Neuzvraćena ljubav je vatra koja nas polako proždire. Iluzija da smo konačno pronašli posebnu osobu, sreća da zamišljamo budućnost zajedno, a onda se sve to ruši protiv osjećanja i volje drugog. Nedostatak reciprociteta ostavlja nas nepoverljivim: zašto smo se zaljubili u njega/nju? Kao da nas je život stavio ispred naše srodne duše, ali mi, ironično, nismo njeni. Kako se nositi sa ovom situacijom?
Zašto se zaljubljujemo u nekoga ko nas ne voli?
Kada se zaljubimo, osjećamo se zatvorenim u mehuru sreće. Misli menjaju frekvenciju, drugi je uvek prisutan, smejemo se razmišljajući o njegovom licu i njegovim gestovima, srce nam kuca kada je on pored nas. I naši snovi počinju da poprimaju pastelne nijanse: polako, osoba koju volimo prodire u naše fantazije o budućnosti, budućnosti u kojoj smo povezani uzajamnom ljubavlju i srećni smo. Ali šta ako drugi ne oseća isto prema nama?
Prva reakcija, kada otkrijemo da je naša ljubav neuzvraćena, je neverica. Zašto nas je sudbina naterala da se zaljubimo u osobu koja nas ne voli? Zašto se osećamo tako uvereni da je upravo ta osoba naša srodna duša, ako to nije slučaj? Da li grešimo, ili je drugi koji nije razumeo kako stvari stoje? Naša ružičasta očekivanja se sudaraju sa surovom stvarnošću, ostavljajući nas bez reči.
Suočeni sa svim ovim pitanjima, možemo reagovati na dva načina: poludeti pokušavajući da pronađemo malo verovatne odgovore ili promenimo perspektivu. Jedina zdrava reakcija je prihvatiti da razlog zašto se stvari dešavaju nije uvek najočigledniji. Možda razlog zašto smo se zaljubili u tu osobu nije zato što nam je suđeno da budemo sa njom. Pravi razlog bi mogao biti drugi, manje očigledan, teže razumljiv; ili bolje rečeno, što se razume kasnije, kada se sve završi: ovo iskustvo moramo da proživimo jer je to deo našeg puta rasta, jer će nam pomoći da postanemo bolji, jači, mudriji čovek. Osoba sposobna da pomogne drugima, usmeravajući ih na osnovu sopstvenog iskustva. Osoba koja će, kada pronađe pravu ljubav, biti spremna da je dočeka bez odustajanja od sebe.
Kada se zaljubimo, osjećamo se zatvorenim u mehuru sreće. Misli menjaju frekvenciju, drugi je uvek prisutan, smejemo se razmišljajući o njegovom licu i njegovim gestovima, srce nam kuca kada je on pored nas. I naši snovi počinju da poprimaju pastelne nijanse: polako, osoba koju volimo prodire u naše fantazije o budućnosti, budućnosti u kojoj smo povezani uzajamnom ljubavlju i srećni smo. Ali šta ako drugi ne oseća isto prema nama?
Prva reakcija, kada otkrijemo da je naša ljubav neuzvraćena, je neverica. Zašto nas je sudbina naterala da se zaljubimo u osobu koja nas ne voli? Zašto se osećamo tako uvereni da je upravo ta osoba naša srodna duša, ako to nije slučaj? Da li grešimo, ili je drugi koji nije razumeo kako stvari stoje? Naša ružičasta očekivanja se sudaraju sa surovom stvarnošću, ostavljajući nas bez reči.
Suočeni sa svim ovim pitanjima, možemo reagovati na dva načina: poludeti pokušavajući da pronađemo malo verovatne odgovore ili promenimo perspektivu. Jedina zdrava reakcija je prihvatiti da razlog zašto se stvari dešavaju nije uvek najočigledniji. Možda razlog zašto smo se zaljubili u tu osobu nije zato što nam je suđeno da budemo sa njom. Pravi razlog bi mogao biti drugi, manje očigledan, teže razumljiv; ili bolje rečeno, što se razume kasnije, kada se sve završi: ovo iskustvo moramo da proživimo jer je to deo našeg puta rasta, jer će nam pomoći da postanemo bolji, jači, mudriji čovek. Osoba sposobna da pomogne drugima, usmeravajući ih na osnovu sopstvenog iskustva. Osoba koja će, kada pronađe pravu ljubav, biti spremna da je dočeka bez odustajanja od sebe.
Da li je neuzvraćena ljubav zaista ljubav?
Definisanje ljubavi, posebno romantične, nije jednostavno, ali može biti korisno za povlačenje granica unutar kojih treba ostati kako bi se ovaj osećaj doživeo na zdrav i radostan način. Pisci, pesnici i tekstopisci iz celog sveta su je učinili omiljenom temom svojih dela, pokušavajući da je shvate, definišu, opišu neke aspekte. Ima onih koji misle da je ljubav „najbliži korak do psihoze” poput Frojda, i onih koji veruju da je ona jedina neophodna u svetu muškaraca, poput Getea. „Ljubav je najmudrija ludost, gorčina koja može da uguši, slatkoća sposobna da izleči“, kaže Šekspir. Neko govori o neuzvraćenoj ljubavi kao jedinom pravom obliku ljubavi:
"Samo oni koji vole bez nade znaju ljubav."
~Fridrih Šiler
Ali da li se zaista radi o ljubavi? Da li je ovo osećanje puno bola, frustracije, poniženja zaista ljubav sa velikim A, ono što smo čekali ceo život? Ovakvo iskustvo nas navodi na razmišljanje. Neuzvraćena ljubav ima sve karakteristike bolesti; to je toksičan osećaj koji nas iscrpljuje, guta našu svetlost i našu energiju. Prava ljubav, s druge strane, treba da bude spasenje, spokojstvo i radost. Trebalo bi da ima krila sposobna da nas podignu do neočekivanih visina.
Oslobodite se bola i idite putem sreće
Teret patnje koji sa sobom nosi neuzvraćena ljubav je nešto intenzivno, što nas proždire kao što vatra proždire sveću, do te mere da ostavlja vrlo malo od nas. Postoji samo jedan način da se spasimo: pustiti bol, izabrati da se izlečimo. Ali kako se to radi?
Čin puštanja nečega što nam je bilo toliko važno podrazumeva svest i hrabrost. Reći: "ta osoba me ne voli i nikada me neće voljeti", nije lako kada odustajanje vidite kao poraz, neuspeh. A onda postoji nada, poslednje sidro u toj ljubavi koju treba zaboraviti i patnji koju ona izaziva. Moramo da radimo na sebi da bismo došli do svesti da je jednosmerna ljubav ćorsokak. Otpuštanje tog osjećaja i svih očekivanja vezanih za njega ne znači gubitak: život je sastavljen od mnogih iskustava, neka su puna radosti, druga bolna, ali sva ona pomažu da rastemo i postajemo bogatiji i mudriji ljudi.
Prevod teksta:
https://www.eticamente.net/66881/quando-lamore-non-e-corrisposto.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Definisanje ljubavi, posebno romantične, nije jednostavno, ali može biti korisno za povlačenje granica unutar kojih treba ostati kako bi se ovaj osećaj doživeo na zdrav i radostan način. Pisci, pesnici i tekstopisci iz celog sveta su je učinili omiljenom temom svojih dela, pokušavajući da je shvate, definišu, opišu neke aspekte. Ima onih koji misle da je ljubav „najbliži korak do psihoze” poput Frojda, i onih koji veruju da je ona jedina neophodna u svetu muškaraca, poput Getea. „Ljubav je najmudrija ludost, gorčina koja može da uguši, slatkoća sposobna da izleči“, kaže Šekspir. Neko govori o neuzvraćenoj ljubavi kao jedinom pravom obliku ljubavi:
"Samo oni koji vole bez nade znaju ljubav."
~Fridrih Šiler
Ali da li se zaista radi o ljubavi? Da li je ovo osećanje puno bola, frustracije, poniženja zaista ljubav sa velikim A, ono što smo čekali ceo život? Ovakvo iskustvo nas navodi na razmišljanje. Neuzvraćena ljubav ima sve karakteristike bolesti; to je toksičan osećaj koji nas iscrpljuje, guta našu svetlost i našu energiju. Prava ljubav, s druge strane, treba da bude spasenje, spokojstvo i radost. Trebalo bi da ima krila sposobna da nas podignu do neočekivanih visina.
Oslobodite se bola i idite putem sreće
Teret patnje koji sa sobom nosi neuzvraćena ljubav je nešto intenzivno, što nas proždire kao što vatra proždire sveću, do te mere da ostavlja vrlo malo od nas. Postoji samo jedan način da se spasimo: pustiti bol, izabrati da se izlečimo. Ali kako se to radi?
Čin puštanja nečega što nam je bilo toliko važno podrazumeva svest i hrabrost. Reći: "ta osoba me ne voli i nikada me neće voljeti", nije lako kada odustajanje vidite kao poraz, neuspeh. A onda postoji nada, poslednje sidro u toj ljubavi koju treba zaboraviti i patnji koju ona izaziva. Moramo da radimo na sebi da bismo došli do svesti da je jednosmerna ljubav ćorsokak. Otpuštanje tog osjećaja i svih očekivanja vezanih za njega ne znači gubitak: život je sastavljen od mnogih iskustava, neka su puna radosti, druga bolna, ali sva ona pomažu da rastemo i postajemo bogatiji i mudriji ljudi.
Prevod teksta:
https://www.eticamente.net/66881/quando-lamore-non-e-corrisposto.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com