu prostora koliko god treba.
Vodite računa o svojoj bezbednosti i bezbednosti onih oko vas.
Vređanje osobe i etiketiranje sebe „Ljutim se kada ovo uradiš“ ili „Sada sam ljut na tebe i spreman sam da nastavim razgovor kada se smirim“ potpuno su različite stvari.
Jer u prvom slučaju (u uvredama) preplavljuje se uzbuđenje, na kome se vrše radnje koje se mogu pokajati „otrežnjenjem“ od gneva.
U drugom slučaju postoji jasno označavanje sebe i dodeljivanje prostora sebi da sazre bes u neki drugi kvalitet.
Na primer, u shvatanju vrednosti ne dozvoljavanja da budete uvređeni.
Ili u iskustvu žaljenja što je veoma tužno što se sve nije dogodilo onako kako ste želeli.
Ili u doživljaju vrednosti odnosa sa ovom osobom.
Ili u realizaciji.
Bes je lojalan pas koji je uvek na oprezu za bezbednost i vrednosti svog gospodara. Važno je samo pripitomiti da se sprijateljite sa ovim psom.
PS I da, uzgred, tamo gde je bes potisnut, postoji plodno tle za zavisne odnose.
Autor Ksenia Aliaeva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/148771-zlost-vsegda-marker-chego-to-vazhnogo
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Bes je uvek marker nečega važnog. I po pravilu je omot za dublja osećanja i doživljaje. Ali ne shvatajući ljutnju, mi kao da izbacujemo kutije sa ovim omotom zvanim „bes“, ne znajući šta se nalazi unutar ovih kutija. I često postoje dragulji koji se zovu „moje dragocenosti“.
Dajući sebi priliku da osetimo bes, živeći ga, mi skidamo ove omote, istražujući šta je u njima umotano.
Živeti sa besom nije isto što i udarati pesnicom u lice, vređati, uništavati sve oko sebe.
Živeti sa besom znači ostati u kontaktu sa tim osećanjem, dati mu prostora koliko god treba.
Vodite računa o svojoj bezbednosti i bezbednosti onih oko vas.
Vređanje osobe i etiketiranje sebe „Ljutim se kada ovo uradiš“ ili „Sada sam ljut na tebe i spreman sam da nastavim razgovor kada se smirim“ potpuno su različite stvari.
Jer u prvom slučaju (u uvredama) preplavljuje se uzbuđenje, na kome se vrše radnje koje se mogu pokajati „otrežnjenjem“ od gneva.
U drugom slučaju postoji jasno označavanje sebe i dodeljivanje prostora sebi da sazre bes u neki drugi kvalitet.
Na primer, u shvatanju vrednosti ne dozvoljavanja da budete uvređeni.
Ili u iskustvu žaljenja što je veoma tužno što se sve nije dogodilo onako kako ste želeli.
Ili u doživljaju vrednosti odnosa sa ovom osobom.
Ili u realizaciji.
Bes je lojalan pas koji je uvek na oprezu za bezbednost i vrednosti svog gospodara. Važno je samo pripitomiti da se sprijateljite sa ovim psom.
PS I da, uzgred, tamo gde je bes potisnut, postoji plodno tle za zavisne odnose.
Autor Ksenia Aliaeva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/148771-zlost-vsegda-marker-chego-to-vazhnogo
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
