Biti neprijatelj samog sebe znači imati osjećaj odbačenosti prema onome što jesmo, što mislimo i osjećamo. To znači da žestoko i pretjerano kritikujemo sve što radimo. To znači izbjegavanje svake prilike koja nas čini srećnima ili čini da se osjećamo bolje.
Nema ljubavi bez mržnje, kao što nema ni mržnje bez ljubavi. Ova dva osjećanja su kao dan i noć: dvije strane istog novčića. Čak i najnežniji i najiskreniji osjećaji imaju tračak mržnje, zbog činjenice da svaki oblik ljubavi podrazumeva određenu dozu nezadovoljstva. Ne postoji savršena ljubav, jer ne postoje savršena ljudska bića.
Volimo i voljeni smo na loš način. Ovaj koncept se takođe odnosi na ljubav koju osjećamo prema sebi: nikada nismo toliko potpuni da uklonimo sve nedostatke ili sumnje.
Što imamo više ljubavi prema sebi, to više ljubavi možemo osećati prema drugima. Ali šta se dešava kada se ponašamo kao da smo sami sebi najveći neprijatelj?
"Čak ni vaš najveći neprijatelj ne može da vas povrijedi više nego vaše misli."
~ Buda
Neprijatelj samog sebe, zašto?
Bilo bi logično da se svako od nas barem oslanjao na sebe da bi napredovao u životu, ali stvari ne idu uvijek ovako: često smo mi ti koji svoj život pretvaraju u pakao.
Niko se ne rađa mrzeći sebe, naprotiv: na početku svog života sve tražimo, a ništa ne dajemo. Nemamo sumnje u legitimnost naših potreba i želja. Upravo u detinjstvu počinju da ključaju te strašne negativne fantazije o nama samima, koje nas mogu obeležiti za ceo život.
Ono što nas dovodi do ovog ogromnog ubeđenja je prisustvo lika koji nas tera da vjerujemo u sve ove stvari. To može biti voljena osoba i osnovna osoba dok odrastamo, poput tate, mame ili oboje. Ponekad je to čitava porodična struktura ili neko od koga zavisimo.
Ono što je sigurno je da ova figura ili ova struktura nisu sposobni s ljubavlju dočekati novo biće. Generalno, postoji lanac „nedostatka ljubavi“: roditelji ili porodica ponavljaju ono što su sami iskusili tokom detinjstva.
Oni su gotovo sigurno živeli odnose u kojima je ravnodušnost preovladala pred potrebama drugih, pred tugom, stidom i agresivnošću. Bili su svedoci beskonačnih gestova napuštanja (ili pretnje napuštanjem) i odbacivanja.
U takvom okruženju teško je imati uslove da se izgradi zdrav osjećaj uvažavanja za sebe i druge.
Volimo i voljeni smo na loš način. Ovaj koncept se takođe odnosi na ljubav koju osjećamo prema sebi: nikada nismo toliko potpuni da uklonimo sve nedostatke ili sumnje.
Što imamo više ljubavi prema sebi, to više ljubavi možemo osećati prema drugima. Ali šta se dešava kada se ponašamo kao da smo sami sebi najveći neprijatelj?
"Čak ni vaš najveći neprijatelj ne može da vas povrijedi više nego vaše misli."
~ Buda
Neprijatelj samog sebe, zašto?
Bilo bi logično da se svako od nas barem oslanjao na sebe da bi napredovao u životu, ali stvari ne idu uvijek ovako: često smo mi ti koji svoj život pretvaraju u pakao.
Niko se ne rađa mrzeći sebe, naprotiv: na početku svog života sve tražimo, a ništa ne dajemo. Nemamo sumnje u legitimnost naših potreba i želja. Upravo u detinjstvu počinju da ključaju te strašne negativne fantazije o nama samima, koje nas mogu obeležiti za ceo život.
Ono što nas dovodi do ovog ogromnog ubeđenja je prisustvo lika koji nas tera da vjerujemo u sve ove stvari. To može biti voljena osoba i osnovna osoba dok odrastamo, poput tate, mame ili oboje. Ponekad je to čitava porodična struktura ili neko od koga zavisimo.
Ono što je sigurno je da ova figura ili ova struktura nisu sposobni s ljubavlju dočekati novo biće. Generalno, postoji lanac „nedostatka ljubavi“: roditelji ili porodica ponavljaju ono što su sami iskusili tokom detinjstva.
Oni su gotovo sigurno živeli odnose u kojima je ravnodušnost preovladala pred potrebama drugih, pred tugom, stidom i agresivnošću. Bili su svedoci beskonačnih gestova napuštanja (ili pretnje napuštanjem) i odbacivanja.
U takvom okruženju teško je imati uslove da se izgradi zdrav osjećaj uvažavanja za sebe i druge.
Začarani krug
Prezir prema sebi razvija se svesno i nesvesno. Svako u sebi nosi komponentu samouništavajućih instinkta, koji rastu i jačaju kada ih okolina hrani.
Ono što slijedi je, naravno, teška priča: dete postaje adolescent, a zatim odrasla osoba, a njegov život je neprestano preplavljen osjećanjima tuge, bijesa i krivice. Najgore je to što su ova osjećanja krajnje neodređena: tuga, bijes i krivica mogu nastati iz bilo kojih okolnosti i mogu biti usmjereni na sve i ništa.
U ovom trenutku, u mislima, rađaju se neki automatizmi: „ne mogu“, „nisam sposoban“, „bojim se“, „ni za šta nisam dobar“, „nikome zaista nije stalo do mene“ . Ove misli utiču i na mišljenje drugih: „ne mogu“, „nisu sposobne“, „plaše se“, „dobre su ni za šta“, „nikoga nije briga za njih“.
Tako se stvara začarani krug u kojem se štetan odnos prema sebi pretvara u destruktivan odnos prema drugima. Ovo generiše iskustva koja hrane ideju da ste loši ili nedostojni ljudi.
U ovom nedostatku ljubavi prema sebi, postoji mehanizam koji se naziva "identifikacija sa agresorom": to znači da pojedinačna "žrtva" na kraju liči na ljude koji su mu naneli štetu. Očigledno, ovo je nesvesni mehanizam.
Kao deca ste žudeli za ljubavlju i poštovanjem, ali možda ste dobili suprotno. Međutim, umjesto da razmišljate i poboljšavate se, na kraju kopirate ponašanje onih koji su vas odbacili, napustili ili napali.
Ovakve priče su korijen mnogih uobičajenih problema, poput depresije. U njemu odsustvo objektivnosti ostaje tokom analize onoga što nam je rečeno ili učinjeno i stoga, pasivno prihvatamo činjenicu da sve ovo zaslužujemo. Ovako na kraju nosimo teret koji ne bi bio naš.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/siete-vostro-peggior-nemico/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Prezir prema sebi razvija se svesno i nesvesno. Svako u sebi nosi komponentu samouništavajućih instinkta, koji rastu i jačaju kada ih okolina hrani.
Ono što slijedi je, naravno, teška priča: dete postaje adolescent, a zatim odrasla osoba, a njegov život je neprestano preplavljen osjećanjima tuge, bijesa i krivice. Najgore je to što su ova osjećanja krajnje neodređena: tuga, bijes i krivica mogu nastati iz bilo kojih okolnosti i mogu biti usmjereni na sve i ništa.
U ovom trenutku, u mislima, rađaju se neki automatizmi: „ne mogu“, „nisam sposoban“, „bojim se“, „ni za šta nisam dobar“, „nikome zaista nije stalo do mene“ . Ove misli utiču i na mišljenje drugih: „ne mogu“, „nisu sposobne“, „plaše se“, „dobre su ni za šta“, „nikoga nije briga za njih“.
Tako se stvara začarani krug u kojem se štetan odnos prema sebi pretvara u destruktivan odnos prema drugima. Ovo generiše iskustva koja hrane ideju da ste loši ili nedostojni ljudi.
U ovom nedostatku ljubavi prema sebi, postoji mehanizam koji se naziva "identifikacija sa agresorom": to znači da pojedinačna "žrtva" na kraju liči na ljude koji su mu naneli štetu. Očigledno, ovo je nesvesni mehanizam.
Kao deca ste žudeli za ljubavlju i poštovanjem, ali možda ste dobili suprotno. Međutim, umjesto da razmišljate i poboljšavate se, na kraju kopirate ponašanje onih koji su vas odbacili, napustili ili napali.
Ovakve priče su korijen mnogih uobičajenih problema, poput depresije. U njemu odsustvo objektivnosti ostaje tokom analize onoga što nam je rečeno ili učinjeno i stoga, pasivno prihvatamo činjenicu da sve ovo zaslužujemo. Ovako na kraju nosimo teret koji ne bi bio naš.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/siete-vostro-peggior-nemico/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
