Vekovima su nam govorili da prihvatljiva žena mora biti "mala".
Kao odgovor na to, pokušali smo da se stisnemo u sve manje i manje forme kako bismo muškom kulturnom oku izgledali privlačnije i prijatnije.
Važno je razbiti ovaj mit. To što si mali uopšte nije prednost.
Od nas se toliko dugo tražilo da budemo „mali“ na toliko različitih načina:
Koreni naše depresije su u rascepu u nama samima, u unutrašnjem odbacivanju nas samih, kako, uz našu dozvolu, ova unutrašnja napetost utiče na način na koji vidimo sebe.
Važno je razbiti ovaj mit. To što si mali uopšte nije prednost.
Od nas se toliko dugo tražilo da budemo „mali“ na toliko različitih načina:
- telo: nošenje korzeta, previjanje stopala, nošenje visokih potpetica, nastojanje da po svaku cenu budem fizički „vitak“ i mršavi,
- ličnost: budi tih, ljubazan, govori ono što ljudi žele da čuju, „gledaj kako treba“, trpeti maltretiranje, nositi teret drugih,
- ponašanje: o svom trošku, da zaštitimo tuđe iluzije koje su pogodne za druge, da demonstriramo ponašanje i osobine koje ne utiču na slabe tačke ljudi oko nas.
Koreni naše depresije su u rascepu u nama samima, u unutrašnjem odbacivanju nas samih, kako, uz našu dozvolu, ova unutrašnja napetost utiče na način na koji vidimo sebe.
Ugnjetavanje laži i gladi za istinom
„Mit o malenosti“ je da kada bismo mogli da postanemo dovoljno mali, konačno bismo dobili ljubav, odobrenje i podršku koju zaslužujemo.
Svu energiju ulažemo u težnju ka nerealnim standardima izgleda i ponašanja.
Istina je da nikada nećemo biti dovoljno "mali" za one koji su protiv nas "velikih". Njihova potreba da budemo „mali“ nema nikakve veze sa nama lično, to je samo projekcija ograničenja kojih se boje u sebi.
Biti "velik" ne znači nužno biti ekstrovertniji. Za različite ljude, ovo može biti drugačije. To zapravo samo znači biti iskreniji i dozvoliti sebi da se izrazite u potpunosti, čak i ako to nije kulturno prikladno.
Odbijmo da verujemo u laži da smo najvoljeni kada se spustimo.
Opasnost koju predstavlja „velika” žena je simbol nečeg mnogo dubljeg od veličine tela ili jačine glasa.
Dozvolite sebi da budete veliki otvara put ka urođenoj snazi žene:
„Mit o malenosti“ je da kada bismo mogli da postanemo dovoljno mali, konačno bismo dobili ljubav, odobrenje i podršku koju zaslužujemo.
Svu energiju ulažemo u težnju ka nerealnim standardima izgleda i ponašanja.
Istina je da nikada nećemo biti dovoljno "mali" za one koji su protiv nas "velikih". Njihova potreba da budemo „mali“ nema nikakve veze sa nama lično, to je samo projekcija ograničenja kojih se boje u sebi.
Biti "velik" ne znači nužno biti ekstrovertniji. Za različite ljude, ovo može biti drugačije. To zapravo samo znači biti iskreniji i dozvoliti sebi da se izrazite u potpunosti, čak i ako to nije kulturno prikladno.
Odbijmo da verujemo u laži da smo najvoljeni kada se spustimo.
Opasnost koju predstavlja „velika” žena je simbol nečeg mnogo dubljeg od veličine tela ili jačine glasa.
Dozvolite sebi da budete veliki otvara put ka urođenoj snazi žene:
- naš veliki kapacitet za izražavanje,
- naša velika sposobnost da donesemo promene,
- naša velika sposobnost da budemo jaki,
- naša velika sposobnost da volimo,
- našu veliku sposobnost da lečimo i transformišemo,
- našu veliku sposobnost da dajemo život i smrt,
- našu veliku sposobnost da osetimo svoje emocije i izvučemo mudrost iz njih,
- naša velika sposobnost da budemo u kontaktu sa svojim telima i čujemo svoj unutrašnji glas.
Pogledajte šta su zapravo pokušaji spoljnog sveta da vas učini „malim“:
Njihovo neznanje nije naša odgovornost i nije na nama da to ispravljamo.
Kada se u potpunosti izrazimo kao stvarni, time podstičemo druge da budu „veliki“.
Mnogi od nas su odrasli gledajući kako naše majke venu pod mitom o malenosti i možda su nas naučili da i mi budemo mali, misleći da će nam to pomoći da preživimo. Možda smo videli kako su pokušaji njene majke da pokaže svoju vrednost i dostojanstvo, propali pod uticajem mita o malenosti. To je srceparajuće iskustvo. Mnogi od nas su osećali veliko saosećanje prema tome kako su vrednosti naših majki bile nevidljive za kulturu i društvo. Možda smo osećali da na neki način dugujemo našim majkama njihovu nevidljivost.
Osećaj „dužnosti” je zavodljiv jer se čini da može pomoći majci, ali tragedija je što nije. Naše majke treba da idu svojim putem do izlečenja i povratka snage. Bez obzira koliko volimo drugu osobu, odgovornost za njeno isceljenje leži samo na njoj.
Mnogi od nas su ostali mali jer nismo želeli da dobijemo odobrenje kulture koja je toliko povredila naše majke.
U razotkrivanju „mita o malenosti“ i oslobađanju međugeneracijskih zamršenosti koje hrane naš unutrašnji osećaj nedovoljnosti, javlja se nova tenzija – hitna potreba da se ne preuzimaju uloge drugih ljudi zbog svoje majke. U ovoj situaciji postoji neophodna izdaja, koja se sastoji u odbijanju da bude glavni izvor ishrane za majku.
Lečenje majčinske traume takođe se odnosi na ovaj „emocionalni kanibalizam“ koji je stvorio patrijarhat između majki i ćerki. Nećemo ih izlečiti odbijanjem da živimo svoje živote. Shvatanje ovoga daje neverovatnu priliku odraslim ćerkama i njihovim majkama da postanu jednake, „sestre“ na putu svesnog buđenja.
Blagosiljajmo iznutra sebe „velike“ čak i ako drugi to odbacuju u nama.
U ovoj kulturi, svaka žena koja želi da bude cela i izlečena može lako biti označena kao "previše", "prepuna" ili "prevelika". Verovatno je da ste "preveliki" za većinu ljudi. Ovo je dobro. Prihvati to! Ne kao vid odbrane ili suprotstavljanja, već jednostavno kao prihvatanje i BITI ono što jeste bez izvinjenja zbog toga, bez stida ili osećanja krivice zbog toga. Iskoristite svaku priliku da ispunite svaku ćeliju svog pravog ja radošću i ljubavlju.
Hajde da vidimo vezu između dopuštanja sebi da budete „veliki“ i veličine mogućnosti za sva bića.
Da li si dobro. Niste „preveliki“ i niste „previše“. To su samo etikete koje su vam stavljene. Oni nisu deo nas.
Etikete su odraz ograničenja onih koji ih stvaraju. Ove oznake odražavaju samo ograničenja društva, a ne i nedostatke žena. To su pokušaji da se kontrolišemo i odvratimo od izvora naše snage, koji je u nama samima, izvor ishrane, koji nas, ako je pronađemo u sebi i prisvojimo, čini nezaustavljivim.
- strah od svoje snage,
- strah od promene,
- strah od nepoznatog,
- strah od napuštanja,
- strah od sopstvene nemoći,
- nepoznavanje sopstvenih mogućnosti i potencijala.
Njihovo neznanje nije naša odgovornost i nije na nama da to ispravljamo.
Kada se u potpunosti izrazimo kao stvarni, time podstičemo druge da budu „veliki“.
Mnogi od nas su odrasli gledajući kako naše majke venu pod mitom o malenosti i možda su nas naučili da i mi budemo mali, misleći da će nam to pomoći da preživimo. Možda smo videli kako su pokušaji njene majke da pokaže svoju vrednost i dostojanstvo, propali pod uticajem mita o malenosti. To je srceparajuće iskustvo. Mnogi od nas su osećali veliko saosećanje prema tome kako su vrednosti naših majki bile nevidljive za kulturu i društvo. Možda smo osećali da na neki način dugujemo našim majkama njihovu nevidljivost.
Osećaj „dužnosti” je zavodljiv jer se čini da može pomoći majci, ali tragedija je što nije. Naše majke treba da idu svojim putem do izlečenja i povratka snage. Bez obzira koliko volimo drugu osobu, odgovornost za njeno isceljenje leži samo na njoj.
Mnogi od nas su ostali mali jer nismo želeli da dobijemo odobrenje kulture koja je toliko povredila naše majke.
U razotkrivanju „mita o malenosti“ i oslobađanju međugeneracijskih zamršenosti koje hrane naš unutrašnji osećaj nedovoljnosti, javlja se nova tenzija – hitna potreba da se ne preuzimaju uloge drugih ljudi zbog svoje majke. U ovoj situaciji postoji neophodna izdaja, koja se sastoji u odbijanju da bude glavni izvor ishrane za majku.
Lečenje majčinske traume takođe se odnosi na ovaj „emocionalni kanibalizam“ koji je stvorio patrijarhat između majki i ćerki. Nećemo ih izlečiti odbijanjem da živimo svoje živote. Shvatanje ovoga daje neverovatnu priliku odraslim ćerkama i njihovim majkama da postanu jednake, „sestre“ na putu svesnog buđenja.
Blagosiljajmo iznutra sebe „velike“ čak i ako drugi to odbacuju u nama.
U ovoj kulturi, svaka žena koja želi da bude cela i izlečena može lako biti označena kao "previše", "prepuna" ili "prevelika". Verovatno je da ste "preveliki" za većinu ljudi. Ovo je dobro. Prihvati to! Ne kao vid odbrane ili suprotstavljanja, već jednostavno kao prihvatanje i BITI ono što jeste bez izvinjenja zbog toga, bez stida ili osećanja krivice zbog toga. Iskoristite svaku priliku da ispunite svaku ćeliju svog pravog ja radošću i ljubavlju.
Hajde da vidimo vezu između dopuštanja sebi da budete „veliki“ i veličine mogućnosti za sva bića.
Da li si dobro. Niste „preveliki“ i niste „previše“. To su samo etikete koje su vam stavljene. Oni nisu deo nas.
Etikete su odraz ograničenja onih koji ih stvaraju. Ove oznake odražavaju samo ograničenja društva, a ne i nedostatke žena. To su pokušaji da se kontrolišemo i odvratimo od izvora naše snage, koji je u nama samima, izvor ishrane, koji nas, ako je pronađemo u sebi i prisvojimo, čini nezaustavljivim.
Svest o našem saučesništvu u održavanju mita o malenosti neophodna je da bismo ga razbili.
Da bismo zaista dozvolili sebi da u potpunosti „budemo veliki“, moramo biti spremni da se odreknemo nagrada naše kulture za to što smo mali i nepreteći.
Cenimo iskrenost gde god je vidimo, u sebi i jedni u drugima. Na primer, nemojmo hvaliti jedni druge za mršavljenje iz želje da ispunimo standarde lepote, već hvalimo jedni druge što smo srećni, zdravi i energični.
Prestanimo da cenimo međusobnu tišinu, spoljašnju ljubaznost i težnju ka iscrpljujućim standardima. Umesto toga, vrednujmo duhovnu ranjivost, hrabrost da budemo stvarni i rizik da budemo odbačeni zarad sadašnjosti.
Kao pioniri, moramo da unesemo energiju sebe u svet koji ponekad nije spreman da nas prihvati. I to je u redu. Podršku možemo naći u muškarcima i ženama koji to zaista razumeju i sami aktivno otelotvoruju svoju stvarnost.
Naše nesavršenosti tumače samo kao napad onih koji nisu uradili neophodan unutrašnji posao da počnu da vole sebe. Vaše "nesavršenosti" su manifestacije onoga što vas čini STVARNIM, privlačnim, otvorenim za kontakt. Vaše nesavršenosti su vaše blago.
Vi ste ogromno, složeno, višestruko biće. Svesno prisvajanje ovog unutrašnjeg obilja je neuporediva radost. Ovo je bogatstvo.
Svi želimo da budemo voljeni zbog onoga što zaista jesmo, a ne zbog maske koju nam kultura nalaže da nosimo. Ljubav koju nagrađujemo za nošenje lažnih maski je besmislena obmana; ovo prazno osećanje nas nikada neće nahraniti. To samo pojačava unutrašnji osećaj nedovoljnosti sa kojim su žene živele vekovima.
Moramo da rizikujemo da budemo viđeni kakvi zaista jesmo, jer nas samo ljubav koju dobijamo time što smo pravi ja zaista hrani. Što više volimo i odobravamo sebe, to jasnije saopštavamo drugima da je njihovo pravo ja dobrodošlo i bezbedno da se manifestuje. Dok to radimo, možemo direktno iskusiti obilje prostora u kojem SVI možemo napredovati!
Razumemo to tako što to izjavljujemo, a ne očekujemo da nam drugi to daju. Naše odlučno potraživanje našeg prava da zauzimamo prostor je ono što stvara prostor. Ovaj prostor čeka da ga svako od nas zauzme. Samo TI i niko drugi odlučujemo ko si i šta si.
Napisala Bettani Vebster
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/166615-pozvolte-sebe-byt-bolshe
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Da bismo zaista dozvolili sebi da u potpunosti „budemo veliki“, moramo biti spremni da se odreknemo nagrada naše kulture za to što smo mali i nepreteći.
Cenimo iskrenost gde god je vidimo, u sebi i jedni u drugima. Na primer, nemojmo hvaliti jedni druge za mršavljenje iz želje da ispunimo standarde lepote, već hvalimo jedni druge što smo srećni, zdravi i energični.
Prestanimo da cenimo međusobnu tišinu, spoljašnju ljubaznost i težnju ka iscrpljujućim standardima. Umesto toga, vrednujmo duhovnu ranjivost, hrabrost da budemo stvarni i rizik da budemo odbačeni zarad sadašnjosti.
Kao pioniri, moramo da unesemo energiju sebe u svet koji ponekad nije spreman da nas prihvati. I to je u redu. Podršku možemo naći u muškarcima i ženama koji to zaista razumeju i sami aktivno otelotvoruju svoju stvarnost.
Naše nesavršenosti tumače samo kao napad onih koji nisu uradili neophodan unutrašnji posao da počnu da vole sebe. Vaše "nesavršenosti" su manifestacije onoga što vas čini STVARNIM, privlačnim, otvorenim za kontakt. Vaše nesavršenosti su vaše blago.
Vi ste ogromno, složeno, višestruko biće. Svesno prisvajanje ovog unutrašnjeg obilja je neuporediva radost. Ovo je bogatstvo.
Svi želimo da budemo voljeni zbog onoga što zaista jesmo, a ne zbog maske koju nam kultura nalaže da nosimo. Ljubav koju nagrađujemo za nošenje lažnih maski je besmislena obmana; ovo prazno osećanje nas nikada neće nahraniti. To samo pojačava unutrašnji osećaj nedovoljnosti sa kojim su žene živele vekovima.
Moramo da rizikujemo da budemo viđeni kakvi zaista jesmo, jer nas samo ljubav koju dobijamo time što smo pravi ja zaista hrani. Što više volimo i odobravamo sebe, to jasnije saopštavamo drugima da je njihovo pravo ja dobrodošlo i bezbedno da se manifestuje. Dok to radimo, možemo direktno iskusiti obilje prostora u kojem SVI možemo napredovati!
Razumemo to tako što to izjavljujemo, a ne očekujemo da nam drugi to daju. Naše odlučno potraživanje našeg prava da zauzimamo prostor je ono što stvara prostor. Ovaj prostor čeka da ga svako od nas zauzme. Samo TI i niko drugi odlučujemo ko si i šta si.
Napisala Bettani Vebster
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/166615-pozvolte-sebe-byt-bolshe
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
