U detinjstvu gradimo temelje na kojima će se zasnivati ceo naš život. Detetu je potrebna ljubav, prihvatanje i pažnja. Nažalost, ponekad sredina u kojoj dete odrasta nije spremna da zadovolji ove potrebe i oslobodi ravnodušnost, tada će temelji biti obeleženi dubokim pukotinama i nedostacima.
U svetu odraslih ima mnogo stvari koje deca ne razumeju. Oni nemaju kognitivne veštine ili emocionalne resurse da to urade. Ravnodušnost ili odbacivanje kod dece može izazvati duboku patnju, ostaviti neizbrisiv trag, teško zaceljive rane.
Ljubav prema deci je kao sunce za cveće. Obojici je potrebna briga i pažnja da bi odrasli zdravi i snažni.
Mnogi ljudi se ne sećaju jasno emocija koje su doživele u detinjstvu. To su osobe koje ispoljavaju probleme u odraslom dobu, ne shvatajući njihovo poreklo. Ovi problemi su mogli naći objašnjenje u njihovom detinjstvu obeleženom ravnodušnošću ljudi koje su najviše voleli. U nastavku ćemo istražiti pet karakteristika ljudi koji su kao deca iskusili ravnodušnost.
Karakteristike ravnodušnosti
1.Neosjetljivost
Neosetljivost je jedna od karakteristika koja ostaje u ličnosti onih koji su u detinjstvu bili ignorisani. Na ovaj ili onaj način, to je odgovor na ovu ravnodušnost osobe koja je bila njena žrtva. U detinjstvu, ukočenost podstiče osećaj napuštenosti i niskog samopoštovanja.
U odraslom dobu neosetljivost se izražava kroz apatiju prema drugima ili životu uopšte. Nema entuzijazma ni interesovanja ni za šta. To je zato što su ljudi od malih nogu naučili da inhibiraju svoje emocije jer im okolina nije pridavala značenje.
2. Odbijanje pomoći od drugih
Tokom detinjstva imamo veliku potrebu za onima oko nas. Postoje mnoge situacije koje zahtevaju podršku, utehu ili savet. Ako kao deca ne možemo da računamo na ovakvu pomoć, onda učimo da ne očekujemo ništa od drugih. Kao rezultat, postajemo „nezavisni do kraja“.
Ne verujemo drugima i njihovoj pomoći i trudimo se da to ostvarimo svojom snagom. Štitimo se od emocionalnih iskustava koja apsolutno ne želimo da ponovimo. Ne želimo da nam trebaju drugi da ne bismo bili izdani. Može se desiti i suprotno: tražimo pomoć za bilo šta, čak i za ono što sami lako možemo da uradimo.
3. Osjećaj praznine
Osećaj da nešto nedostaje je veoma intenzivan kod ljudi koji su u detinjstvu bili žrtve ravnodušnosti. Rezervisali su prostor za najmilije, ali ga nikada nisu zauzeli. Zbog toga sada ostaje ovaj nepremostivi unutrašnji ponor.
Ovaj osećaj praznine pretvara se u stalnu nelagodnost. Ništa nije dovoljno potpuno da popuni ove praznine. Ne postoji niko ko to može. Ponekad ovo osećanje dovodi do stalnog kritikovanja sebe i drugih.
Ljubav prema deci je kao sunce za cveće. Obojici je potrebna briga i pažnja da bi odrasli zdravi i snažni.
Mnogi ljudi se ne sećaju jasno emocija koje su doživele u detinjstvu. To su osobe koje ispoljavaju probleme u odraslom dobu, ne shvatajući njihovo poreklo. Ovi problemi su mogli naći objašnjenje u njihovom detinjstvu obeleženom ravnodušnošću ljudi koje su najviše voleli. U nastavku ćemo istražiti pet karakteristika ljudi koji su kao deca iskusili ravnodušnost.
Karakteristike ravnodušnosti
1.Neosjetljivost
Neosetljivost je jedna od karakteristika koja ostaje u ličnosti onih koji su u detinjstvu bili ignorisani. Na ovaj ili onaj način, to je odgovor na ovu ravnodušnost osobe koja je bila njena žrtva. U detinjstvu, ukočenost podstiče osećaj napuštenosti i niskog samopoštovanja.
U odraslom dobu neosetljivost se izražava kroz apatiju prema drugima ili životu uopšte. Nema entuzijazma ni interesovanja ni za šta. To je zato što su ljudi od malih nogu naučili da inhibiraju svoje emocije jer im okolina nije pridavala značenje.
2. Odbijanje pomoći od drugih
Tokom detinjstva imamo veliku potrebu za onima oko nas. Postoje mnoge situacije koje zahtevaju podršku, utehu ili savet. Ako kao deca ne možemo da računamo na ovakvu pomoć, onda učimo da ne očekujemo ništa od drugih. Kao rezultat, postajemo „nezavisni do kraja“.
Ne verujemo drugima i njihovoj pomoći i trudimo se da to ostvarimo svojom snagom. Štitimo se od emocionalnih iskustava koja apsolutno ne želimo da ponovimo. Ne želimo da nam trebaju drugi da ne bismo bili izdani. Može se desiti i suprotno: tražimo pomoć za bilo šta, čak i za ono što sami lako možemo da uradimo.
3. Osjećaj praznine
Osećaj da nešto nedostaje je veoma intenzivan kod ljudi koji su u detinjstvu bili žrtve ravnodušnosti. Rezervisali su prostor za najmilije, ali ga nikada nisu zauzeli. Zbog toga sada ostaje ovaj nepremostivi unutrašnji ponor.
Ovaj osećaj praznine pretvara se u stalnu nelagodnost. Ništa nije dovoljno potpuno da popuni ove praznine. Ne postoji niko ko to može. Ponekad ovo osećanje dovodi do stalnog kritikovanja sebe i drugih.
4. Perfekcionizam
Nedostatak ljubavi i pažnje tokom detinjstva višestruko utiče na samopercepciju. Osoba može razviti misao da ono što radi nije dovoljno da bi bila cenjena. Kod dece se to pretvara u preterano oprezan ili radikalno nepodnošljiv stav.
Kao odrasli, ljudi ignorisani kao deca postaju izuzetno perfekcionisti. Ova rigidnost je odgovor na nesvesnu sumnju da ne rade sve što mogu ili bi trebalo da rade. Na kraju krajeva, oni i dalje ostaju deca koja žele da budu cenjena za ono što rade.
5. Osjećaj da nije bitno ono što dete radi
Kada dete primeti da je ignorisano, ne oseća se dostojnim, veruje da je beznačajno. Drugim rečima, njegovo postojanje drugima ništa ne znači i stoga, nesvesno, dolazi do zaključka da nešto nije u redu sa njim. Manifestuje osećanje neadekvatnosti ili nelegitimnosti.
Eho ove ravnodušnosti je preosetljivost na kritike drugih. Svaki znak neodobravanja tumači se kao pretnja. Obnavlja se eho detinjstva koji je sugerisao „nešto nije u redu s tobom“. Očigledno je sve ovo veoma bolno i teško podnosivo.
Sa neurološkog i psihičkog stanovišta, detinjstvo je veoma odlučujući period života. To ne znači da su loša iskustva proživljena od detinjstva nepopravljiva, već da ostavljaju veoma dubok trag za ceo život. Čovek se može u velikoj meri osloboditi ovih tereta, ali će morati da se potrudi na tome i eventualno potraži pomoć stručnjaka.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/bambini-affetto-non-indifferenza/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Nedostatak ljubavi i pažnje tokom detinjstva višestruko utiče na samopercepciju. Osoba može razviti misao da ono što radi nije dovoljno da bi bila cenjena. Kod dece se to pretvara u preterano oprezan ili radikalno nepodnošljiv stav.
Kao odrasli, ljudi ignorisani kao deca postaju izuzetno perfekcionisti. Ova rigidnost je odgovor na nesvesnu sumnju da ne rade sve što mogu ili bi trebalo da rade. Na kraju krajeva, oni i dalje ostaju deca koja žele da budu cenjena za ono što rade.
5. Osjećaj da nije bitno ono što dete radi
Kada dete primeti da je ignorisano, ne oseća se dostojnim, veruje da je beznačajno. Drugim rečima, njegovo postojanje drugima ništa ne znači i stoga, nesvesno, dolazi do zaključka da nešto nije u redu sa njim. Manifestuje osećanje neadekvatnosti ili nelegitimnosti.
Eho ove ravnodušnosti je preosetljivost na kritike drugih. Svaki znak neodobravanja tumači se kao pretnja. Obnavlja se eho detinjstva koji je sugerisao „nešto nije u redu s tobom“. Očigledno je sve ovo veoma bolno i teško podnosivo.
Sa neurološkog i psihičkog stanovišta, detinjstvo je veoma odlučujući period života. To ne znači da su loša iskustva proživljena od detinjstva nepopravljiva, već da ostavljaju veoma dubok trag za ceo život. Čovek se može u velikoj meri osloboditi ovih tereta, ali će morati da se potrudi na tome i eventualno potraži pomoć stručnjaka.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/bambini-affetto-non-indifferenza/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
