"Najjače duše su one koje su ukaljene patnjom. Najjači ljudi su posuti ožiljcima."
— Khalil Gibran
— Khalil Gibran
Bol je jedan od naših najvećih učitelja, prati nas u svakoj fazi našeg života; šteta što smo oko njega izgradili negativan mit koji nas sprečava da shvatimo kakve nam darove i pouke donosi. Ako razmislite o tome, naš život počinje u bolu, pomislite samo na porođaj. Odatle će naš život biti obdaren velikim i malim patnjama, među kojima će najpodmuklije biti one koje oku ostaju nevidljive.
Da li biste mogli da živite život bez bola? Možda, ali neko bi rizikovao da prođe pored onih iskustava koja nas zaista čine da rastemo.
Pouke patnje
Kada sam imao oko 4 godine, posebno me je privukla vatra i mamina opomena je bila beskorisna jer je po svaku cenu pokušavala da me udalji od nje. Hteo sam da zgrabim to svetlo malo čudo, hteo sam da ga dodirnem. Jednog dana moja majka je učinila nešto što bi me spasilo od mnogih nevolja u budućnosti: dozvolila mi je da opečem prst. Osetio sam takav bol da ga se i danas sećam! Od tog dana sam bio veoma pažljiv prema vatri. Povredio sam sebe, ali sam naučio i nešto važno: morate paziti šta uzrokuje bol. Ovako nas bol uči da postanemo razboriti i odgovorni: kada znaš da nešto ima moć da te povredi i znaš šta znači patiti, trudiš se da to izbegneš.
"Kratak sat bola nas dugo impresionira; prođe vedar dan i ne ostavi traga."
~Luigi Pirandello
Dar iza onoga što boli
Bol ima posebnost što se dobro fiksira u našem pamćenju, podseća nas kada smo ga osetili i šta ga je izazvalo i ovo je zaista dragocen dar za našu evoluciju.
Čitav put ljudskog bića, njegovo istraživanje, njegov tehnološki napredak na neki su način povezani sa patnjom; stoga je beskorisno da ga demonizujemo jer nam je potreban da rastemo, da se razvijamo, da se poboljšavamo i da nas podigne korak više, pod uslovom da uspemo da ga prevaziđemo.
Da li biste mogli da živite život bez bola? Možda, ali neko bi rizikovao da prođe pored onih iskustava koja nas zaista čine da rastemo.
Pouke patnje
Kada sam imao oko 4 godine, posebno me je privukla vatra i mamina opomena je bila beskorisna jer je po svaku cenu pokušavala da me udalji od nje. Hteo sam da zgrabim to svetlo malo čudo, hteo sam da ga dodirnem. Jednog dana moja majka je učinila nešto što bi me spasilo od mnogih nevolja u budućnosti: dozvolila mi je da opečem prst. Osetio sam takav bol da ga se i danas sećam! Od tog dana sam bio veoma pažljiv prema vatri. Povredio sam sebe, ali sam naučio i nešto važno: morate paziti šta uzrokuje bol. Ovako nas bol uči da postanemo razboriti i odgovorni: kada znaš da nešto ima moć da te povredi i znaš šta znači patiti, trudiš se da to izbegneš.
"Kratak sat bola nas dugo impresionira; prođe vedar dan i ne ostavi traga."
~Luigi Pirandello
Dar iza onoga što boli
Bol ima posebnost što se dobro fiksira u našem pamćenju, podseća nas kada smo ga osetili i šta ga je izazvalo i ovo je zaista dragocen dar za našu evoluciju.
Čitav put ljudskog bića, njegovo istraživanje, njegov tehnološki napredak na neki su način povezani sa patnjom; stoga je beskorisno da ga demonizujemo jer nam je potreban da rastemo, da se razvijamo, da se poboljšavamo i da nas podigne korak više, pod uslovom da uspemo da ga prevaziđemo.
Da biste prevazišli bol, morate naučiti lekcije
Bol je koristan kada prolazi, inače rizikuje da nas izludi; zato je potrebno obezbediti da on ostane nastavnik na određeno vreme i da se može savladati. Da biste to uradili i sprečili da se ista vrsta patnje ponovi, morate dobro naučiti njegove lekcije.
Njegova učenja se fokusiraju na to da otkrijemo ko smo u sebi. Dovodeći nas u naše dubine, dovodeći nas u dodir sa našim senkama, sa našom unutrašnjom tamom, da bismo potom ponovo izašli svesniji i zreliji.
1. Naučite da otpustite
Često se držimo uzroka naše nelagode i ne možemo da ga otpustimo, bilo da je to prošli događaj, uvjerenje ili osoba. U ovom slučaju, prva stvar koju moramo da uradimo je da prihvatimo da ono što nas tera da patimo mora biti oslobođeno. Prihvatanje da neke stvari imaju kraj i da se ne mogu držati na neodređeno vreme će nam pomoći da idemo napred na svom putu i konačno će dozvoliti da naše rane zacele, čineći nas jačim i svesnijim svojih granica.
Odvajanje od onoga što nas boli takođe ima veliku prednost: vraća nas onome što je zaista važno u našim životima. Možemo da iskoristimo mračne i teške trenutke da presečemo toksične veze, napustimo put koji nismo osećali svojim, napustimo neka ograničavajuća uverenja, ukratko, da pronađemo ono unutrašnje jezgro u kome smo goli pred svijetom.
"Bol vas uči da putujete unazad. Od velikog do malog. Od bogatih do siromašnih. Od suvišnog do suštinskog."
~Fabrizio Caramagna
2. Nemojte se identifikovati sa onim što ostavljate iza sebe
Naročito kada dugo živimo sa svojim ranama, skloni smo da mislimo da su one deo nas i da se identifikujemo sa njima. Zbog toga će biti neophodno sprečiti da bol postane hroničan; da bismo to uradili, moraćemo da se suočimo sa njim, prepoznamo ga i presečemo vrpcu, shvatimo da mi nismo naš bol.
Odlukom da se odvojimo od bola i pustimo ga, takođe napuštamo ideju koju smo imali o sebi i o budućnosti koju nikada nećemo živeti, a to može biti zastrašujuće; ali zatvarajući ta vrata sačinjena od patnje i odlučujući da idemo napred, otvaramo se novim mogućnostima gde smo mi, a ne naše rane, ti koji odlučujemo šta ćemo sa svojim životima.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/60340/il-dono-del-dolore-quando-cadere-ti-rende-piu-forte.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Bol je koristan kada prolazi, inače rizikuje da nas izludi; zato je potrebno obezbediti da on ostane nastavnik na određeno vreme i da se može savladati. Da biste to uradili i sprečili da se ista vrsta patnje ponovi, morate dobro naučiti njegove lekcije.
Njegova učenja se fokusiraju na to da otkrijemo ko smo u sebi. Dovodeći nas u naše dubine, dovodeći nas u dodir sa našim senkama, sa našom unutrašnjom tamom, da bismo potom ponovo izašli svesniji i zreliji.
1. Naučite da otpustite
Često se držimo uzroka naše nelagode i ne možemo da ga otpustimo, bilo da je to prošli događaj, uvjerenje ili osoba. U ovom slučaju, prva stvar koju moramo da uradimo je da prihvatimo da ono što nas tera da patimo mora biti oslobođeno. Prihvatanje da neke stvari imaju kraj i da se ne mogu držati na neodređeno vreme će nam pomoći da idemo napred na svom putu i konačno će dozvoliti da naše rane zacele, čineći nas jačim i svesnijim svojih granica.
Odvajanje od onoga što nas boli takođe ima veliku prednost: vraća nas onome što je zaista važno u našim životima. Možemo da iskoristimo mračne i teške trenutke da presečemo toksične veze, napustimo put koji nismo osećali svojim, napustimo neka ograničavajuća uverenja, ukratko, da pronađemo ono unutrašnje jezgro u kome smo goli pred svijetom.
"Bol vas uči da putujete unazad. Od velikog do malog. Od bogatih do siromašnih. Od suvišnog do suštinskog."
~Fabrizio Caramagna
2. Nemojte se identifikovati sa onim što ostavljate iza sebe
Naročito kada dugo živimo sa svojim ranama, skloni smo da mislimo da su one deo nas i da se identifikujemo sa njima. Zbog toga će biti neophodno sprečiti da bol postane hroničan; da bismo to uradili, moraćemo da se suočimo sa njim, prepoznamo ga i presečemo vrpcu, shvatimo da mi nismo naš bol.
Odlukom da se odvojimo od bola i pustimo ga, takođe napuštamo ideju koju smo imali o sebi i o budućnosti koju nikada nećemo živeti, a to može biti zastrašujuće; ali zatvarajući ta vrata sačinjena od patnje i odlučujući da idemo napred, otvaramo se novim mogućnostima gde smo mi, a ne naše rane, ti koji odlučujemo šta ćemo sa svojim životima.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/60340/il-dono-del-dolore-quando-cadere-ti-rende-piu-forte.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
