Svaki dan nekako procenjujemo radnje koje obavljamo. Reagujemo i nekako se odnosimo na ono što radimo (ne radimo). Motivišemo se, smirujemo se, opraštamo, grdimo, hvalimo i grdimo, brinemo o sebi, pobeđujemo strahove i strepnje, oblikujemo svoje vreme i prostor.
Većina naših problema leži u oblasti ljudskih odnosa. Pokušavamo da pregovaramo sa supružnicima, razumemo i budemo strpljiviji sa svojom decom, branimo interese sa nadređenima. Ređe primećujemo svoje poteškoće u odnosima sa ... sobom.
Kako gradimo odnose sa samim sobom?
Ne sećam se da sam čuo fraze poput: „Imam problema sa samim sobom“, ili „Želim da poboljšam odnose sa sobom“, „Mislim da ne brinem dovoljno o sebi, previše sam zahtevan i nepravedna prema sebi, ne mogu da se složim sa mnom, ne dozvoljavam sebi nešto.
Istovremeno, sve čime ispunjavamo svoje živote počinje od odnosa sa samim sobom. Ljubav prema drugome počinje samoljubljem, prijateljstvo sa drugim počinje prijateljstvom sa samim sobom, razumevanje i prihvatanje drugog počinje razumevanjem i prihvatanjem sebe. Proces psihoterapije često uključuje rešavanje odnosa sa roditeljima ili drugim značajnim odraslim osobama.
Proučavanje pojmova i ideja o sebi i svetu oko nas, formiranih u procesu odnosa sa porodicom i kulturom u kojoj smo odrasli. Klijenti se često prisećaju bolnih iskustava vezanih za reakcije ili stavove roditelja prema njima u detinjstvu.
„Moj tata je uvek bio veoma strog prema meni i mislio je da je najbolji način da mi pomogne da prebrodim svoje neuspehe da me osramoti. Verovatno vođen idejom da me okrivljujući za greške motiviše da uspem”, „Moji roditelji su često nalazili nekoga ko je u nečemu bio bolji od mene i upoređivali me sa nekim ko je nešto bolje uradio.
Razumem da je to bio njihov način da me nateraju da se razvijam i težim boljem i više, ali tada sam stekala osećaj da je nemoguće dostići ideal kojim bi moji roditelji bili potpuno zadovoljni.
„Kada sam bila uznemirena i trebalo je samo da me zagrle i umire, moji roditelji su smatrali da moji problemi iz detinjstva nisu dovoljno važni i značajni da bi brinuli o njima. I uopšte, biti tužan i uznemiren je besmisleno zanimanje, na ovaj način se ništa ne može promeniti. „Tugu ne možete pomoći suzama“, rekli su u mojoj porodici.
„U mojoj porodici mišljenje dece nije smatrano značajnim. Niko nije obraćao pažnju na moje neslaganje, nezadovoljstvo. Moji roditelji su želeli da ih uvek slušam. Niko me nije pitao za mišljenje. A ako mi se nešto ne sviđa u postupcima mojih roditelja, rečeno mi je da moram da odrastem da bih imala pravo da izrazim svoje mišljenje.
„Ako sam sebi dozvolila da budem otvorena sa svojom majkom, ona se uvredila, otišla i nije razgovarala sa mnom, a moj otac me je grdio i rekao da moja majka plače zbog mene. Osećala sam se toliko krivom i naučila sam da je za mene bolje da obuzdam svoja osećanja besa kako se ne bih osećao toliko krivom i pod stresom zbog toga.”
„U svojoj porodici sam odgajana kao „pravi muškarac“. Tata me je sramotio ako nisam mogala da se izborim za sebe, ako sam bila uplašena ili zbunjena. Učili su me da plakanje nije rešenje. A ako sam plakala, onda su se rugali“. I mnoga, mnoga sećanja na nepravedan ili čak okrutan tretman u detinjstvu. Ova sećanja često izazivaju negodovanje odrasle dece na roditelje. Klijenti mogu dobro opisati šta im je, kao deci, toliko trebalo od svojih roditelja. Ali za klijente je najuvredljivija spoznaja da sada nastavljaju da rade isto sa sobom. Sve ono što je u odnosima sa roditeljima tako bolelo, vređalo ili što je toliko nedostajalo.
Već odrasli nastavljaju da budu previše zahtevni prema sebi i ne opraštaju sebi greške: „Nema ništa i nema vremena da se sažalite i postanete mlohavi, Petja Vasečkin je već nešto postigao! A ja?"
Kako gradimo odnose sa samim sobom?
Ne sećam se da sam čuo fraze poput: „Imam problema sa samim sobom“, ili „Želim da poboljšam odnose sa sobom“, „Mislim da ne brinem dovoljno o sebi, previše sam zahtevan i nepravedna prema sebi, ne mogu da se složim sa mnom, ne dozvoljavam sebi nešto.
Istovremeno, sve čime ispunjavamo svoje živote počinje od odnosa sa samim sobom. Ljubav prema drugome počinje samoljubljem, prijateljstvo sa drugim počinje prijateljstvom sa samim sobom, razumevanje i prihvatanje drugog počinje razumevanjem i prihvatanjem sebe. Proces psihoterapije često uključuje rešavanje odnosa sa roditeljima ili drugim značajnim odraslim osobama.
Proučavanje pojmova i ideja o sebi i svetu oko nas, formiranih u procesu odnosa sa porodicom i kulturom u kojoj smo odrasli. Klijenti se često prisećaju bolnih iskustava vezanih za reakcije ili stavove roditelja prema njima u detinjstvu.
„Moj tata je uvek bio veoma strog prema meni i mislio je da je najbolji način da mi pomogne da prebrodim svoje neuspehe da me osramoti. Verovatno vođen idejom da me okrivljujući za greške motiviše da uspem”, „Moji roditelji su često nalazili nekoga ko je u nečemu bio bolji od mene i upoređivali me sa nekim ko je nešto bolje uradio.
Razumem da je to bio njihov način da me nateraju da se razvijam i težim boljem i više, ali tada sam stekala osećaj da je nemoguće dostići ideal kojim bi moji roditelji bili potpuno zadovoljni.
„Kada sam bila uznemirena i trebalo je samo da me zagrle i umire, moji roditelji su smatrali da moji problemi iz detinjstva nisu dovoljno važni i značajni da bi brinuli o njima. I uopšte, biti tužan i uznemiren je besmisleno zanimanje, na ovaj način se ništa ne može promeniti. „Tugu ne možete pomoći suzama“, rekli su u mojoj porodici.
„U mojoj porodici mišljenje dece nije smatrano značajnim. Niko nije obraćao pažnju na moje neslaganje, nezadovoljstvo. Moji roditelji su želeli da ih uvek slušam. Niko me nije pitao za mišljenje. A ako mi se nešto ne sviđa u postupcima mojih roditelja, rečeno mi je da moram da odrastem da bih imala pravo da izrazim svoje mišljenje.
„Ako sam sebi dozvolila da budem otvorena sa svojom majkom, ona se uvredila, otišla i nije razgovarala sa mnom, a moj otac me je grdio i rekao da moja majka plače zbog mene. Osećala sam se toliko krivom i naučila sam da je za mene bolje da obuzdam svoja osećanja besa kako se ne bih osećao toliko krivom i pod stresom zbog toga.”
„U svojoj porodici sam odgajana kao „pravi muškarac“. Tata me je sramotio ako nisam mogala da se izborim za sebe, ako sam bila uplašena ili zbunjena. Učili su me da plakanje nije rešenje. A ako sam plakala, onda su se rugali“. I mnoga, mnoga sećanja na nepravedan ili čak okrutan tretman u detinjstvu. Ova sećanja često izazivaju negodovanje odrasle dece na roditelje. Klijenti mogu dobro opisati šta im je, kao deci, toliko trebalo od svojih roditelja. Ali za klijente je najuvredljivija spoznaja da sada nastavljaju da rade isto sa sobom. Sve ono što je u odnosima sa roditeljima tako bolelo, vređalo ili što je toliko nedostajalo.
Već odrasli nastavljaju da budu previše zahtevni prema sebi i ne opraštaju sebi greške: „Nema ništa i nema vremena da se sažalite i postanete mlohavi, Petja Vasečkin je već nešto postigao! A ja?"
Već odrasli sebi ne dozvoljavaju izražavanje bilo kakvih osećanja, mišljenja, plašeći se odgovora ili saznajući da njihovo mišljenje nikada nije bilo značajno.:
„Koga briga šta ja mislim? Moje mišljenje ionako neće ništa promeniti“.
„Mogu li da kažem nešto pametno? Sada ću svakako izvaliti neku glupost.”
Već odrasli sebi ne mogu priuštiti da plaču od ozlojeđenosti, jer „pokazivanje suza je slabost, a pokazivanje svoje slabosti drugima je opasno/sramotno. Ili dozvoliti sebi da plačeš – automatski znači da potpišeš da „nisi pravi borac“.
Svakog dana radnje koje svako od nas obavlja nekako sami procenjujemo. Mi sami nekako reagujemo i odnosimo se na ono što radimo (ili ne radimo).
Svakodnevno se motivišemo da nešto uradimo, smirujemo i podržavamo, praštamo, hvalimo i grdimo, pregovaramo sami sa sobom, nekako se brinemo o sebi, nosimo se sa strahovima i strepnjama, organizujemo vreme i prostor za sebe, biramo nešto ili se od nečega spasavamo. Ovaj unutrašnji dijalog se veoma dobro čuje, ali čak i ako ga ne čujete, on je još uvek tu.
Većina reakcija, ideja, stavova našeg unutrašnjeg sagovornika su pojmovi koje smo naučili ili iskusili (proživljavali iz dana u dan, s vremena na vreme) reakcije i stavovi prema nama nekih za nas važnih odraslih osoba.
Ovo svakako nije jedna osoba, ne samo mama ili tata. To su bake i deke, braća i sestre, učitelji, drugovi i drugarice, možda čak i poneki likovi koji su nas posebno dojmili. Generalno, vrednosti, reči, ideje, uverenja nama važnih ljudi, čiji smo značajan deo naučili u vreme kada smo se još formirali kao ličnost. Nismo baš sposobni da u ovom periodu samostalno procenimo i formiramo stav prema sebi i svetu oko sebe. Naravno, naše iskustvo nije ograničeno na odnose sa porodicom.
Međutim, u ovom članku želim da se fokusiram na koncepte, reakcije i vrednosti koje su bile relevantne u našem detinjstvu, prema rečima naših roditelja, i one koje smo doneli sa sobom u naše odrasle živote i nastavljamo da koristimo ove često neefikasne, više ne rade ili jednostavno nezdravi koncepti.
„Pa, zašto ležiš besposlen? Konačno, uradite nešto korisno!“ - čuje se mamin glas.
A ti uplašeno skočiš sa kauča i kreneš da pereš sudove i sređuješ, da bi sebi zaradio pravo da par sati ležiš besposlen. Bez uspeha. Ili čak unapred i redovno planirajte da provedete jedan od vikenda na generalnom čišćenju, po mogućstvu prvog, da biste drugog odmora mirne savesti.
Reči i ideje koje su jednom izgovorili naši roditelji, možemo se nastaniti u sebi i nastaviti, često nesvesno vođeni njima. „Neprihvatljivo je gubiti vreme“, „nemoguće je raditi nešto radi zadovoljstva“, „zadovoljstvo ne može biti smisao lekcije“, ili „život uopšte nije za zadovoljstvo, on je komplikovan i teška stvar“, „vreme je sat vremena za zabavu“, „da biste se opustili, prvo morate naporno da radite“ itd.
Čak i bez svesti, ovi koncepti i stavovi mogu uticati na ono što radimo i kako organizujemo svoje živote dugo nakon što naši roditelji ne žive u našoj blizini. „Kako možete odbijati ljude, ne možete biti tako ljuti i nepristojni! Sram te bilo!". I stvarno se stidiš da vređaš (ne poštuješ) ljubazne dobre ljude koji su došli u posetu, makar i bez poziva i narušavajući svoje planove.
Da li želite da osećate loša osećanja? Ovde zaista nema mnogo opcija: ili biraj i poštuj svoje interese, egoiste, ili sedi sa usiljenim osmehom, žaleći za sopstvenim isfrustriranim planovima, ljubazna i dobra osoba!
Često, iz reči klijenata, pa čak i samo poznanika, možete videti da se pojmovi ljubaznosti gotovo izjednačavaju sa pouzdanošću, a ljubav i briga se mešaju sa žrtvom.
„Nije loše, naravno, ali moglo je i bolje!“, „Pomislite samo, četvrto mesto, bilo bi nešto čime bi se mogli ponositi!“.
I lako obezvređujete sve svoje napore, strpljenje, marljivost i, možda, čak i hrabrost na putu ka postizanju cilja.
Ili nastavite da tražite onaj „značajan“ rezultat, kada ste postigli koji konačno možete biti zadovoljni sobom i svojim dostignućima, možete bar nakratko uživati u njima. Ili se čak grdite i sramotite što niste dovoljno dobri.
Razmislite o tome, jer ovo je trenutak ili događaj za koji ste se sigurno dugo pripremali, zabrinuti, potrošili mnogo energije, a sada kada nije ispalo kako ste planirali, uznemireni ste.
Da li je pošteno u ovom trenutku da se udariš i nazivaš se gubitnikom i idiotom? Najverovatnije je upravo sada najvažnijoj osobi u vašem životu potrebna podrška i saosećanje. Reci sebi lepe reči.
Nemojte se grditi, podržavajte se, hvalite, jer samo vi znate koji je bio vaš put do ovog cilja. Može biti tužno shvatiti da je često vaš stav prema vama samima nepravedan i uvredljiv kao što se činilo da je stav vaših roditelja prema vama i vašim postupcima. Ali dobra vest je u isto vreme da to više ne morate da radite. Sada pravo da odredite šta će biti najbolje za vas u datoj situaciji ili životu u celini pripada vama.
Pravo i mogućnost da se nekako na svoj način nosite sa svojim iskustvima, akcijama, planovima, dostignućima, odnosima, vremenom.
Naravno, kada su nam naša porodica, učitelji usađivali neke ideje i uverenja, delovali su dobrih namera, želeli su da od nas izrastu „pravi muškarci“, „prave žene“ i samo „dobre ljude“. Ali ako sada, u svom odraslom životu, otkrijete da sve ove fraze, stavovi, vrednosne orijentacije i ideje malo pomažu da se nosite sa poteškoćama, gurate sebe da postignete neke ciljeve, poštujete, pokažete i branite svoju individualnost, onda je vreme da razmislite čime bi ih trebalo zameniti. Možda ovi koncepti i vrednosti više nisu relevantni za vas, ne funkcionišu ili više uopšte nisu potrebni u vašem odraslom životu.
Autorka Ekaterina Dokunova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/naladit-otnosheniya-s-soboy
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
„Koga briga šta ja mislim? Moje mišljenje ionako neće ništa promeniti“.
„Mogu li da kažem nešto pametno? Sada ću svakako izvaliti neku glupost.”
Već odrasli sebi ne mogu priuštiti da plaču od ozlojeđenosti, jer „pokazivanje suza je slabost, a pokazivanje svoje slabosti drugima je opasno/sramotno. Ili dozvoliti sebi da plačeš – automatski znači da potpišeš da „nisi pravi borac“.
Svakog dana radnje koje svako od nas obavlja nekako sami procenjujemo. Mi sami nekako reagujemo i odnosimo se na ono što radimo (ili ne radimo).
Svakodnevno se motivišemo da nešto uradimo, smirujemo i podržavamo, praštamo, hvalimo i grdimo, pregovaramo sami sa sobom, nekako se brinemo o sebi, nosimo se sa strahovima i strepnjama, organizujemo vreme i prostor za sebe, biramo nešto ili se od nečega spasavamo. Ovaj unutrašnji dijalog se veoma dobro čuje, ali čak i ako ga ne čujete, on je još uvek tu.
Većina reakcija, ideja, stavova našeg unutrašnjeg sagovornika su pojmovi koje smo naučili ili iskusili (proživljavali iz dana u dan, s vremena na vreme) reakcije i stavovi prema nama nekih za nas važnih odraslih osoba.
Ovo svakako nije jedna osoba, ne samo mama ili tata. To su bake i deke, braća i sestre, učitelji, drugovi i drugarice, možda čak i poneki likovi koji su nas posebno dojmili. Generalno, vrednosti, reči, ideje, uverenja nama važnih ljudi, čiji smo značajan deo naučili u vreme kada smo se još formirali kao ličnost. Nismo baš sposobni da u ovom periodu samostalno procenimo i formiramo stav prema sebi i svetu oko sebe. Naravno, naše iskustvo nije ograničeno na odnose sa porodicom.
Međutim, u ovom članku želim da se fokusiram na koncepte, reakcije i vrednosti koje su bile relevantne u našem detinjstvu, prema rečima naših roditelja, i one koje smo doneli sa sobom u naše odrasle živote i nastavljamo da koristimo ove često neefikasne, više ne rade ili jednostavno nezdravi koncepti.
„Pa, zašto ležiš besposlen? Konačno, uradite nešto korisno!“ - čuje se mamin glas.
A ti uplašeno skočiš sa kauča i kreneš da pereš sudove i sređuješ, da bi sebi zaradio pravo da par sati ležiš besposlen. Bez uspeha. Ili čak unapred i redovno planirajte da provedete jedan od vikenda na generalnom čišćenju, po mogućstvu prvog, da biste drugog odmora mirne savesti.
Reči i ideje koje su jednom izgovorili naši roditelji, možemo se nastaniti u sebi i nastaviti, često nesvesno vođeni njima. „Neprihvatljivo je gubiti vreme“, „nemoguće je raditi nešto radi zadovoljstva“, „zadovoljstvo ne može biti smisao lekcije“, ili „život uopšte nije za zadovoljstvo, on je komplikovan i teška stvar“, „vreme je sat vremena za zabavu“, „da biste se opustili, prvo morate naporno da radite“ itd.
Čak i bez svesti, ovi koncepti i stavovi mogu uticati na ono što radimo i kako organizujemo svoje živote dugo nakon što naši roditelji ne žive u našoj blizini. „Kako možete odbijati ljude, ne možete biti tako ljuti i nepristojni! Sram te bilo!". I stvarno se stidiš da vređaš (ne poštuješ) ljubazne dobre ljude koji su došli u posetu, makar i bez poziva i narušavajući svoje planove.
Da li želite da osećate loša osećanja? Ovde zaista nema mnogo opcija: ili biraj i poštuj svoje interese, egoiste, ili sedi sa usiljenim osmehom, žaleći za sopstvenim isfrustriranim planovima, ljubazna i dobra osoba!
Često, iz reči klijenata, pa čak i samo poznanika, možete videti da se pojmovi ljubaznosti gotovo izjednačavaju sa pouzdanošću, a ljubav i briga se mešaju sa žrtvom.
„Nije loše, naravno, ali moglo je i bolje!“, „Pomislite samo, četvrto mesto, bilo bi nešto čime bi se mogli ponositi!“.
I lako obezvređujete sve svoje napore, strpljenje, marljivost i, možda, čak i hrabrost na putu ka postizanju cilja.
Ili nastavite da tražite onaj „značajan“ rezultat, kada ste postigli koji konačno možete biti zadovoljni sobom i svojim dostignućima, možete bar nakratko uživati u njima. Ili se čak grdite i sramotite što niste dovoljno dobri.
Razmislite o tome, jer ovo je trenutak ili događaj za koji ste se sigurno dugo pripremali, zabrinuti, potrošili mnogo energije, a sada kada nije ispalo kako ste planirali, uznemireni ste.
Da li je pošteno u ovom trenutku da se udariš i nazivaš se gubitnikom i idiotom? Najverovatnije je upravo sada najvažnijoj osobi u vašem životu potrebna podrška i saosećanje. Reci sebi lepe reči.
Nemojte se grditi, podržavajte se, hvalite, jer samo vi znate koji je bio vaš put do ovog cilja. Može biti tužno shvatiti da je često vaš stav prema vama samima nepravedan i uvredljiv kao što se činilo da je stav vaših roditelja prema vama i vašim postupcima. Ali dobra vest je u isto vreme da to više ne morate da radite. Sada pravo da odredite šta će biti najbolje za vas u datoj situaciji ili životu u celini pripada vama.
Pravo i mogućnost da se nekako na svoj način nosite sa svojim iskustvima, akcijama, planovima, dostignućima, odnosima, vremenom.
Naravno, kada su nam naša porodica, učitelji usađivali neke ideje i uverenja, delovali su dobrih namera, želeli su da od nas izrastu „pravi muškarci“, „prave žene“ i samo „dobre ljude“. Ali ako sada, u svom odraslom životu, otkrijete da sve ove fraze, stavovi, vrednosne orijentacije i ideje malo pomažu da se nosite sa poteškoćama, gurate sebe da postignete neke ciljeve, poštujete, pokažete i branite svoju individualnost, onda je vreme da razmislite čime bi ih trebalo zameniti. Možda ovi koncepti i vrednosti više nisu relevantni za vas, ne funkcionišu ili više uopšte nisu potrebni u vašem odraslom životu.
Autorka Ekaterina Dokunova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/naladit-otnosheniya-s-soboy
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
