Sposobnost da nešto obezvredimo – sebe, druge, svoje i tuđe postupke, rezultate, dostignuća – to je takva psihološka odbrana koju koristimo da se zaustavimo unutar raznih složenih iskustava sa kojima se možemo susresti.
Uopšteno govoreći, svaka psihološka odbrana je osmišljena da zaustavi neko stvarno iskustvo, jer psiha smatra da to šteti njenom integritetu. Depresijacija nas često štiti od izmišljenih opasnih stanja i osećanja koja je nekada, u detinjstvu, bilo zaista teško podneti. Sada možda uopšte nije tako, ali psiha radi na stari način.
Kako da naučimo da cenimo sebe?
Naravno, tome smo naučeni. Roditelji, autoritativni rođaci, nastavnici. Svi oni ljudi koji su nam se tada činili upućeni, pravi, jaki. Uglavnom, verovali smo im, jer je neko morao da veruje, trebalo je naći nekakav koordinatni sistem za život.
Desilo se da mi u detinjstvu ne biramo autoritativne ljude – oni se nekako sami biraju. Evo dobili smo takvu majku i takvog oca – morate im verovati.
I tako često dobijete tako obezvređenu majku ili takvog oca koji obezvređuje. Koji kažu, „nemaš šta da dižeš nos“, „I ja sam dobio uspeh, dobio sam peticu“, „a ćerka Zoje Petrovne tako lepo plete, a šta si ti uradila?“ ... Dešava se i da kažu: „nećeš uspeti da postaneš doktor, nisi baš pametna devojka“ ili „slab si dečko, nemaš šta da ideš u avijaciju“.
I kako da ovaj dečak ili ova devojčica ne veruje da će tata ili mama, čak i ako je sve to jako tužno i uvredljivo, morati da se podrazumevaju, jer jednostavno nema alternative – deca su premala da bi bila kritična prema rečima njihovi roditelji... Psiha još nije dovoljno zrela za to.
I postoji još jedna situacija kada se čini da niko nije rekao ništa slično, ali ipak unutra postoji osećaj da sam neka vrsta malenkosti, bezvredne... „Pa šta ako ja plešem ... svi plešu, i mnogo bolje od mene! I bolje pevaju... I uopšte, ja sam tako bezvredan. Da, bilo bi bolje da ja ne postojim na ovom svetu! ” Takva razmišljanja i osećanja ukazuju na to da su roditelji mogli neverbalno, odnosno bez reči, preneti deci tako obezvređeni stav. Kao, suvišan si, bolje bi bilo da te stvarno nema, samo nevolje... Mama hoda i misli: nije ćerka već takva lepotica, kako je njena majka htela, i nije tako pametna... obična devojka, ali koliko truda moraš uložiti u to. I takva majka doživljava gađenje prema sopstvenom detetu i ljutnju, na primer, ili ogorčenost. Ali često je nemoguće to ne priznati, ne reći o tome – zvučaće nekako čudno. Ali samo u njenom automatskom ponašanju, izrazima lica i gestovima koji se ne mogu kontrolisati, manifestovaće se njen stav. I dete će to uhvatiti, jasno pročitati ove informacije i osećati se posramljeno, uvređeno, usamljeno, nepotrebno.
Kako da naučimo da cenimo sebe?
Naravno, tome smo naučeni. Roditelji, autoritativni rođaci, nastavnici. Svi oni ljudi koji su nam se tada činili upućeni, pravi, jaki. Uglavnom, verovali smo im, jer je neko morao da veruje, trebalo je naći nekakav koordinatni sistem za život.
Desilo se da mi u detinjstvu ne biramo autoritativne ljude – oni se nekako sami biraju. Evo dobili smo takvu majku i takvog oca – morate im verovati.
I tako često dobijete tako obezvređenu majku ili takvog oca koji obezvređuje. Koji kažu, „nemaš šta da dižeš nos“, „I ja sam dobio uspeh, dobio sam peticu“, „a ćerka Zoje Petrovne tako lepo plete, a šta si ti uradila?“ ... Dešava se i da kažu: „nećeš uspeti da postaneš doktor, nisi baš pametna devojka“ ili „slab si dečko, nemaš šta da ideš u avijaciju“.
I kako da ovaj dečak ili ova devojčica ne veruje da će tata ili mama, čak i ako je sve to jako tužno i uvredljivo, morati da se podrazumevaju, jer jednostavno nema alternative – deca su premala da bi bila kritična prema rečima njihovi roditelji... Psiha još nije dovoljno zrela za to.
I postoji još jedna situacija kada se čini da niko nije rekao ništa slično, ali ipak unutra postoji osećaj da sam neka vrsta malenkosti, bezvredne... „Pa šta ako ja plešem ... svi plešu, i mnogo bolje od mene! I bolje pevaju... I uopšte, ja sam tako bezvredan. Da, bilo bi bolje da ja ne postojim na ovom svetu! ” Takva razmišljanja i osećanja ukazuju na to da su roditelji mogli neverbalno, odnosno bez reči, preneti deci tako obezvređeni stav. Kao, suvišan si, bolje bi bilo da te stvarno nema, samo nevolje... Mama hoda i misli: nije ćerka već takva lepotica, kako je njena majka htela, i nije tako pametna... obična devojka, ali koliko truda moraš uložiti u to. I takva majka doživljava gađenje prema sopstvenom detetu i ljutnju, na primer, ili ogorčenost. Ali često je nemoguće to ne priznati, ne reći o tome – zvučaće nekako čudno. Ali samo u njenom automatskom ponašanju, izrazima lica i gestovima koji se ne mogu kontrolisati, manifestovaće se njen stav. I dete će to uhvatiti, jasno pročitati ove informacije i osećati se posramljeno, uvređeno, usamljeno, nepotrebno.
Često klijenti na konsultaciji psihologa kažu: ništa mi tako nisu rekli, da nisam dostojan nečega, a moja majka je uvek bila druželjubiva, a moj otac je bio normalan, ali iz nekog razloga se osećam malim, neprocenjivim, suvišno...
Jer postoji verbalni način komunikacije – reči, a postoji i neverbalni – gestovi, mimika, ponašanje. I, u stvari, ne možete ništa sakriti od svoje dece.
Postepeno, kada odrastemo, dolazi do dodeljivanja roditeljskih stavova i odnosa roditelja prema nama. I sami postajemo roditelji koje smo imali. Ako smo bili obezvređeni, onda postajemo isti depresirajući u odnosu na sebe.
Kako devalvacija funkcioniše u odraslom dobu
Već sam rekao da je devalvacija zaštitni mehanizam psihe od nepodnošljivih osećanja. Nekada su ova osećanja doživljavali roditelji pored nas. Oni su nas se, na primer, stideli – kada smo na tako nespretan način ispričali ovu rimu ili nespretno pokušali da na takav način prikažemo ovaj ples. Posramili su se pred ostalim rođacima koji su došli da vide, a roditelji su pokušali da priguše ovu sramotu: „E, to je to, Dašenko, nećeš biti pevačica, nema ništa od toga“. „Petenka, šta ti ovo treba, diži se sa stolice.“
Ili je zavist, na primer, bila nepodnošljiva. I kakva je lepa ćerka odrasla, a ne onakva kakva sam ja bila u mladosti! I zlatne lokne, i tanak tabor. Hmm... Pa šta s tim? U ovome nema ničeg takvog, sebi običnog, kao i svakom drugom. A moja majka kaže: "Ti si kao i svi ostali, običan." Ili „Evo, Ljudka ima ljepšu građu, ali vam takav izrez ne pristaje, skinite ovu haljinu!
Cela ova spoljašnja slika, ako smo u njoj odrasli, postaje naša unutrašnja. A sada ova odrasla devojčica sebe smatra nespretnim recitatorom poezije, nespretnom plesačicom i običnim „sivim mišem“. Mada, mogu da joj kažu nešto sasvim drugo, da se dive njenim deklamatorskim sposobnostima, da slave njenu lepotu i posebnost. Ali ovo je sve za nju - bar kana, ne veruje! A kome veruje?... Naravno, ta majka i taj otac su u prošlosti.
Štitimo se od sopstvenih osećanja, koja nam se čine nepodnošljivima, jer su roditelji nekada pokušavali da ih zaustave u sebi. Ne shvatamo i ne možemo dugo biti ni u stidu, ni u zavisti, ni u gađenju. Mislimo da to ne možemo da izdržimo, jer naši roditelji to tada i tamo nisu mogli.
Jer postoji verbalni način komunikacije – reči, a postoji i neverbalni – gestovi, mimika, ponašanje. I, u stvari, ne možete ništa sakriti od svoje dece.
Postepeno, kada odrastemo, dolazi do dodeljivanja roditeljskih stavova i odnosa roditelja prema nama. I sami postajemo roditelji koje smo imali. Ako smo bili obezvređeni, onda postajemo isti depresirajući u odnosu na sebe.
Kako devalvacija funkcioniše u odraslom dobu
Već sam rekao da je devalvacija zaštitni mehanizam psihe od nepodnošljivih osećanja. Nekada su ova osećanja doživljavali roditelji pored nas. Oni su nas se, na primer, stideli – kada smo na tako nespretan način ispričali ovu rimu ili nespretno pokušali da na takav način prikažemo ovaj ples. Posramili su se pred ostalim rođacima koji su došli da vide, a roditelji su pokušali da priguše ovu sramotu: „E, to je to, Dašenko, nećeš biti pevačica, nema ništa od toga“. „Petenka, šta ti ovo treba, diži se sa stolice.“
Ili je zavist, na primer, bila nepodnošljiva. I kakva je lepa ćerka odrasla, a ne onakva kakva sam ja bila u mladosti! I zlatne lokne, i tanak tabor. Hmm... Pa šta s tim? U ovome nema ničeg takvog, sebi običnog, kao i svakom drugom. A moja majka kaže: "Ti si kao i svi ostali, običan." Ili „Evo, Ljudka ima ljepšu građu, ali vam takav izrez ne pristaje, skinite ovu haljinu!
Cela ova spoljašnja slika, ako smo u njoj odrasli, postaje naša unutrašnja. A sada ova odrasla devojčica sebe smatra nespretnim recitatorom poezije, nespretnom plesačicom i običnim „sivim mišem“. Mada, mogu da joj kažu nešto sasvim drugo, da se dive njenim deklamatorskim sposobnostima, da slave njenu lepotu i posebnost. Ali ovo je sve za nju - bar kana, ne veruje! A kome veruje?... Naravno, ta majka i taj otac su u prošlosti.
Štitimo se od sopstvenih osećanja, koja nam se čine nepodnošljivima, jer su roditelji nekada pokušavali da ih zaustave u sebi. Ne shvatamo i ne možemo dugo biti ni u stidu, ni u zavisti, ni u gađenju. Mislimo da to ne možemo da izdržimo, jer naši roditelji to tada i tamo nisu mogli.
Kako zaustaviti devalvaciju
Ono što sam opisao, u odraslom dobu radi nesvesno i automatski. Devalvacija jednostavno funkcioniše kao neka vrsta ventila i „bag“ - već smo u neprijatnom stanju za nas, ne želimo ništa, nikuda ne težimo i ne možemo da nađemo mesto za sebe. A ni u nama nema vrednosti.
U procesu terapije može se postepeno odmotati ovaj splet nesvesnih procesa, učiniti ih očiglednim, pokušati ih sagledati očima odraslih, možda još jednom proverom da li su ovi automatizmi, slučajno, zastareli?
Ono što sam opisao, u odraslom dobu radi nesvesno i automatski. Devalvacija jednostavno funkcioniše kao neka vrsta ventila i „bag“ - već smo u neprijatnom stanju za nas, ne želimo ništa, nikuda ne težimo i ne možemo da nađemo mesto za sebe. A ni u nama nema vrednosti.
U procesu terapije može se postepeno odmotati ovaj splet nesvesnih procesa, učiniti ih očiglednim, pokušati ih sagledati očima odraslih, možda još jednom proverom da li su ovi automatizmi, slučajno, zastareli?
Da li sam zaista bezvredan?
Da li sam zaista bezvredna osoba?
Ili možda mogu da uradim toliko zanimljivih i korisnih stvari?
Na kraju krajeva, ja sam osmislio ovaj program koji ljudi uspešno koriste, jer sam ja napisao knjigu koju su ljudi čitali sa zadovoljstvom. Ti i ti ljudi su mi prijatelji, daruju mi svoje vreme, svoje misli, osećanja i emocije i pažljivi su prema meni. Ja sam taj koji slika tako šarmantno i iskreno volim tog čoveka (tu ženu) tamo i imamo tako lepu i talentovanu decu!
Sve ovo će biti nemoguće ako, na primer, zabranite sebi da doživite radost i zadovoljstvo od onoga što ste postigli. Ako se plašite da prisvojite današnja dostignuća, plašeći se da u budućnosti nećete moći da "održite korak" i time upadnete u svoju toksičnu sramotu. Ako ste navikli da se stalno upoređujete sa nekim, sigurno ćete imati nešto bolje. Ako samodevalvacija funkcioniše tako automatski i svuda u tvojoj glavi da i sada, nakon čitanja ovih redova, pomisliš: „Pa da, lako je to sve ovako napisati, sve je jasno! I pokušajte da to uradite, promenite se!”.
I to je ono što radimo tokom individualne ili grupne psihoterapije – ne brzo, postepeno, ali sa garancijom: ono što se realizuje i može da se živi, na kraju krajeva, više ne kontroliše nas.
Autorka Elena Mitina
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/155819-obestsenivanie-perestante-sebya-razrushat
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Da li sam zaista bezvredna osoba?
Ili možda mogu da uradim toliko zanimljivih i korisnih stvari?
Na kraju krajeva, ja sam osmislio ovaj program koji ljudi uspešno koriste, jer sam ja napisao knjigu koju su ljudi čitali sa zadovoljstvom. Ti i ti ljudi su mi prijatelji, daruju mi svoje vreme, svoje misli, osećanja i emocije i pažljivi su prema meni. Ja sam taj koji slika tako šarmantno i iskreno volim tog čoveka (tu ženu) tamo i imamo tako lepu i talentovanu decu!
Sve ovo će biti nemoguće ako, na primer, zabranite sebi da doživite radost i zadovoljstvo od onoga što ste postigli. Ako se plašite da prisvojite današnja dostignuća, plašeći se da u budućnosti nećete moći da "održite korak" i time upadnete u svoju toksičnu sramotu. Ako ste navikli da se stalno upoređujete sa nekim, sigurno ćete imati nešto bolje. Ako samodevalvacija funkcioniše tako automatski i svuda u tvojoj glavi da i sada, nakon čitanja ovih redova, pomisliš: „Pa da, lako je to sve ovako napisati, sve je jasno! I pokušajte da to uradite, promenite se!”.
I to je ono što radimo tokom individualne ili grupne psihoterapije – ne brzo, postepeno, ali sa garancijom: ono što se realizuje i može da se živi, na kraju krajeva, više ne kontroliše nas.
Autorka Elena Mitina
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/155819-obestsenivanie-perestante-sebya-razrushat
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
