Ništa ne boli. Nema groznice, nema bolova u kostima, nema vrtoglavice. Jednostavno nemam energije i ne želim...
Kada ne želite ništa, čak ni najbolje, ono što ste oduvek želeli, ovo je alarmantan simptom. Proverite svoje zdravlje. I pogledaj u svoju dušu...
Kada je moj muž bio mali, razboleo se. Ništa ga nije bolelo, nije se žalio ni na šta – bio je poslušan i ljubazan dečak. A deca ne znaju reči: „nešto mi je malo loše, neka slabost i gubitak snage!” – znaju samo „boli”, „bolesno” – vrlo specifične stvari.
A dečak je jednostavno postao slab i oslabljen, tromo sedeo na sofi sa knjigama ili tiho kotrljao pisaću mašinu. I želeo samo da spava sve vreme. Ali ujutru je morao da ide u vrtić, pa kući iz vrtića... Hodao je poslušno sa svojom majkom za ruku. I ništa se nije bunio. A i medicinska sestra u vrtiću je rekla da je sve u redu. Samo tiho dete.
Znate li kako je mama shvatila da je dečak teško bolestan? Ona je prosta žena, siroče sa sela, sa petnaest godina je posle rata pobegla sa seče u grad. I završila je samo četiri razreda - poslata je da radi na kolhozu, bilo je takvih vremena. Ona nije doktor. A ne psiholog. Ali da je njen sin u nevolji shvatila je kada je dovela malog Edika na pijacu. Do velike Centralne pijace, gde su prodavali južno voće i razne ukusne stvari kojih u to vreme nije bilo u prodavnicama.
I tako je majka dovela dečaka na pijacu, ovo je učinila da mu ugodi. Iako je bila siromašna. Na policama su bile grozdovi, rumene jabuke, žute medene kruške, plavičaste, sjajne suve šljive, zlatne suve kajsije i suvo grožđe... Prosto je bilo divno videti ovde, na Uralu, posebno zimi.
A mama je pitala: „Šta hoćeš, sine? Kupiću ti šta god želiš. Samo mi prstom pokažeš šta da kupim? Dobila sam platu i imam novca, mnogo. Šta hoćeš? Možda grožđe? A dečak podiže svoje vitko lice sa senkama ispod očiju i tiho, krivo odgovori: „Ja, majko, ništa ne želim. Hvala!".
Tada je moja majka shvatila koliko su stvari loše. A plaha, stidljiva majka se odlučila i odvela svog dečaka svim lekarima dok nisu otkrili uzrok. Zaista se razvila opasna bolest, koja je na samom početku zaustavljena i izlečena. Ništa nije bolelo, nije bilo temperature, grlo nije bilo crveno, nije bilo curenja iz nosa...
Kada je moj muž bio mali, razboleo se. Ništa ga nije bolelo, nije se žalio ni na šta – bio je poslušan i ljubazan dečak. A deca ne znaju reči: „nešto mi je malo loše, neka slabost i gubitak snage!” – znaju samo „boli”, „bolesno” – vrlo specifične stvari.
A dečak je jednostavno postao slab i oslabljen, tromo sedeo na sofi sa knjigama ili tiho kotrljao pisaću mašinu. I želeo samo da spava sve vreme. Ali ujutru je morao da ide u vrtić, pa kući iz vrtića... Hodao je poslušno sa svojom majkom za ruku. I ništa se nije bunio. A i medicinska sestra u vrtiću je rekla da je sve u redu. Samo tiho dete.
Znate li kako je mama shvatila da je dečak teško bolestan? Ona je prosta žena, siroče sa sela, sa petnaest godina je posle rata pobegla sa seče u grad. I završila je samo četiri razreda - poslata je da radi na kolhozu, bilo je takvih vremena. Ona nije doktor. A ne psiholog. Ali da je njen sin u nevolji shvatila je kada je dovela malog Edika na pijacu. Do velike Centralne pijace, gde su prodavali južno voće i razne ukusne stvari kojih u to vreme nije bilo u prodavnicama.
I tako je majka dovela dečaka na pijacu, ovo je učinila da mu ugodi. Iako je bila siromašna. Na policama su bile grozdovi, rumene jabuke, žute medene kruške, plavičaste, sjajne suve šljive, zlatne suve kajsije i suvo grožđe... Prosto je bilo divno videti ovde, na Uralu, posebno zimi.
A mama je pitala: „Šta hoćeš, sine? Kupiću ti šta god želiš. Samo mi prstom pokažeš šta da kupim? Dobila sam platu i imam novca, mnogo. Šta hoćeš? Možda grožđe? A dečak podiže svoje vitko lice sa senkama ispod očiju i tiho, krivo odgovori: „Ja, majko, ništa ne želim. Hvala!".
Tada je moja majka shvatila koliko su stvari loše. A plaha, stidljiva majka se odlučila i odvela svog dečaka svim lekarima dok nisu otkrili uzrok. Zaista se razvila opasna bolest, koja je na samom početku zaustavljena i izlečena. Ništa nije bolelo, nije bilo temperature, grlo nije bilo crveno, nije bilo curenja iz nosa...
A bolest je već tako, gotovo asimptomatski i neprimetno, polako ubijala dete. Dobro da ga je moja mama spasila. Tako sam saznao za bolest. I sve se dobro završilo, počeli su da leče i leče. A u leto je dečak već jeo sa apetitom naše uralske jabuke, male i tvrde, ali veoma korisne!
Tako se ponekad manifestuje „bolest do smrti“. Ništa ne boli. Nema groznice, nema bolova u kostima, nema vrtoglavice. Samo nema snage i ne želim ništa. Čak i kada život stavi na tezgu sve najbolje, primamljivo, ukusno, čovek će ti tiho zahvaliti i reći: „Hvala. Iz nekog razloga ne želim ništa! Ne želim ljubav, promociju, more, krstarenje, novi auto. Hvala, ali ne želim ništa.
Samo niko neće pitati odraslog šta želi. Nikoga to obično nije briga, da budem iskrena. I sama osoba koja slabi svoje stanje smatra normalnim, jer ništa ne boli. I ništa stvarno ne boli, jer ne želim ništa. Želim da spavam, ali čovek ne može uvek da spava. A u blizini nema majke ljubavi koja će te odvesti dobrom lekaru.
Šta hoćeš? Šta biste skinuli sa tezge života da vam ga neko kupi? I koliko jako to želiš? Zapitajte se da li nema ko drugi da vas pita o tome.
Međutim, evo pitam. A ti odgovori iskreno. Ako hoćeš, onda je sve u redu. A ako ne, proverite svoje zdravlje. I pogledaj u svoju dušu – šta te muči i opterećuje? Ovo znate samo vi i onaj ko vas voli.
Autor: Anna Kirianova
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2022/02/kogda-nichego-ne-hochetsya-eto-ochen-trevozhnyj-priznak/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Tako se ponekad manifestuje „bolest do smrti“. Ništa ne boli. Nema groznice, nema bolova u kostima, nema vrtoglavice. Samo nema snage i ne želim ništa. Čak i kada život stavi na tezgu sve najbolje, primamljivo, ukusno, čovek će ti tiho zahvaliti i reći: „Hvala. Iz nekog razloga ne želim ništa! Ne želim ljubav, promociju, more, krstarenje, novi auto. Hvala, ali ne želim ništa.
Samo niko neće pitati odraslog šta želi. Nikoga to obično nije briga, da budem iskrena. I sama osoba koja slabi svoje stanje smatra normalnim, jer ništa ne boli. I ništa stvarno ne boli, jer ne želim ništa. Želim da spavam, ali čovek ne može uvek da spava. A u blizini nema majke ljubavi koja će te odvesti dobrom lekaru.
Šta hoćeš? Šta biste skinuli sa tezge života da vam ga neko kupi? I koliko jako to želiš? Zapitajte se da li nema ko drugi da vas pita o tome.
Međutim, evo pitam. A ti odgovori iskreno. Ako hoćeš, onda je sve u redu. A ako ne, proverite svoje zdravlje. I pogledaj u svoju dušu – šta te muči i opterećuje? Ovo znate samo vi i onaj ko vas voli.
Autor: Anna Kirianova
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2022/02/kogda-nichego-ne-hochetsya-eto-ochen-trevozhnyj-priznak/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
