U našem bolu leže najvažnije životne lekcije. Na osnovu njih možemo početi da gradimo sve o čemu smo ikada sanjali.
Ono što ti se desilo nije tvoja krivica.
Nisi to tražila, a definitivno nisi ni zaslužila.
Ono što vam se dogodilo nije bilo fer ni opravdano.
Bili ste samo kolateralna žrtva u nečijem ratu, nedužni posmatrač koga je pogodio komadić granate koji je pao u blizini.
Svi mi nosimo na svojoj duši ožiljke i rane koje nam je život naneo. Neki od njih su uzrokovani očiglednom nepravdom, drugi bolom koji ne možemo ostaviti za sobom.
Ponekad se te karte koje nam život deli ne mogu nazvati dobrim, i tu se ništa ne može učiniti.
Ali ne smemo zaboraviti da isceljenje zavisi isključivo od nas. I umesto da ga smatrate teškim teretom, trebalo bi da naučite da ga tretirate kao retki dar.
Lečenje duše je uvek bila naša odgovornost, jer ako to ne učinimo, nepravedne životne okolnosti će se pretvoriti u neproživljen život.
Lečenje emocionalnih rana je naša odgovornost jer se besmisleni i neotpušteni bol prenosi na one koji su nam bliski. I ne želimo da ono što nam je učinjeno postane ono što radimo onima koje volimo.
Odgovornost za izlečenje leži na nama jer postoji samo jedan život, jedna šansa da uradimo ono što nam je najvažnije.
Sami smo odgovorni za svoje izlečenje jer želimo da živimo srećnim životom. Ali ako sedimo i čekamo da nas neko usreći, promene koje su nam potrebne se nikada neće desiti. Takav pristup vas može samo učiniti zavisnim i žučnim, a nama uopšte nije potreban.
Naše izlečenje zavisi od nas jer imamo sposobnost da ga postignemo, čak i ako smo uporno ubeđivani da nismo sposobni za to.
Moramo da se lečimo, jer su emocionalne rane neprijatne, a nelagodnost gotovo uvek ukazuje da je vreme da uzmemo sudbinu u svoje ruke i počnemo da radimo pravu stvar, a ne ono što se od nas očekuje.
Jednostavno, moramo sami da se brinemo o svom izlečenju, jer je svaki veliki čovek kome se divimo počinjao sa činjenicom da mu se protivio ceo svet, i na kraju shvatio da je njegova unutrašnja snaga u stanju da prevaziđe sve spoljašnje prepreke.
Dugujemo sebi da izlečimo dušu – pre svega zato što ovo „isceljenje“ uopšte nije povratak u normalu. Ne postajemo ono što smo bili pre, postajemo ono što nikada ranije nismo bili – neko jači, mudriji i ljubazniji.
U lečenju smo korak bliže tome da postanemo ljudi kakvi smo oduvek želeli da budemo. Ne samo da ponovo razmišljamo o bolu, ostavljajući ga daleko iza sebe, već i počinjemo da istinski menjamo živote - i ne samo naše, u tom slučaju. Slobodniji smo da sledimo ono o čemu sanjamo. Razumemo da smo u stanju da se nosimo sa svim životnim okolnostima, jer smo samodovoljni i sigurni u svoje sposobnosti. Shvatamo da ponekad vredi rizikovati, vredi početi sanjati o nečemu velikom i neverovatnom, o nečemu o čemu nikada ranije nismo smeli da razmišljamo.
Često je naš glavni problem što kada smo uvređeni, jednostavno ne radimo ništa, očekujući da prekršioci sve sami poprave – kao da mogu jednostavno odmahnuti rukom, poništavajući ono što se dogodilo.
Često ne shvatamo da se najvažnije životne lekcije kriju u našem bolu. Na osnovu njih možemo početi da gradimo sve o čemu smo ikada sanjali.
Nisi to tražila, a definitivno nisi ni zaslužila.
Ono što vam se dogodilo nije bilo fer ni opravdano.
Bili ste samo kolateralna žrtva u nečijem ratu, nedužni posmatrač koga je pogodio komadić granate koji je pao u blizini.
Svi mi nosimo na svojoj duši ožiljke i rane koje nam je život naneo. Neki od njih su uzrokovani očiglednom nepravdom, drugi bolom koji ne možemo ostaviti za sobom.
Ponekad se te karte koje nam život deli ne mogu nazvati dobrim, i tu se ništa ne može učiniti.
Ali ne smemo zaboraviti da isceljenje zavisi isključivo od nas. I umesto da ga smatrate teškim teretom, trebalo bi da naučite da ga tretirate kao retki dar.
Lečenje duše je uvek bila naša odgovornost, jer ako to ne učinimo, nepravedne životne okolnosti će se pretvoriti u neproživljen život.
Lečenje emocionalnih rana je naša odgovornost jer se besmisleni i neotpušteni bol prenosi na one koji su nam bliski. I ne želimo da ono što nam je učinjeno postane ono što radimo onima koje volimo.
Odgovornost za izlečenje leži na nama jer postoji samo jedan život, jedna šansa da uradimo ono što nam je najvažnije.
Sami smo odgovorni za svoje izlečenje jer želimo da živimo srećnim životom. Ali ako sedimo i čekamo da nas neko usreći, promene koje su nam potrebne se nikada neće desiti. Takav pristup vas može samo učiniti zavisnim i žučnim, a nama uopšte nije potreban.
Naše izlečenje zavisi od nas jer imamo sposobnost da ga postignemo, čak i ako smo uporno ubeđivani da nismo sposobni za to.
Moramo da se lečimo, jer su emocionalne rane neprijatne, a nelagodnost gotovo uvek ukazuje da je vreme da uzmemo sudbinu u svoje ruke i počnemo da radimo pravu stvar, a ne ono što se od nas očekuje.
Jednostavno, moramo sami da se brinemo o svom izlečenju, jer je svaki veliki čovek kome se divimo počinjao sa činjenicom da mu se protivio ceo svet, i na kraju shvatio da je njegova unutrašnja snaga u stanju da prevaziđe sve spoljašnje prepreke.
Dugujemo sebi da izlečimo dušu – pre svega zato što ovo „isceljenje“ uopšte nije povratak u normalu. Ne postajemo ono što smo bili pre, postajemo ono što nikada ranije nismo bili – neko jači, mudriji i ljubazniji.
U lečenju smo korak bliže tome da postanemo ljudi kakvi smo oduvek želeli da budemo. Ne samo da ponovo razmišljamo o bolu, ostavljajući ga daleko iza sebe, već i počinjemo da istinski menjamo živote - i ne samo naše, u tom slučaju. Slobodniji smo da sledimo ono o čemu sanjamo. Razumemo da smo u stanju da se nosimo sa svim životnim okolnostima, jer smo samodovoljni i sigurni u svoje sposobnosti. Shvatamo da ponekad vredi rizikovati, vredi početi sanjati o nečemu velikom i neverovatnom, o nečemu o čemu nikada ranije nismo smeli da razmišljamo.
Često je naš glavni problem što kada smo uvređeni, jednostavno ne radimo ništa, očekujući da prekršioci sve sami poprave – kao da mogu jednostavno odmahnuti rukom, poništavajući ono što se dogodilo.
Često ne shvatamo da se najvažnije životne lekcije kriju u našem bolu. Na osnovu njih možemo početi da gradimo sve o čemu smo ikada sanjali.
Nikada nam nije bilo suđeno da prođemo kroz život bez ijedne ogrebotine.
Ne možemo da stignemo do cilja maratona sveži, puni energije i bez ijednog pada.
Život nikoga od nas ne ostavlja netaknutim, ali način na koji reagujemo na svoje traume i ko kroz njih postajemo određuje da li će se emocionalna trauma pretvoriti u doživotnu tragediju ili će postati početak priče o tome kako je žrtva postala heroj.
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2020/02/da-vy-ne-vinovaty-v-ranah-na-vashej-dushe-no-isczelit-ih-vasha-otvetstvennost/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ne možemo da stignemo do cilja maratona sveži, puni energije i bez ijednog pada.
Život nikoga od nas ne ostavlja netaknutim, ali način na koji reagujemo na svoje traume i ko kroz njih postajemo određuje da li će se emocionalna trauma pretvoriti u doživotnu tragediju ili će postati početak priče o tome kako je žrtva postala heroj.
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2020/02/da-vy-ne-vinovaty-v-ranah-na-vashej-dushe-no-isczelit-ih-vasha-otvetstvennost/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
