ČUDNI SMO...

​Kažemo: „Ne treba mi ništa više od tebe“ kada ne možemo da dobijemo ono što želimo...

mi smo čudni... 

Kažemo: „Nisam digao slušalicu jer sam bio zauzet“, kada nas je sramota da priznamo da nam taj glas više ne donosi radost... 

Kažemo: „Ne treba mi ništa više od tebe“ kada ne možemo da dobijemo ono što želimo... 

Kažemo: „Ovde je hladno“ kada nam treba nečiji dodir... 

Kažemo: „Nemam razloga više da živim“, kada želimo da nas odvratimo od ovoga... 

Kažemo: „Hvala što jeste“ kada ne možemo da kažemo: „Volim te“... 

Kažemo: „Niko me ne treba“ kada u stvarnosti nismo potrebni jednoj osobi... 

Kažemo: „Mogu to da podnesem“ kada nam je neprijatno da tražimo pomoć... 

Kažemo: „Ti si dobar prijatelj“ kada zaboravimo da dodamo: „...ali za mene nećeš postati nešto više“... 

Kažemo: „Ovo nije glavno“ kada znamo da nemamo drugog izbora nego da se pomirimo... 

Kažemo: „Verujem ti“ kada se plašimo da smo postali igračka...

Kažemo: „Zauvek“ kada nam se ne da da gledamo na sat... 

Toliko toga kažemo da kada nam na jeziku ostanu poslednje tri nepotrošene reči, napućimo usne, pogledamo u pod i ćutimo... 

Smejemo se smrti i kupujemo kilograme tableta u apoteci... 

Kažemo da je život divan i idemo u prodavnicu po još jednu flašu votke... 

Ne zanima nas javno mnjenje i stalno se pitamo: „Kako izgledam?“... 

Volimo samoću i čvrsto držimo mobilni telefon u ruci... 

Čudni smo...  

©Anatoli Kotins

Prevod teksta: https://econet.ru/articles/182003-strannye-my

Prevod i obrada Jelena Muratović -  bebamur.com