Postarajte se da volite svoje bližnje delotvorno i neumorno. Prema tome kako budete napredovali u ljubavi,vi ćete se ubeđivati u postojanje Boga i o besmrsnosti duše vaše. Ako pak dođete do potpunog samopregora u ljubavi prema bližnjem, tada ćete već nesumnjivo poverovati, i nikakva sumnja neće čak moći da se uvuče u vašu dušu.
To je sve ispitano,to je sve tačno.
Delotvornom ljubavlju? Eto opet pitanje! I to kakvo pitanje, kakvo pitanje! Vidite: ja tako volim čovečanstvo, da, verujete li, neki put maštam i sanjam da ostavim sve, sve što imam da ostavim Lise*, pa da odem u milosrdne sestre. Zatvarm oči, mislim i sanjam, i u tim trenucima osećam u sebi neodoljivu silu. Nikakve rane, nikakve zagnojene žive rane ne bi me mogle uplašiti. Ja bih previjala i ispirala svojim rođenim rukama; bila bih bolničarka kod tih stradalnika, gotova sam da celivam te rane . . .
I to je već mnogo i dobro što um vaš sanja o tome a ne o nečem drugom. Malo-pomalo pa ćete nehotice stvarno učiniti kakvo dobro delo.
Jest, samo da li bih dugo mogla izdržati takav život?-vatreno i kao u zanosu nastavljaše gospođa.-To je najglavnije pitanje! To je najteže, najmučnije od svih pitanja. Zatvaram oči i pitam sama sebe: da li bi ti dugo izdržala na tom putu? Ako ti bolesnik čije rane ispiraš, ne odgovori odmah blagodarnošću, nego te, naprotiv, još stane mučiti svojim ćudima, ne ceneći i ne opažajući tvoj čovekoljubivi trud; ako počne vikati na tebe, grubo zahtevati, čak i žaliti se pretpostavljenima ( što se cesto dešava kod teških bolesnika) -šta onda? Hoce l'se nastaviti tvoja ljubav ili neće? I evo zamislite, sa užasom i drhtanjem sam već rešila: ako ima ma šta što bi moglo rashladiti moju "delotvornu" ljubav prema čovečanstvu odmah, ovoga časa, onda je to jedino nezahvalnost. Jedom reči, ja sam radnica za platu, ja tražim odmah platu, to jest pohvalu sebi, i da mi se ljubav plati ljubavlju. Inače nikog nisam kadra voleti!
Ona beše u nastupu najiskrenijeg osuđivanja, "šibanja" same sebe, i, dovršivši, sa izazivajućom odlučnošću, pogleda u starca.
To je od reči do reči ono što mi je ispričao, uostalom odavno već, jedan lekar - primeti starac. To beše čovek već u godinama i neosporno pametan. On je govorio tako isto otvoreno, kao i vi, iako šaleći se, ali tužno se šaleći; ja, veli, volim čovečanstvo, ali se čudim samome sebi: što više volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest, svakog za sebe, svako pojedinačno lice.
U svojim maštanjima ja sam češće - veli on - dolazio do strasnih pomisli da služim čovečanstvu, i ja bih možda zaista pošao i na krst za ljude, kad bi se to nekako najedared od mene zahtevalo, a međutim, ni dva dana nisam kadar provesti ni sa kim u jednoj sobi,znam to i iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost davi moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato što dugo za ručkom jede; drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja,veli, postajem neprijatelj ljudi čim me se oni i najmanje dotaknu i zato se svagda tako dešavalo da je, što sam više mrzio ljude kao pojedince, tim vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.
Pa šta da radim? Šta da radim ja, u takvom slučaju? Treba li pasti u očajanje?
Ne, jer i to je dosta što vas to boli, što vam je teško zbog toga. Učinite što možete i proznaće vam se. To vi ste već mnogo uradili što ste mogli tako duboko i iskreno samu sebe poznati! Ali ako ste i sa mnom sada govorili toliko iskreno tek da biste, kao sad od mene, samo pohvalu dobili za svoju iskrenost, onda, naravno, ni do čega nećete doći u podvizima delotvorne ljubavi; tada ce vam sve ostati samo u maštanju i sav će vam život proleteti kao priviđenje. Tada ćete, naravno, i na budući život zaboraviti, i sami po sebi ćete se, naposletku, kako bilo umoriti.
Vi ste me prosto smrvili! Sada, evo u ovom trenutku, dok ste govorili, shvatila sam da sam zbilja očekivala samo vašu pohvalu za svoju iskrenost kada sam vam pričala o tome da ne bih mogla izdržati nezahvalnost.
Vi ste mi sad objasnili ko sam; vi ste me uhvatili i objasnili ste me meni samoj!
Govorite li vi istinu? E, posle takvog vašeg priznanja, verujem da ste iskreni i dobri po srcu. Ako i ne postignete sreću, vi uvek pamtite da ste na dobrom putu, i potrudite se da sa njega ne skrenete. A što je najglavnije, izbegavajte laž, svaku laž, a naočito laž samoj sebi. Motrite na svoju laž i zagledajte se u nju svakog časa, svakog trenutka. A izbegavajte i gadljivost, i prema drugima i prema sebi: ono što se vama čini gadno, čisti se već samin tim što ste to opazili u sebi. I strah izbegavajte, premda je strah samo posledica raznovrsnih laži.
Ne plašite se nikada svoje malodušnosti u dostizanju ljubavi; čak se nemojte mnogo bojati ni svojih rđavih postupaka pri tome. Žalim što vam ne mogu kazati ništa utešnije, jer, delotvorno ljubav kad se uporedi sa sanjalačkom ljubavlju, stvar je surova i strahotna. Ljubav sanjalačka čezne za brzim podvigom, koji se brzo zadovolji; ona čezne za tim da je svi posmatraju. I u tome se zbilja ide dotle da neko čak i život žrtvuje, samo da stvar ne traje dugo nego da se brže svrši, kao na pozornici, i da ga svi gledaju i hvale.
A ljubav delotvorna, to je posao i izdržljivost, a za neke je ona prosto čitava nauka... I unapred vam kažem, u onom istom trenutku kada sa užasom budete gledali da ste vi, kraj svih vaših napora, ne samo niste približili cilju, nego ste se čak od njega nekako udaljili, u tom istom trenutku, to vam unapred velim, vi ćete najedared dostići svoju svrhu, i ugledaćete jasno nad sobom čudotvornu silu Gospoda, koji vas je sve vreme voleo i sve vas vreme tajanstveno rukovodio...
Oprostite što ne mogu s vama ostati dalje, čekaju me. Do viđenja.
F.M. Dostojevski, Braća Karamazov
