Ekologija života: U ovim vrelim danima inspirisala me je fantazija da sa vama, dragi prijatelji, pričam o ponosu i poniznosti. Pretpostavljam da su mnogi ovde zevnuli i posegnuli za „mišem“ – nema interesovanja za čitajući o ovim „crkvenim“ konceptima. Ja sam lično strana religija. Bliži sam vulgarnom materijalizmu i zbog sovjetskog vaspitanja.
U ovim vrelim danima inspirisala me je fantazija da sa vama, dragi prijatelji, razgovaram o ponosu i poniznosti.
Pretpostavljam da su mnogi na ovom mestu zevnuli i pružili ruku „mišu“ – o tim „crkvenim“ pojmovima nema interesa čitati. Ja sam lično strana religija. Bliži sam vulgarnom materijalizmu i zbog sovjetskog vaspitanja, i u svom prvom, prirodno-naučnom, obrazovanju (biologija-hemija), i po profilu delatnosti.
Ove reči – ponos i poniznost – razumem ne kao verske (pravoslavne, muslimanske, jevrejske ili budističke) koncepte, već kao univerzalne kategorije.
Sa ovim kategorijama (ponos-poniznost) nailazim na svakom treningu, na svakoj porodičnoj i individualnoj konsultaciji. Uglavnom, svaka porodična svađa, svaki obračun, pa čak i samo izjava može se pripisati manifestaciji ponosa ili poniznosti.
-Trebalo je da pogreše;
- Bio sam prevaren;
- Moj muž sve radi pogrešno;
- Moja mama uvek misli da grešim;
- Trebalo je da mu to kažem.
Kao odgovor na takve opise, uvek postavljam pitanje: da li želite da budete u pravu ili srećni? Pravednost, potraga za pravdom, želja za pobedom suština je izraza ponosa. Osećaj sreće pripada drugoj kategoriji - poniznosti.
„Poniznost“ je biti „sa svetom“ u jednoj dimenziji, u jednom ritmu, u jednoj matrici, ako hoćete. Ne u kontekstu dobra i zla, već u kontekstu pogleda na svet, pripadnosti svetu. Poniznost je, po mom shvatanju, neka vrsta univerzalnog alata, ključ za rešavanje svakog problema. U stanju da prevaziđe pravdu, pravednost, pobedu i tako se uzdigne iznad sukoba.
Ako se bilo koji sukob, na primer, između crnih i belih, podigne na nivo univerzalnih vrednosti, onda on gubi smisao. Sukob uključuje opoziciju „mi belci smo dobri, oni crnci loši“. Ko smo? Ljudi. A oni? Ljudi. Mi volimo decu i želimo da budemo srećni, zar ne? Oni vole decu i žele da budu srećni. Na ovom nivou nema opozicije. Na nivou pitanja "ko sam ja?" sukob nas i njih se prekida. U psihologiji, ovo se zove outframing - prevazilaženje konflikta u širi okvir. Uz rizik da zvučim preterano religiozno, mogu li da kažem da je Bog van sukoba jer je njegov opseg mnogo širi od našeg?
Paradigma konfrontacije, borbe, sukoba, poređenja sebe sa drugima (bilo u dobru ili zlu) je ponos. „Smatrajte sebe najstrašnijim grešnikom - postoji ista samouobraženost, kako sebe smatrati svecem ...“, Berđajev. Ljudi se slažu da se sukobi među narodima i rasna borba objašnjavaju nacionalnim i rasnim ponosom.
Pretpostavljam da su mnogi na ovom mestu zevnuli i pružili ruku „mišu“ – o tim „crkvenim“ pojmovima nema interesa čitati. Ja sam lično strana religija. Bliži sam vulgarnom materijalizmu i zbog sovjetskog vaspitanja, i u svom prvom, prirodno-naučnom, obrazovanju (biologija-hemija), i po profilu delatnosti.
Ove reči – ponos i poniznost – razumem ne kao verske (pravoslavne, muslimanske, jevrejske ili budističke) koncepte, već kao univerzalne kategorije.
Sa ovim kategorijama (ponos-poniznost) nailazim na svakom treningu, na svakoj porodičnoj i individualnoj konsultaciji. Uglavnom, svaka porodična svađa, svaki obračun, pa čak i samo izjava može se pripisati manifestaciji ponosa ili poniznosti.
-Trebalo je da pogreše;
- Bio sam prevaren;
- Moj muž sve radi pogrešno;
- Moja mama uvek misli da grešim;
- Trebalo je da mu to kažem.
Kao odgovor na takve opise, uvek postavljam pitanje: da li želite da budete u pravu ili srećni? Pravednost, potraga za pravdom, želja za pobedom suština je izraza ponosa. Osećaj sreće pripada drugoj kategoriji - poniznosti.
„Poniznost“ je biti „sa svetom“ u jednoj dimenziji, u jednom ritmu, u jednoj matrici, ako hoćete. Ne u kontekstu dobra i zla, već u kontekstu pogleda na svet, pripadnosti svetu. Poniznost je, po mom shvatanju, neka vrsta univerzalnog alata, ključ za rešavanje svakog problema. U stanju da prevaziđe pravdu, pravednost, pobedu i tako se uzdigne iznad sukoba.
Ako se bilo koji sukob, na primer, između crnih i belih, podigne na nivo univerzalnih vrednosti, onda on gubi smisao. Sukob uključuje opoziciju „mi belci smo dobri, oni crnci loši“. Ko smo? Ljudi. A oni? Ljudi. Mi volimo decu i želimo da budemo srećni, zar ne? Oni vole decu i žele da budu srećni. Na ovom nivou nema opozicije. Na nivou pitanja "ko sam ja?" sukob nas i njih se prekida. U psihologiji, ovo se zove outframing - prevazilaženje konflikta u širi okvir. Uz rizik da zvučim preterano religiozno, mogu li da kažem da je Bog van sukoba jer je njegov opseg mnogo širi od našeg?
Paradigma konfrontacije, borbe, sukoba, poređenja sebe sa drugima (bilo u dobru ili zlu) je ponos. „Smatrajte sebe najstrašnijim grešnikom - postoji ista samouobraženost, kako sebe smatrati svecem ...“, Berđajev. Ljudi se slažu da se sukobi među narodima i rasna borba objašnjavaju nacionalnim i rasnim ponosom.
Ponos, je najjači motivator za postizanje. Dakle, postoji li nešto jače, važnije, vrednije od dostignuća? Kategorija poniznosti izgleda kul na ovom mestu. Ali svaki rečnik će vam reći da je ponos suprotnost poniznosti. Ponos se rukovodi kategorijama dobro/loše, ispravno/pogrešno, dobijeno/izgubljeno. Poniznost je kao holistička percepcija Života kakav jeste.
Obe ove paradigme (ponos i poniznost) su u određenoj meri dostupne svakom čoveku. Oni su stalno predstavljeni među kriterijumima odlučivanja. Jednostavno rečeno, pri donošenju odluke vodimo se i ponosom i poniznošću, pitanje je samo odnos.
Ponos je način da se učini nemoguće, prevaziđe neodoljivo. Primer mota ove paradigme mogao bi biti „Vidim cilj, ne vidim prepreke“. Poniznost je stav izražen u čuvenoj molitvi koja se pripisuje kralju Solomonu i drugim mudracima: „Gospode! Daj mi hrabrosti da promenim ono što se može promeniti, daj mi strpljenja da prihvatim ono što se ne može promeniti i daj mi mudrosti da razlikujem jedno od drugog.”
Ako govorimo o konkretnim primerima, onda možemo uzeti tragediju gubitka (smrt, razvod ). Otišla je voljena osoba i mnogo meseci ti ponos šapuće u snu i na javi: „Morao si to i to; vratiti." Većina tugovanja, akutne tuge, nesposobnosti, nespremnosti da se pomiri sa očiglednim ide pod okrilje paradigme ponosa. Zauzvrat, osoba se umori od borbe sa onim što se dogodilo, neizbežno, postojeće. Spušta glavu i daje ostavku. Akutna tuga u njegovoj duši postepeno se zamenjuje svetlom tugom, a mir se vraća u njegovo srce. Na početku neka bude gorko i žalosno, ali život ide dalje. Verovatno je veoma važno proći kroz ovu „mrtvu petlju“ poricanja, vraćanja svojoj ljubavi, svojoj patnji, svojoj tuzi, svom nenadoknadivom gubitku.
Možda postoji doba ponosa i doba poniznosti. Bilo je vremena kada mi je samo ponos davao snagu da ostanem svoj. Po svemu sudeći, ponos je kategorija koja u svojoj spontanosti definiše mladu, nesalomivu, neuništivu snagu. "Ja ću to učiniti! Uradiću to čak i ako mi majka ne dozvoli!” (ako se sećate logike mladog borca za svoju nezavisnost). Nadam se da mi danas treba manje te vrste snage (ponosa) jer imam više mudrosti.
Za živog čoveka, koji bira život, bira da nastavi, za čoveka koji je tolerantan, prihvatajući, mudar, bez dna u svojoj mudrosti i nije svemoguć u svojoj snazi, život ide dalje. „Pomiriti se“ znači živeti u miru. Evo tako malo mudrosti, koju sam savladao u prvoj polovini svog života. Ili ću možda u drugom smisliti nešto drugo?
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/73781-byt-pravym-ili-schastlivym
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Obe ove paradigme (ponos i poniznost) su u određenoj meri dostupne svakom čoveku. Oni su stalno predstavljeni među kriterijumima odlučivanja. Jednostavno rečeno, pri donošenju odluke vodimo se i ponosom i poniznošću, pitanje je samo odnos.
Ponos je način da se učini nemoguće, prevaziđe neodoljivo. Primer mota ove paradigme mogao bi biti „Vidim cilj, ne vidim prepreke“. Poniznost je stav izražen u čuvenoj molitvi koja se pripisuje kralju Solomonu i drugim mudracima: „Gospode! Daj mi hrabrosti da promenim ono što se može promeniti, daj mi strpljenja da prihvatim ono što se ne može promeniti i daj mi mudrosti da razlikujem jedno od drugog.”
Ako govorimo o konkretnim primerima, onda možemo uzeti tragediju gubitka (smrt, razvod ). Otišla je voljena osoba i mnogo meseci ti ponos šapuće u snu i na javi: „Morao si to i to; vratiti." Većina tugovanja, akutne tuge, nesposobnosti, nespremnosti da se pomiri sa očiglednim ide pod okrilje paradigme ponosa. Zauzvrat, osoba se umori od borbe sa onim što se dogodilo, neizbežno, postojeće. Spušta glavu i daje ostavku. Akutna tuga u njegovoj duši postepeno se zamenjuje svetlom tugom, a mir se vraća u njegovo srce. Na početku neka bude gorko i žalosno, ali život ide dalje. Verovatno je veoma važno proći kroz ovu „mrtvu petlju“ poricanja, vraćanja svojoj ljubavi, svojoj patnji, svojoj tuzi, svom nenadoknadivom gubitku.
Možda postoji doba ponosa i doba poniznosti. Bilo je vremena kada mi je samo ponos davao snagu da ostanem svoj. Po svemu sudeći, ponos je kategorija koja u svojoj spontanosti definiše mladu, nesalomivu, neuništivu snagu. "Ja ću to učiniti! Uradiću to čak i ako mi majka ne dozvoli!” (ako se sećate logike mladog borca za svoju nezavisnost). Nadam se da mi danas treba manje te vrste snage (ponosa) jer imam više mudrosti.
Za živog čoveka, koji bira život, bira da nastavi, za čoveka koji je tolerantan, prihvatajući, mudar, bez dna u svojoj mudrosti i nije svemoguć u svojoj snazi, život ide dalje. „Pomiriti se“ znači živeti u miru. Evo tako malo mudrosti, koju sam savladao u prvoj polovini svog života. Ili ću možda u drugom smisliti nešto drugo?
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/73781-byt-pravym-ili-schastlivym
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
