Duševna patnja je bol. Samo bol i ništa više. Stoga, svi saveti da se prihvati, razume, pusti ne donosi olakšanje. I čovjek ljubazno klima glavom, savladavajući bol. Ili se iznervira i vrišti, to je od bola.
Tako funkcioniše ljudski mozak. Postoji centar bola,kuća stradanja, kao na ostrvu Dr Moro. Postoji grupa neurona odgovornih za bol. A osoba je zbunjena, zapanjena, dezorijentisana, kao pijana. I u početku ne razmišlja.
Razljubili su se, odbili da nastave vezu, izbačeni sa posla, lišeni nečeg važnog - to je kao udarac u solarni pleksus. Disanje je teško, ponekad čak nemoguće. I čovjek ide pognute glave, njega boli!
Uvređen, ponižen - to je kao opekotina. Kao da su poprskali kiselinu, eto šta onda boli. Ona će proći. Ali u početku to jako boli, tako da čovjek ne može odmah da sabere svoje misli i odgovore. On je u šoku.
A ako je gubitak, ako je draga osoba umrla ili nas zauvijek napustila, to je kao da je otkinuta ruka. Takav je bol. Najjači i najduži. I nema šta da se teši; reči mogu samo da pogoršaju bol. A grljenje nije uvijek moguće – ponekad previše boli nekoga zagrliti, kako zagrliti nekoga sa odsečenom rukom?...
To je ono što je duševna patnja. To je bol. Apsolutno isto kao i kod povreda. Stoga, čovek ponekad pije; da ne boli toliko...
Tada će bol nestati. Ali sećanje će ostati. Neko će postati jači, neko će zauvijek ostati invalid. Kao i posle povrede.
A jedini spas kada boli je biti sa onima koji shvataju da to mnogo boli. I ne savetuje da sve lakše prihvati i svima oprosti. Ne radi se o tome. Samo boli. I morate sačekati dok se ne zaleči rana...
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Razljubili su se, odbili da nastave vezu, izbačeni sa posla, lišeni nečeg važnog - to je kao udarac u solarni pleksus. Disanje je teško, ponekad čak nemoguće. I čovjek ide pognute glave, njega boli!
Uvređen, ponižen - to je kao opekotina. Kao da su poprskali kiselinu, eto šta onda boli. Ona će proći. Ali u početku to jako boli, tako da čovjek ne može odmah da sabere svoje misli i odgovore. On je u šoku.
A ako je gubitak, ako je draga osoba umrla ili nas zauvijek napustila, to je kao da je otkinuta ruka. Takav je bol. Najjači i najduži. I nema šta da se teši; reči mogu samo da pogoršaju bol. A grljenje nije uvijek moguće – ponekad previše boli nekoga zagrliti, kako zagrliti nekoga sa odsečenom rukom?...
To je ono što je duševna patnja. To je bol. Apsolutno isto kao i kod povreda. Stoga, čovek ponekad pije; da ne boli toliko...
Tada će bol nestati. Ali sećanje će ostati. Neko će postati jači, neko će zauvijek ostati invalid. Kao i posle povrede.
A jedini spas kada boli je biti sa onima koji shvataju da to mnogo boli. I ne savetuje da sve lakše prihvati i svima oprosti. Ne radi se o tome. Samo boli. I morate sačekati dok se ne zaleči rana...
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
