Termin francuskog porekla "déjà-vu", bukvalno „već viđeno”, sada je ušao u naš svakodnevni život: svako od nas, ili skoro svako, iskusio je to bar jednom u životu. Kao što je poznato, to je osećaj da ste već imali određeno iskustvo ili da ste već videli određeno mesto, koje je stoga neobjašnjivo poznato. Čak i nauka potvrđuje njegovo postojanje dajući racionalno objašnjenje: u ovoj perspektivi, to bi bio psihički fenomen zbog promene sećanja. Čak i ako tada, svaka škola mišljenja ponovo razmatra teoriju na svoj način.
Deja-vu se takođe često povezuje sa fenomenima kao što su vidovitost, predviđanje, ekstra-čulna percepcija, sećanja na prošle živote.
Prema drugim teorijama, to bi moglo biti sećanje na snove, čiji bi trag ostao u takozvanom dugoročnom pamćenju. Šta je to zaista nije poznato, ali je oduvek bio predmet proučavanja, još od vremena Aristotela i Pitagore. Da ne pominjemo njegovu široku rasprostranjenost u popularnoj tradiciji i u razmišljanjima pisaca, naučnika, religioznih, psihoanalitičara koji su vremenom pokušavali da razotkriju njegovu misteriju.
"Déjà-vu" u psihologiji
Bilo je mnogo onih koji su govorili o tome, svaki sa svojim posebnim gledištem. Frojd ga je, na primer, povezivao sa nesvesnim sadržajima psihe, koji bi se kroz njega mogli manifestovati u budnom stanju. Prenete poruke ne treba zanemariti kao izvor vrednih informacija sa naše nesvesne strane. Karl Gustav Jung, čiji je pristup bio mnogo duhovniji od savremenog, umesto toga je verovao da je deža vu tačka susreta između individualne i kolektivne psihe. Odnosno, kroz ovu strategiju, subjekt bi mogao da se poveže sa sličnima, ali potpuno nesvesno.
Prema drugim teorijama, to bi moglo biti sećanje na snove, čiji bi trag ostao u takozvanom dugoročnom pamćenju. Šta je to zaista nije poznato, ali je oduvek bio predmet proučavanja, još od vremena Aristotela i Pitagore. Da ne pominjemo njegovu široku rasprostranjenost u popularnoj tradiciji i u razmišljanjima pisaca, naučnika, religioznih, psihoanalitičara koji su vremenom pokušavali da razotkriju njegovu misteriju.
"Déjà-vu" u psihologiji
Bilo je mnogo onih koji su govorili o tome, svaki sa svojim posebnim gledištem. Frojd ga je, na primer, povezivao sa nesvesnim sadržajima psihe, koji bi se kroz njega mogli manifestovati u budnom stanju. Prenete poruke ne treba zanemariti kao izvor vrednih informacija sa naše nesvesne strane. Karl Gustav Jung, čiji je pristup bio mnogo duhovniji od savremenog, umesto toga je verovao da je deža vu tačka susreta između individualne i kolektivne psihe. Odnosno, kroz ovu strategiju, subjekt bi mogao da se poveže sa sličnima, ali potpuno nesvesno.
"Déjà-vu" prema nauci
Neuropsihološke studije koje su pokušale da daju logično objašnjenje identifikuju ga, u većini slučajeva, kao mnemoničku anomaliju,neku vrstu pogrešnog pamćenja. U stvari, ponekad se definiše kao „lažno prepoznavanje“, tj. prošlo iskustvo se meša sa sadašnjim zbog neke sličnosti. Prema neurološkoj hipotezi, koju podržava biolog Nobelove nagrade Susumu Tonegava, identifikovana je kao greška epizodnog pamćenja. Ovo bi zavisilo od nekih neurona koji imaju za cilj da prepoznaju mesta koja posećujemo kroz neku vrstu neuronske mape. Ovi prostorni podaci se čuvaju, ali ako posetite slično mesto može se desiti da se karte dva mesta preklapaju, stvarajući osećaj da ste već bili tamo. Naučnik Hegren to povezuje sa epilepsijom, a ima i onih koji čak pretpostavljaju usporavanje neuronske aktivnosti. Poslednjih godina psiholog Alan S. Braun je sagledao situaciju, s obzirom na preklapanje brojnih teorija, koji je posvetio čitavu knjigu čudnom fenomenu, „Iskustvo Deja Vu: Eseji u kognitivnoj psihologiji“.
Pored napomene da se deja vu dešava bar jednom u životu kod 60% ljudi, posebno ako su podvrgnuti stresnim uslovima, Braun je klasifikovao glavne teorije u cirkulaciji u 4 podgrupe: neurološka objašnjenja, koja, kao što smo videli, razmatraju to je disfunkcija nervnog sistema, ponekad povezana sa epilepsijom, teorija dvostruke obrade Pjera Glora, prema kojoj bi se fenomen javio kada je neuronski sistem za familijarnost aktiviran, a sistem memorije ne. Treća u rangiranju je teorija pažnje, prema kojoj deža vu nastaje dvostrukom percepcijom i na kraju mnemoničke teorije koje ga pripisuju nečemu već viđenom, ili zamišljenom, u prethodnom trenutku. Sa ove tačke gledišta, to bi bila greška u memoriji.
"Déjà-vu" u nekim duhovnim strujama
U kontekstu pseudonauke, deja vu je povezan sa neistraženim kapacitetima mozga, ali ima onih koji čak smatraju da je komunikacija sa vanzemaljskim ili vanzemaljskim entitetima lukavstvo. Istraživač paranormalnog Henri Luis Bergson identifikovao je vezu sa telepatijom, sposobnošću da komunicira sa umom: u ovoj perspektivi, oni koji doživljavaju deža vu bi telepatski primali misli i slike prisutnih ljudi, pretpostavljajući ih kao svoje. Uključeni subjekt stoga brka ono što je primetio (misli drugih) sa onim čega se seća. Njegovo pamćenje je zapravo percepcija. Za one koji veruju u reinkarnaciju i zakon karme, ovaj fenomen bi se umesto toga mogao pripisati nekom iskustvu prošlih života, koje ponovo proživljavamo u sadašnjosti.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/46039/il-deja-vu-cose-e-come-funziona.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Neuropsihološke studije koje su pokušale da daju logično objašnjenje identifikuju ga, u većini slučajeva, kao mnemoničku anomaliju,neku vrstu pogrešnog pamćenja. U stvari, ponekad se definiše kao „lažno prepoznavanje“, tj. prošlo iskustvo se meša sa sadašnjim zbog neke sličnosti. Prema neurološkoj hipotezi, koju podržava biolog Nobelove nagrade Susumu Tonegava, identifikovana je kao greška epizodnog pamćenja. Ovo bi zavisilo od nekih neurona koji imaju za cilj da prepoznaju mesta koja posećujemo kroz neku vrstu neuronske mape. Ovi prostorni podaci se čuvaju, ali ako posetite slično mesto može se desiti da se karte dva mesta preklapaju, stvarajući osećaj da ste već bili tamo. Naučnik Hegren to povezuje sa epilepsijom, a ima i onih koji čak pretpostavljaju usporavanje neuronske aktivnosti. Poslednjih godina psiholog Alan S. Braun je sagledao situaciju, s obzirom na preklapanje brojnih teorija, koji je posvetio čitavu knjigu čudnom fenomenu, „Iskustvo Deja Vu: Eseji u kognitivnoj psihologiji“.
Pored napomene da se deja vu dešava bar jednom u životu kod 60% ljudi, posebno ako su podvrgnuti stresnim uslovima, Braun je klasifikovao glavne teorije u cirkulaciji u 4 podgrupe: neurološka objašnjenja, koja, kao što smo videli, razmatraju to je disfunkcija nervnog sistema, ponekad povezana sa epilepsijom, teorija dvostruke obrade Pjera Glora, prema kojoj bi se fenomen javio kada je neuronski sistem za familijarnost aktiviran, a sistem memorije ne. Treća u rangiranju je teorija pažnje, prema kojoj deža vu nastaje dvostrukom percepcijom i na kraju mnemoničke teorije koje ga pripisuju nečemu već viđenom, ili zamišljenom, u prethodnom trenutku. Sa ove tačke gledišta, to bi bila greška u memoriji.
"Déjà-vu" u nekim duhovnim strujama
U kontekstu pseudonauke, deja vu je povezan sa neistraženim kapacitetima mozga, ali ima onih koji čak smatraju da je komunikacija sa vanzemaljskim ili vanzemaljskim entitetima lukavstvo. Istraživač paranormalnog Henri Luis Bergson identifikovao je vezu sa telepatijom, sposobnošću da komunicira sa umom: u ovoj perspektivi, oni koji doživljavaju deža vu bi telepatski primali misli i slike prisutnih ljudi, pretpostavljajući ih kao svoje. Uključeni subjekt stoga brka ono što je primetio (misli drugih) sa onim čega se seća. Njegovo pamćenje je zapravo percepcija. Za one koji veruju u reinkarnaciju i zakon karme, ovaj fenomen bi se umesto toga mogao pripisati nekom iskustvu prošlih života, koje ponovo proživljavamo u sadašnjosti.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/46039/il-deja-vu-cose-e-come-funziona.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
