Sposobnost da nešto obezvredimo – sebe, druge, svoje i tuđe postupke, rezultate, dostignuća – to je takva psihološka odbrana koju koristimo da se zaustavimo unutar raznih složenih iskustava sa kojima se možemo susresti.
Uopšteno govoreći, svaka psihološka odbrana je osmišljena da zaustavi neko stvarno iskustvo, jer psiha smatra da to šteti njenom integritetu. Depresijacija nas često štiti od izmišljenih opasnih stanja i osećanja koja je nekada, u detinjstvu, bilo zaista teško podneti. Sada možda uopšte nije tako, ali psiha radi na stari način.
Kako da naučimo da cenimo sebe?
Naravno, tome smo naučeni. Roditelji, autoritativni rođaci, nastavnici. Svi oni ljudi koji su nam se tada činili upućeni, pravi, jaki. Uglavnom, verovali smo im, jer je neko morao da veruje, trebalo je naći nekakav koordinatni sistem za život.
Desilo se da mi u detinjstvu ne biramo autoritativne ljude – oni se nekako sami biraju. Evo dobili smo takvu majku i takvog oca – morate im verovati.
I tako često dobijete tako obezvređenu majku ili takvog oca koji obezvređuje. Ko kažu, kažu, „nemaš šta da dižeš nos“, „I ja sam dobio uspeh, dobio sam peticu“, „a ćerka Zoje Petrovne tako lepo plete, a šta si ti uradila?“ ... Dešava se i da kažu: „nećeš uspeti da postaneš doktor, nisi baš pametna devojka“ ili „slab si dečko, nemaš šta da ideš u avijaciju“.
I kako da ovaj dečak ili ova devojčica ne veruje da će tata ili mama, čak i ako je sve to jako tužno i uvredljivo, morati da se podrazumevaju, jer jednostavno nema alternative – deca su premala da bi bila kritična prema rečima njihovi roditelji... Psiha još nije dovoljno zrela za to.
Kako da naučimo da cenimo sebe?
Naravno, tome smo naučeni. Roditelji, autoritativni rođaci, nastavnici. Svi oni ljudi koji su nam se tada činili upućeni, pravi, jaki. Uglavnom, verovali smo im, jer je neko morao da veruje, trebalo je naći nekakav koordinatni sistem za život.
Desilo se da mi u detinjstvu ne biramo autoritativne ljude – oni se nekako sami biraju. Evo dobili smo takvu majku i takvog oca – morate im verovati.
I tako često dobijete tako obezvređenu majku ili takvog oca koji obezvređuje. Ko kažu, kažu, „nemaš šta da dižeš nos“, „I ja sam dobio uspeh, dobio sam peticu“, „a ćerka Zoje Petrovne tako lepo plete, a šta si ti uradila?“ ... Dešava se i da kažu: „nećeš uspeti da postaneš doktor, nisi baš pametna devojka“ ili „slab si dečko, nemaš šta da ideš u avijaciju“.
I kako da ovaj dečak ili ova devojčica ne veruje da će tata ili mama, čak i ako je sve to jako tužno i uvredljivo, morati da se podrazumevaju, jer jednostavno nema alternative – deca su premala da bi bila kritična prema rečima njihovi roditelji... Psiha još nije dovoljno zrela za to.
I postoji još jedna situacija kada se čini da niko nije rekao ništa slično, ali ipak unutra postoji osećaj da sam neka vrsta malenkosti, bezvredne... „Pa šta ako ja plešem ... svi plešu, i mnogo bolje od mene! I bolje pevaju... I uopšte, ja sam tako bezvredan. Da, bilo bi bolje da ja ne postojim na ovom svetu! ” Takva razmišljanja i osećanja ukazuju na to da su roditelji mogli neverbalno, odnosno bez reči, preneti deci tako obezvređeni stav. Kao, suvišan si, bolje bi bilo da te stvarno nema, samo nevolje... Mama hoda i misli: nije ćerka već takva lepotica, kako je njena majka htela, i nije tako pametna... obična devojka, ali koliko truda moraš uložiti u to. I takva majka doživljava gađenje prema sopstvenom detetu i ljutnju, na primer, ili ogorčenost. Ali često je nemoguće to ne priznati, ne reći o tome – zvučaće nekako čudno. Ali samo u njenom automatskom ponašanju, izrazima lica i gestovima koji se ne mogu kontrolisati, manifestovaće se njen stav. I dete će to uhvatiti, jasno pročitati ove informacije i osećati se posramljeno, uvređeno, usamljeno, nepotrebno.
Često klijenti na konsultaciji psihologa kažu: ništa mi tako nisu rekli, da nisam dostojan nečega, a moja majka je uvek bila druželjubiva, a moj otac je bio normalan, ali iz nekog razloga se osećam malim, neprocenjivim, suvišno...
Jer postoji verbalni način komunikacije – reči, a postoji i neverbalni – gestovi, mimika, ponašanje. I, u stvari, ne možete ništa sakriti od svoje dece.
Postepeno, kada odrastemo, dolazi do dodeljivanja roditeljskih stavova i odnosa roditelja prema nama. I sami postajemo roditelji koje smo imali. Ako smo bili obezvređeni, onda postajemo isti depresirajući u odnosu na sebe.
Kako devalvacija funkcioniše u odraslom dobu
Već sam rekao da je devalvacija zaštitni mehanizam psihe od nepodnošljivih osećanja. Nekada su ova osećanja doživljavali roditelji pored nas. Oni su nas se, na primer, stideli – kada smo na tako nespretan način ispričali ovu rimu ili nespretno pokušali da na takav način prikažemo ovaj ples. Posramili su se pred ostalim rođacima koji su došli da vide, a roditelji su pokušali da priguše ovu sramotu: „E, to je to, Dašenko, nećeš biti pevačica, nema ništa od toga“. „Petenka, šta ti ovo treba, diži se sa stolice.“
Ili je zavist, na primer, bila nepodnošljiva. I kakva je lepa ćerka odrasla, a ne onakva kakva sam ja bila u mladosti! I zlatne lokne, i tanak struk. Hmm... Pa šta s tim? U ovome nema ničeg takvog, sebi običnog, kao i svakom drugom. A moja majka kaže: "Ti si kao i svi ostali, običan." Ili „Evo, Ljudka ima boljuveličinu, ali vam takav izrez ne pristaje, skinite ovu haljinu!
Često klijenti na konsultaciji psihologa kažu: ništa mi tako nisu rekli, da nisam dostojan nečega, a moja majka je uvek bila druželjubiva, a moj otac je bio normalan, ali iz nekog razloga se osećam malim, neprocenjivim, suvišno...
Jer postoji verbalni način komunikacije – reči, a postoji i neverbalni – gestovi, mimika, ponašanje. I, u stvari, ne možete ništa sakriti od svoje dece.
Postepeno, kada odrastemo, dolazi do dodeljivanja roditeljskih stavova i odnosa roditelja prema nama. I sami postajemo roditelji koje smo imali. Ako smo bili obezvređeni, onda postajemo isti depresirajući u odnosu na sebe.
Kako devalvacija funkcioniše u odraslom dobu
Već sam rekao da je devalvacija zaštitni mehanizam psihe od nepodnošljivih osećanja. Nekada su ova osećanja doživljavali roditelji pored nas. Oni su nas se, na primer, stideli – kada smo na tako nespretan način ispričali ovu rimu ili nespretno pokušali da na takav način prikažemo ovaj ples. Posramili su se pred ostalim rođacima koji su došli da vide, a roditelji su pokušali da priguše ovu sramotu: „E, to je to, Dašenko, nećeš biti pevačica, nema ništa od toga“. „Petenka, šta ti ovo treba, diži se sa stolice.“
Ili je zavist, na primer, bila nepodnošljiva. I kakva je lepa ćerka odrasla, a ne onakva kakva sam ja bila u mladosti! I zlatne lokne, i tanak struk. Hmm... Pa šta s tim? U ovome nema ničeg takvog, sebi običnog, kao i svakom drugom. A moja majka kaže: "Ti si kao i svi ostali, običan." Ili „Evo, Ljudka ima boljuveličinu, ali vam takav izrez ne pristaje, skinite ovu haljinu!
