Dobro je što mi ne treba

​Sasvim je normalno da sebi ili nekome iskreno kažete: ne treba mi ovo. Bez straha da će izgledati čudno, dosadno ili staro. I bez želje da odmah požurite da odvratite nekog drugog od ovog „trebalo bi“.

S vremena na vreme čujem o nekim praksama, stvarima, fenomenima ili uslugama modnih gurua i iskreno pomislim: dobro je što mi to ne treba. Ne „prokletstvo, nemam para da idem“ ili „prokletstvo, nemam vremena da slušam“, već ovako: dobro je da mi ne treba.

Kad nemaš nešto, ipak imaš nešto

Ne zato što imam tako lak i zavidan život, ili zato što sam sav tako uravnotežena i lišena tuge. Ali sada zaista nemam potrebu da ispravljam svoj život spolja - da neko dođe i kaže mi sve o meni, pročita moju sudbinu kao knjigu, a ja kao reklamu u metrou: od korice do korice. I tako da iznutra odmah bude kao: vau, vau! I oči su mi se otvorile, i svetlost se ulila, i putevi koji će me dovesti do sreće odmah postadoše vidljivi.

Ne govorim o obrazovanju ili profesiji, gde često „moraš da trčiš najbrže što možeš samo da bi ostao na istom mestu, a da bi stigao na drugo mesto moraš da trčiš duplo brže“.

I to ne o situacijama kada to nije potrebno, jer „prošlo je, imala sam sreće i Bog se smilovao“ (ali neko nije), već iz unutrašnjeg stanja blagostanja – hvala, sve je tu.

Ni manje ni više, ali baš kako treba. Po veličini i prema mojim stopalima danas.

Dobro poznajem ovaj unutrašnji svrab – šta još da probam, o čemu da čitam, koga da saslušaš ili pitaš da bih smirio mučni osećaj „nedovoljno“ – to je kao da si na rasprodaji lepe odeće: obilje te tera vrti se u glavi i čini se da je sve na susednim vratima, vešalica „upravo to“.

Sasvim je normalno da sebi ili nekome iskreno kažete: ne treba mi ovo. Bez straha da će izgledati čudno, dosadno ili staro. I bez želje da odmah požurite da odvratite nekog drugog od ovog „trebalo bi“. U idealnom slučaju, nečije „hoću, želim i želim“ uopšte ne bi trebalo da bude važno ako ovo „hoću“ nije na vaš račun. Jer samo ako pokušate sami i budete razočarani (ili ne) možete razumeti nešto o tome šta radi za vas.

Sviđaju mi se fraze „imam sve“ i „hvala, dosta sam“. Sviđaju mi se senzacije iza njih. Kada shvatite da je zaista dovoljno da jak vetar, ma gde da duva, u kom pravcu, ne može da promeni putanju, već će vam samo mrsiti kosu.

„Dobro je što mi ne treba“ je zahvalnost životu jer je ono što je važno (za tebe) u redu. Možda spolja ne izgleda tako (šta? Nemaš dece? Stan? Udata? Stabilan posao?), ali je definitivno tako. A onda imate snage da se oduprete nametnutim savetima i usađenim potrebama, na primer, ne trčite dovoljno brzo (ili ne izgledate dovoljno zrelo), ​​gurajte se jače.

„Dobro je što mi ne treba“ je mirno uverenje da su noge čvrsto na zemlji, ali nema planova da se živi večno, što znači da nema potrebe da pokušavate da donesete tako nežan i krhak život u veštačko savršenstvo. Jednog dana će nešto sigurno krenuti naopako - i sve će konačno biti u redu.

Nije tako retko da se dešava drugačije: nešto bolno grize, boli, skoro boli, ne dozvoljava da gledaš bez zavisti, ili da ti srce ravnomerno kuca. I žurite u krajnosti ili se smrznuti na mestu, odbijajući da nekako utičete na ono što se dešava - možda samo od sebe. U ovom stanju nema mira, ali mnogo ezoteričnih plesova sa tamburama i energijama, obraćanja unutrašnjoj veštici, divljeg vuka, jakih vežbi drhtanja i graničnih iskustava – tako da vazduh zadrhti, izbaci saobraćajne gužve, a prostor okolo kovitla se kao levak, privlačeći sreću kao magnet, ljubav i strast.

Ne znam ni da li je moguće nekako živeti bez ovoga - samo da se nikada ne upustim u to i ne probam, da ne poželim da se u ekstazi stopim sa iluzijom nadolazeće magične promene. Otkrijte magičnu tajnu, steknite intimno znanje koje će na čudesan način promeniti sve – od osnova, od dna, od početka – i odvesti vas do vrha. Do tog naprednog nivoa upravljanja životom, kada sami odlučite šta će se desiti u sledećem trenutku: ja se okrećem, hoću da postanem bogat - i, videćete, hoću.

Ali generalno, sve ove ritualne ručne propusnice su kao lepljive ikone na instrument tabli automobila: više vas plaše nego smiruju. Jer ako pokušate da umirite stvarnost, to znači da ne verujete zaista u njenu dobrotu. U tom izobilju za tebe, ljubavi koja je u blizini. Definitivno treba da se nagovarate, da prinesete neku vrstu „žrtve“, da se sprijateljite sa kosmosom, da zgrabite konac sa Božjeg zvona. I, iskreno, toliko je sebično ugrađen da možete umreti od umora dok to ne shvatite i razdvojite.

Ali važno je zapamtiti: kada nemate nešto, još uvek imate nešto - barem prostor za manevar: nema kuće - postoji put, nema puta - postoji kuća. A ako nema ni puta ni kuće, ima izbora.

Srce vrti ploče o ljubavi i uvek pokušava da preskoči numeru uz tužnu pesmu. Pa, istina je: kakva tuga kada je život jednostavan, kao jabuka, kao njeno seme, kao zemlja u koju je ovo seme bačeno.

Dobro je što ne moram da pokušavam da verujem. Dobro je što ne treba da mi drugi veruju. Dobro je što možeš samo da živiš u ovome.

Barem sada, na današnji dan. 

Autor Olga Primachenko

Prevod teksta: https://econet.ru/articles/horosho-chto-mne-ne-nado

Prevod i obrada Jelena Muratović -  bebamur.com