Prije nekog vremena sam slušao radio intervju sa mladom umjetnicom u nastajanju. Novinar, sveznalica i očigledno snobovski tip, ismevao je sestru ove pevačice, koja je odlučila da živi u malom mjestu i da stvori svoju tradicionalnu porodicu i posveti se ulozi majke i domaćice, uprkos njenoj diplomi inženjera. Pevačica je tvrdila da je sigurna da je njena sestra svesno izabrala, ne zbog odricanja ili porodične uslovljenosti. Međutim, sagovornik je, sa svojom uobičajenom ironijom, insistirao da to nije slučaj. Zašto počinjem od ovog primera da govorim o jednostavnosti?
Jer, nažalost, često imamo iskrivljenu predstavu o životu i verujemo da je za „biti neko“ neophodno napraviti nezaboravne stvari i izbore. Po mom mišljenju to uopšte nije slučaj. Da bi bio neko, samo budi svoj. A ako to znači donošenje jednostavnih, naizgled normalnih, bezobraznih, tradicionalnih životnih izbora koji nisu vredni pažnje, to je u redu.
Nažalost, ova iskrivljena ideja o uspehu nas je progresivno udaljavala od naše autentičnosti, navodeći nas da jurimo za uspešnim modelima, ili ih smatramo takvima, kako ne bismo izgledali trivijalni, normalni, obični ljudi. Gradili smo zamkove u vazduhu, ciljeve koji nam ne pripadaju, lažne želje, da bismo odgovorili na očekivanja jednog očigledno bizarnog društva. I stideći se da se posvetimo životu koji je previše jednostavan i dosadan.
Uverili smo se da ovaj život, da bi bio vredan življenja, mora da liči na život poznatih ličnosti, uspešnih umetnika, milionera. Inače koja je poenta! U društvu poput našeg, koje često nagrađuje izgled iako se stvari polako menjaju, birajući da vodi „normalnu“ egzistenciju, sačinjenu od malih dnevnih satisfakcija koje ne zahtevaju padobranske skokove, vožnju rolerkosterom da bi se osećali živim i jedinstvenim, to je veoma hrabar izbor.
Nažalost, ova iskrivljena ideja o uspehu nas je progresivno udaljavala od naše autentičnosti, navodeći nas da jurimo za uspešnim modelima, ili ih smatramo takvima, kako ne bismo izgledali trivijalni, normalni, obični ljudi. Gradili smo zamkove u vazduhu, ciljeve koji nam ne pripadaju, lažne želje, da bismo odgovorili na očekivanja jednog očigledno bizarnog društva. I stideći se da se posvetimo životu koji je previše jednostavan i dosadan.
Uverili smo se da ovaj život, da bi bio vredan življenja, mora da liči na život poznatih ličnosti, uspešnih umetnika, milionera. Inače koja je poenta! U društvu poput našeg, koje često nagrađuje izgled iako se stvari polako menjaju, birajući da vodi „normalnu“ egzistenciju, sačinjenu od malih dnevnih satisfakcija koje ne zahtevaju padobranske skokove, vožnju rolerkosterom da bi se osećali živim i jedinstvenim, to je veoma hrabar izbor.
Isti „veliki“ stav navodi nas da zaboravimo ljepotu malih stvari. Cvijet koji odiše lepotom nema ukus za one koji su navikli na jake boje. Umesto toga, upravo tako što ponovo počnemo da cenimo normalnost, budemo uzbuđeni zagrljajem, ručkom u društvu voljenih, gestom ljubaznosti, možemo ponovo da otkrijemo svoju pravu suštinu, a da ne moramo da radimo grandiozne stvari. Da li smo sigurni da su poznate ličnosti na koje gledamo sa mešavinom divljenja i zavisti srećni ljudi? Neki jesu, to je sigurno, ali spokoj ne zavisi samo od uspeha, slave, nezaboravnih podviga.
Priroda nas uči važnosti jednostavnosti
Svačiji uspeh se ne može meriti samo na osnovu postignutih ciljeva, već zavisi od toga koliko smo verni sebi. Jer tek kada se posvetimo svom autentičnom životnom projektu, tek kada prepoznamo svoju pravu prirodu, možemo istinski procvetati, uz neizbežne promene kursa i isto tako neizbežne uspone i padove. Prestanimo da zavidimo na tuđim životima, fokusirajmo se na svoj.
U prirodi je sve tako jednostavno i mudro: breza zna da je breza i ograničava se na to da bude breza, ne zavidi jeli, jasenu ili boru jer su viši, niži, zeleniji.... Zašto se mi ljudi toliko borimo da ovo razumemo? Zašto zavidimo drugim „drvećima“ umesto da se fokusiramo na svoju prirodu dajući najbolje od sebe u oblasti koja nam pripada, koja nas predstavlja i koja nas, dakle, zadovoljava? Verujem da je ponovno otkrivanje jednostavnosti suštinski prvi korak ka pravoj spoznaji.
Prevod teksta:
https://www.eticamente.net/51093/limportanza-della-semplicita-quando-riscoprire-la-bellezza-delle-piccole-cose-ci-fa-sentire-appagati.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Priroda nas uči važnosti jednostavnosti
Svačiji uspeh se ne može meriti samo na osnovu postignutih ciljeva, već zavisi od toga koliko smo verni sebi. Jer tek kada se posvetimo svom autentičnom životnom projektu, tek kada prepoznamo svoju pravu prirodu, možemo istinski procvetati, uz neizbežne promene kursa i isto tako neizbežne uspone i padove. Prestanimo da zavidimo na tuđim životima, fokusirajmo se na svoj.
U prirodi je sve tako jednostavno i mudro: breza zna da je breza i ograničava se na to da bude breza, ne zavidi jeli, jasenu ili boru jer su viši, niži, zeleniji.... Zašto se mi ljudi toliko borimo da ovo razumemo? Zašto zavidimo drugim „drvećima“ umesto da se fokusiramo na svoju prirodu dajući najbolje od sebe u oblasti koja nam pripada, koja nas predstavlja i koja nas, dakle, zadovoljava? Verujem da je ponovno otkrivanje jednostavnosti suštinski prvi korak ka pravoj spoznaji.
Prevod teksta:
https://www.eticamente.net/51093/limportanza-della-semplicita-quando-riscoprire-la-bellezza-delle-piccole-cose-ci-fa-sentire-appagati.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
