Kao dijete, često sam bio sam kod kuće. Mama i tata su radili kao ljekari i dugo nisu mogli da napuste pacijente. A zimi brzo pada mrak. Strašno je biti kao dijete sam u praznom stanu. A ja sam gledao kroz prozor - tamo je sijao fenjer. A snijeg je padao u velikim pahuljama.
Naslonjen bradom na prozorsku dasku - i činilo mi se da to uopšte nije strašno. Pusta ulica, tiho veče, mjesec na nebu. A na drugom prozoru - neki drugi dečak u pidžami. Kao ja, sa šiškama i takođe sa šalom. I on mi se činio bolestan. Ja bih mu mahnuo,a on uzvratio. Pokazivao mi svoju pisaću mašinu - igrao se se pisaćom mašinom. Ali nije mu baš bilo zgodno da maše - bio je na štakama. Tako prođe veče u tihoj igri, a onda se ključ okreće na vratima – mama je došla! Ili tata!
I tako je prolazio dan za danom, a onda je došlo proljeće i postalo je moguće hodati po dvorištu, ali nije bilo potrebe da se gleda kroz prozor - proleće je bilo na ulici. Ali sam se ipak setio dečaka i bilo mi ga je žao – da je na štakama. I čekao sam da možda izađe u šetnju – ali nikako nisam mogao da shvatim u kojoj kući živi. I kako naći njegov prozor - u proleće su svi prozori isti. Vjerovatno se šeta po svom dvorištu -mislio sam.
Prošlo je mnogo godina od tada . Recimo trideset. I razgovarao sam sa mojim bliskim prijateljem jedne zimske večeri. Bio je teško bolestan i nije mu ostalo dugo da živi. I zavoleo je uveče duge tihe razgovore, iako je ranije bio strog i snažan čovek, ćutljiv i povučen. Rat ga je takvim učinio. A život je bio surov - ne dorastao osećanjima.
Prijatelji smo mnogo godina već u odrasloj dobi - odmah smo se strašno svideli jedan drugom. Na prvi pogled. I družili su se do njegovog poslednjeg dana. Tih dana se sve više se prisećao detinjstva. Živeo je u selu, daleko u divljini. Bio je veoma bolestan i hodao je na štakama. Stavili su ga u bolnicu, gde je ležao sam na odeljenju. Roditelji su radili i plašio se biti sam u zimsko veče. Otišao bi do prozora. Tu, ispred prozora, stajao je fenjer. A snijeg je padao u velikim pahuljama.A na nekom drugom prozozu stajao je drugi dječak.Komunicirali su preko prozora.A kada ga je majka odvela iz bolnice, on je pokušavao da pronađe tog dječaka - ali nije bilo kuća u blizini.
Tada sam shvatio da poznajem svog prijatelja mnogo duže nego što sam mislio.I ponekad vidim svog prijatelja, isto kao nekada - mali dečak stoji na prozoru.
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
I tako je prolazio dan za danom, a onda je došlo proljeće i postalo je moguće hodati po dvorištu, ali nije bilo potrebe da se gleda kroz prozor - proleće je bilo na ulici. Ali sam se ipak setio dečaka i bilo mi ga je žao – da je na štakama. I čekao sam da možda izađe u šetnju – ali nikako nisam mogao da shvatim u kojoj kući živi. I kako naći njegov prozor - u proleće su svi prozori isti. Vjerovatno se šeta po svom dvorištu -mislio sam.
Prošlo je mnogo godina od tada . Recimo trideset. I razgovarao sam sa mojim bliskim prijateljem jedne zimske večeri. Bio je teško bolestan i nije mu ostalo dugo da živi. I zavoleo je uveče duge tihe razgovore, iako je ranije bio strog i snažan čovek, ćutljiv i povučen. Rat ga je takvim učinio. A život je bio surov - ne dorastao osećanjima.
Prijatelji smo mnogo godina već u odrasloj dobi - odmah smo se strašno svideli jedan drugom. Na prvi pogled. I družili su se do njegovog poslednjeg dana. Tih dana se sve više se prisećao detinjstva. Živeo je u selu, daleko u divljini. Bio je veoma bolestan i hodao je na štakama. Stavili su ga u bolnicu, gde je ležao sam na odeljenju. Roditelji su radili i plašio se biti sam u zimsko veče. Otišao bi do prozora. Tu, ispred prozora, stajao je fenjer. A snijeg je padao u velikim pahuljama.A na nekom drugom prozozu stajao je drugi dječak.Komunicirali su preko prozora.A kada ga je majka odvela iz bolnice, on je pokušavao da pronađe tog dječaka - ali nije bilo kuća u blizini.
Tada sam shvatio da poznajem svog prijatelja mnogo duže nego što sam mislio.I ponekad vidim svog prijatelja, isto kao nekada - mali dečak stoji na prozoru.
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
