Nekada davno živjele su dvije žabe. Bile su prijateljice i živjele su u istom jarku.
|
|
Ali samo jedna od njih je bila prava šumska žaba - hrabra, jaka vesela, a druga ni tamo ni ovamo: bila je kukavica, lijena, pospana. Čak su za nju govorili, da nije u šumi ni rođena, već negdje u gradskom parku.
Ipak, te žabe živjele su zajedno. |
I jedne noći pošle su u šetnju.
Idu one šumskim putem i odjednom vide - kuću. A pored kuće trap. I iz tog trapa ukusno miriše: miriše na buđ, vlagu, mahovinu, gljive. A to je baš ono što žabe vole.
I što su brže mogle one su ušle u njega, tu su počele da trče i skaču. Skakale, skakale i slučajno upale u lonac sa kisjelom sutkom.
I počele su da tonu.
A da potonu, naravno, nijesu željele.
Tada su počele da se batrgaju, počele su da plivaju. Ali taj glineni lonac imao je veoma visok klizav zid. I žabe nijesu mogle da izađu.
Ona žaba koja je bila lenjivica, plivala je malo, batrgala se i pomislila:
"Svejedno odavde neču izači. Što bih se batrgala uzalud, samo uzaludno da mašem. Bolje je da odmah potonem."
Mislila je ona tako, prestala da maše - i potonula.
Druga žaba - nije bila takva. Ona je mislila:
"Ne, da potonem uvijek sam na vrijeme. To mi neće umaći. Bolje je da još mašem da još plivam. Ko zna, šta može biti, možda me nešto i izvuče."
Ali - ne, ništa nećeš dobiti. Kako god da plivaš - daleko nećeš otplivati. Posuda je uska, zidovi klizavi - ne izlaze žabe iz kisjele sutke.
Ipak, ona se nije predala, nije očajavala.
Idu one šumskim putem i odjednom vide - kuću. A pored kuće trap. I iz tog trapa ukusno miriše: miriše na buđ, vlagu, mahovinu, gljive. A to je baš ono što žabe vole.
I što su brže mogle one su ušle u njega, tu su počele da trče i skaču. Skakale, skakale i slučajno upale u lonac sa kisjelom sutkom.
I počele su da tonu.
A da potonu, naravno, nijesu željele.
Tada su počele da se batrgaju, počele su da plivaju. Ali taj glineni lonac imao je veoma visok klizav zid. I žabe nijesu mogle da izađu.
Ona žaba koja je bila lenjivica, plivala je malo, batrgala se i pomislila:
"Svejedno odavde neču izači. Što bih se batrgala uzalud, samo uzaludno da mašem. Bolje je da odmah potonem."
Mislila je ona tako, prestala da maše - i potonula.
Druga žaba - nije bila takva. Ona je mislila:
"Ne, da potonem uvijek sam na vrijeme. To mi neće umaći. Bolje je da još mašem da još plivam. Ko zna, šta može biti, možda me nešto i izvuče."
Ali - ne, ništa nećeš dobiti. Kako god da plivaš - daleko nećeš otplivati. Posuda je uska, zidovi klizavi - ne izlaze žabe iz kisjele sutke.
Ipak, ona se nije predala, nije očajavala.
|
|
"Ništa - mislila je - dok snage imam, mahaću. A pošto sam još živa - znači, treba živjeti. Pa šta god da bude."
I već zadnjom snagom se bori naša hrabra žaba sa svojom žabljom smrću. Već je počela da gubi svijest. Več je počela da propada. Već je vuče ka dnu. A ona se ne predaje. Radi nogama. Mlati nogama i misli: |
"Ne. Ne odustajem. Neće još biti, žablje smrti ..."
I odjednom - šta je to? Odjednom osjeća naša žaba da ispod njenih nogu nije sutka, već nešto tvrdo, nešto krepko, pouzdano, kao zemlja. Iznenadila se žaba, pogleda i vidi da nikakve sutke u loncu nema, već stoji ona na grumenu masla.
"Šta je ovo? - misli žaba - Otkud se ovdje pojavilo maslo?"
Začudila se ona, a potom se dosjetila: to je ona nogama svojim od tečne sutke tvrdo maslo dobila.
"Pa, - misli žaba - znači da sam dobro uradila, što nijesam odmah potonula."
To je pomislila, iskočila iz lonca, odmorila se i odskakutala svojoj kući.
Druga žaba je ostala da leži u loncu.
I nikada više, nije vidjela svjetlost dana, i nikada nije skakala, i nikada nije kvakala.
Pa. Ako ćemo pravo, ti si žabo sama kriva. Ne treba padati duhom! Ne treba umirati prije smrti ...
Leonid Pantjeljejev (Sabrana djela u četiri toma. Tom 1.)
Izvor: lib.ru
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com
I odjednom - šta je to? Odjednom osjeća naša žaba da ispod njenih nogu nije sutka, već nešto tvrdo, nešto krepko, pouzdano, kao zemlja. Iznenadila se žaba, pogleda i vidi da nikakve sutke u loncu nema, već stoji ona na grumenu masla.
"Šta je ovo? - misli žaba - Otkud se ovdje pojavilo maslo?"
Začudila se ona, a potom se dosjetila: to je ona nogama svojim od tečne sutke tvrdo maslo dobila.
"Pa, - misli žaba - znači da sam dobro uradila, što nijesam odmah potonula."
To je pomislila, iskočila iz lonca, odmorila se i odskakutala svojoj kući.
Druga žaba je ostala da leži u loncu.
I nikada više, nije vidjela svjetlost dana, i nikada nije skakala, i nikada nije kvakala.
Pa. Ako ćemo pravo, ti si žabo sama kriva. Ne treba padati duhom! Ne treba umirati prije smrti ...
Leonid Pantjeljejev (Sabrana djela u četiri toma. Tom 1.)
Izvor: lib.ru
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com
