Ja ne volim da patim!
|
|
Među nama postoje ljudi koji uvijek pate. Čini se da uživaju, pronalazeći u svojoj glavi različite probleme.
Ljubav prema patnji je bolest koja pokazuje da čovjek nije u stanju da iskusi sreću i iskreno voli. |
Ja ne volim da patim. Ja ne volim da plačem, sjećajući se bilo čega. Volim da se sjećam sa radošću. Prelistavajući kao stranice foto albuma, epizode mog pamćenja, volim da razmišljam o tome koliko je to ukusno i zanimljivo bilo. Ja ne volim da želim nešto da precrtam ili zamažem crnom bojom.
Ja ne volim da plačem danju, jer se tada razmaže maskara po obrazima, i izgledam kao nesrećna, jako iskorišćena lutka, pogodna samo za sporedne uloge dramskih predstava u Pozorištu za djecu.
Ja ne volim da plačem na jastuku, jer je ujutru lice tamno i otečeno, a to ne možeš objasniti u utorak dugom večerom u restoranu. Zbog vrećica ispod očiju, može mi se smjelo dodati deset godina, i to ako sam plakala pola noći, ako nijesam mogla zaspati. Ja ne volim da idem pored ogledala bez okretanja.
Ja ne volim da plačem noću, jer tada ne možeš zaspati, a to uopšte nije prijatno kao kada ti to ne dozvoljava muškarac. To uznemirava. Cio dan glava bubonji, kao bakarna posuda, a sva razmatranja su ograničena na reflekse i instinkte.
Ja ne volim da patim, jer počinjem da osjećam svoje srce. Ono jasno podsjeća na svoje postojanje pritiskanjem ili oštrim bolom. Svakako je dobro osjetiti gdje je grudna čakra, ali kada čujete svaki svoj korak i svaki uzdah, to je zastrašujuće.
Ja ne volim da patim, jer ne mogu da dišem. Patiti je isto kao udahnuti jednom i zaboraviti da se izdahne. Izgleda da dišeš, ali ne možeš izdahnuti. A ne disati - znači ne živjeti.
Ja ne volim da patim, jer moje oči sjutra neće sijati. Neće sijati ni preksjutra, ni tri dana kasnije ne sijaju. Iz njih, život odlazi, i postajem nesrećna i nevidljiva.
Ja ne volim da patim, jer ću se vjerovatno ugojiti ili smršati u tom trenutku, stvarno ne znam. Jednostavno prestajem da primjećujem šta jedem i uopšte šta mi se dešava.
Ja ne volim da plačem danju, jer se tada razmaže maskara po obrazima, i izgledam kao nesrećna, jako iskorišćena lutka, pogodna samo za sporedne uloge dramskih predstava u Pozorištu za djecu.
Ja ne volim da plačem na jastuku, jer je ujutru lice tamno i otečeno, a to ne možeš objasniti u utorak dugom večerom u restoranu. Zbog vrećica ispod očiju, može mi se smjelo dodati deset godina, i to ako sam plakala pola noći, ako nijesam mogla zaspati. Ja ne volim da idem pored ogledala bez okretanja.
Ja ne volim da plačem noću, jer tada ne možeš zaspati, a to uopšte nije prijatno kao kada ti to ne dozvoljava muškarac. To uznemirava. Cio dan glava bubonji, kao bakarna posuda, a sva razmatranja su ograničena na reflekse i instinkte.
Ja ne volim da patim, jer počinjem da osjećam svoje srce. Ono jasno podsjeća na svoje postojanje pritiskanjem ili oštrim bolom. Svakako je dobro osjetiti gdje je grudna čakra, ali kada čujete svaki svoj korak i svaki uzdah, to je zastrašujuće.
Ja ne volim da patim, jer ne mogu da dišem. Patiti je isto kao udahnuti jednom i zaboraviti da se izdahne. Izgleda da dišeš, ali ne možeš izdahnuti. A ne disati - znači ne živjeti.
Ja ne volim da patim, jer moje oči sjutra neće sijati. Neće sijati ni preksjutra, ni tri dana kasnije ne sijaju. Iz njih, život odlazi, i postajem nesrećna i nevidljiva.
Ja ne volim da patim, jer ću se vjerovatno ugojiti ili smršati u tom trenutku, stvarno ne znam. Jednostavno prestajem da primjećujem šta jedem i uopšte šta mi se dešava.
Ja ne volim da patim, jer počinjem da žalim sebe. Gotovo uvijek, skoro svuda i gotovo bez prestanka. Zbog toga mogu plakati bilo gdje: u metrou, u prodavnici. Baš me briga šta drugi misle, ali suze su ipak nešto intimno.
Ja ne volim da patim, jer prestajem da želim: da napravim frizuru, manikir, kafu, čitam, gledam, radim, živim. Nešto, naravno, radim, ali po pravilu ne mogu da se sjetitm - radi autopilot.
Ja ne volim da patim, jer ne mogu da volim. Nikoga. Čak ni sebe. Prestajem da primjećujem svoje potrebe i ocjenjujem realnost, a s vremenom sve leti u pakao.
Ja ne volim da patim, jer prestajem da želim: da napravim frizuru, manikir, kafu, čitam, gledam, radim, živim. Nešto, naravno, radim, ali po pravilu ne mogu da se sjetitm - radi autopilot.
Ja ne volim da patim, jer ne mogu da volim. Nikoga. Čak ni sebe. Prestajem da primjećujem svoje potrebe i ocjenjujem realnost, a s vremenom sve leti u pakao.
Ja ne volim da patim, jer prestajem da zarađujem. Ne mogu se koncentrisati, i zbog toga ne mogu ništa početi raditi. Kad malo prestanem da patim, lako mogu ponovo da padnem u očaj, jer nemam šta da kupim što će pomoći da se zaustavi ova prokleta patnja.
Ja ne volim da patim, jer postajem beskorisna. Ja i sama sebi nijesam prijatan događaj, a drugim - još više. Ljudi vole srećne ljude.
Ja ne volim da patim, ali ponekad to radim. Zato što sam živa i boli me. Sada razumijem da boli živo i osjećajno, i ja živim taj bol. Kada patim, uronim u sebe. Možda u tom periodu saznajem o sebi više nego ikada. Shvatam da nije sve to uzaludno, i to jača moju vezu sa Kosmosom.
Ja patim, ali se ne ljutim. Osjećam zahvalnost što - živim. Postoje milioni onih koji bi voljeli, ali ih više ne boli.
Ja idem dalje. Sa onim što sam shvatila. Tamo, gdje neću patiti, barem neko vrijeme. Ja znam, Univerzumu, da me nećeš ostaviti bez mogućnosti da naučim nešto novo o sebi.
Autor: Lilija Ahremčik
Prevod teksta: http://pticavpolete.com/genskij-manifest-nestradanija.html
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com
