Mirisala je na cveće koje sam nosio na spoju, na blagi miris parfema koji me je opijao tokom laganog plesa, na ruž koji sam jeo poljupcem...
Ljubav ima mnogo lica. Neka od njih se ne otvaraju odmah. I ne sva...
Nekada je mirisala na cveće koje sam nosio na spoju, na blagi miris parfema koji me je opijao tokom sporog plesa, na ruž koji sam jeo uz poljupce.
Uvek sam oštro reagovao na mirise, od poslednjeg novca kupovao skupu toaletnu vodu i jednostavno izbegavao smrdljive ljude.
Bukvalno mi je pozlilo iz kantina, hodnika stambene zgrade i nekih ulaza. Odbio sam da lečim svoju baku, koja je, posebno za mene, pržila jeftine poluproizvode kotleta i pravila salatu, izrezujući trula mesta od paradajza kupljenog sa značajnim popustom.
Promrmljao sam nešto poput „Ja to ne jedem“ ili „Sada post“, a onda sam se jako uvredio kada je još jednom pokušala da me nahrani ovim kotletima.
Nekako nedavno sam otišao u jednu od najlepših crkava u Sankt Peterburgu. Svaka od njih je neverovatna na svoj način, ali ova ... Kupole više liče na nakit nego na kupole. Prelepo.
Tako. Uđem u hram, i na stepenicama miriše... Neprijatno miriše tamo. Miriše na urin. A sedi par prosjaka. Imam ogorčenje, iritaciju, protest. Kako to?! To je hram! Treba da miriše na tamjan, Boga, Ljubav... Vidite, ja sam tu, pun duhovnosti, došao sam da se pomolim, a oni... Sede i mirišu!
A onda... Onda sam pomislio. Napolju je bilo hladno. Veoma hladno. A ovde je toplo. Zaista, kako miriše Ljubav? Ta Ljubav, u kojoj je ovaj hram?
Umrla je moja baka, koja me je počastila kotletima.
U poslednjih godinu dana nije ustajala, a i stan je mirisao, blago rečeno, ne baš dobro. Doneo sam joj ljiljane. I ne samo zato što su lepi, već i zato što prekidaju ovaj miris. Brinuo sam o njoj najbolje što sam mogao. Baka je tada imala 95 godina i već je s mukom razmišljala. Ljutio sam se, ponekad vikao na nju. Tada sam doživljavao užasan osećaj krivice, mrzeo sebe i doneo čvrstu odluku da nikada više ne podižem glas na svoju baku. Opet sam kupio ljiljane, došao, opet izgubio živce i vikao.
Ovo se dešavalo svaki put. Osećao sam nemoć, očaj i užas, shvatajući da nisam u stanju da oprostim ni svojoj dragoj, staroj i bolesnoj osobi.
Verovatno sam vrištao od straha i nemoći, plašio sam se smrti, verovatno. Ali vikao sam na svoju rođenu baku, koja me je volela i brinula se o meni celog života.
Bilo je strašno.
Nekada je mirisala na cveće koje sam nosio na spoju, na blagi miris parfema koji me je opijao tokom sporog plesa, na ruž koji sam jeo uz poljupce.
Uvek sam oštro reagovao na mirise, od poslednjeg novca kupovao skupu toaletnu vodu i jednostavno izbegavao smrdljive ljude.
Bukvalno mi je pozlilo iz kantina, hodnika stambene zgrade i nekih ulaza. Odbio sam da lečim svoju baku, koja je, posebno za mene, pržila jeftine poluproizvode kotleta i pravila salatu, izrezujući trula mesta od paradajza kupljenog sa značajnim popustom.
Promrmljao sam nešto poput „Ja to ne jedem“ ili „Sada post“, a onda sam se jako uvredio kada je još jednom pokušala da me nahrani ovim kotletima.
Nekako nedavno sam otišao u jednu od najlepših crkava u Sankt Peterburgu. Svaka od njih je neverovatna na svoj način, ali ova ... Kupole više liče na nakit nego na kupole. Prelepo.
Tako. Uđem u hram, i na stepenicama miriše... Neprijatno miriše tamo. Miriše na urin. A sedi par prosjaka. Imam ogorčenje, iritaciju, protest. Kako to?! To je hram! Treba da miriše na tamjan, Boga, Ljubav... Vidite, ja sam tu, pun duhovnosti, došao sam da se pomolim, a oni... Sede i mirišu!
A onda... Onda sam pomislio. Napolju je bilo hladno. Veoma hladno. A ovde je toplo. Zaista, kako miriše Ljubav? Ta Ljubav, u kojoj je ovaj hram?
Umrla je moja baka, koja me je počastila kotletima.
U poslednjih godinu dana nije ustajala, a i stan je mirisao, blago rečeno, ne baš dobro. Doneo sam joj ljiljane. I ne samo zato što su lepi, već i zato što prekidaju ovaj miris. Brinuo sam o njoj najbolje što sam mogao. Baka je tada imala 95 godina i već je s mukom razmišljala. Ljutio sam se, ponekad vikao na nju. Tada sam doživljavao užasan osećaj krivice, mrzeo sebe i doneo čvrstu odluku da nikada više ne podižem glas na svoju baku. Opet sam kupio ljiljane, došao, opet izgubio živce i vikao.
Ovo se dešavalo svaki put. Osećao sam nemoć, očaj i užas, shvatajući da nisam u stanju da oprostim ni svojoj dragoj, staroj i bolesnoj osobi.
Verovatno sam vrištao od straha i nemoći, plašio sam se smrti, verovatno. Ali vikao sam na svoju rođenu baku, koja me je volela i brinula se o meni celog života.
Bilo je strašno.
I jednog dana sam odustao. Još jednom, stojeći blizu vrata njenog stana, sa ljiljanima u rukama, pomolio sam se. Ne, molio sam se i ranije, ali ovog puta sam shvatio da mi je potreban Bog. To je jednostavno neophodno, jer ne mogu bez pravog Čuda.
Bez Boga sam ono što jesam, nezahvalni unuk koji viče na svoju umiruću baku. A meni je bio potreban Bog. Zamolio sam Ga da dođe i došao je. Možda bi i ranije došao, ali ja Ga ranije nisam pozvao, misleći da mogu i sam. Ili se baš u tom trenutku u mom srcu oslobodilo mesto koje je ranije zauzimala takozvana „duhovnost“.
Za Boga je ovo bilo dovoljno.
Otišao je sa mnom u stan, a ja sam te večeri bio miran. Nisam vrisnuo.
Sećajući se sada tog perioda svog života, smatram ga pravom školom ljubavi. Uz sav vrisak i mirise i očaj. Nije to bilo kao filmovi o ljubavi ili pobožne knjige o atonskim starešinama iz crkvene radnje. Osećalo se kao život. I do smrti.
U ovoj školi sam naučio da pelene nisu samo za decu. Da se u apoteku ne ide samo po kondome, i da Ljubav može da miriše na bolnicu, beskućnike, starce, sirotište ili zatvor.
A ako u mom životu nema takvih mirisa, ako ih ne osećam ili bežim od njih, onda najverovatnije još nikoga nisam voleo.
A kad bi mi danas baka spržila te vrlo jeftine ćufte, pojeo bih ih sve. A da nisam uspeo da pojedem sve, sigurno bih poneo one koje su mi ostale.
I to bi bile najukusnije ćufte u mom životu.
Nikita Plaševski, priča "Kako miriše ljubav"
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2022/02/chem-pahnet-nastoyashhaya-lyubov/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Bez Boga sam ono što jesam, nezahvalni unuk koji viče na svoju umiruću baku. A meni je bio potreban Bog. Zamolio sam Ga da dođe i došao je. Možda bi i ranije došao, ali ja Ga ranije nisam pozvao, misleći da mogu i sam. Ili se baš u tom trenutku u mom srcu oslobodilo mesto koje je ranije zauzimala takozvana „duhovnost“.
Za Boga je ovo bilo dovoljno.
Otišao je sa mnom u stan, a ja sam te večeri bio miran. Nisam vrisnuo.
Sećajući se sada tog perioda svog života, smatram ga pravom školom ljubavi. Uz sav vrisak i mirise i očaj. Nije to bilo kao filmovi o ljubavi ili pobožne knjige o atonskim starešinama iz crkvene radnje. Osećalo se kao život. I do smrti.
U ovoj školi sam naučio da pelene nisu samo za decu. Da se u apoteku ne ide samo po kondome, i da Ljubav može da miriše na bolnicu, beskućnike, starce, sirotište ili zatvor.
A ako u mom životu nema takvih mirisa, ako ih ne osećam ili bežim od njih, onda najverovatnije još nikoga nisam voleo.
A kad bi mi danas baka spržila te vrlo jeftine ćufte, pojeo bih ih sve. A da nisam uspeo da pojedem sve, sigurno bih poneo one koje su mi ostale.
I to bi bile najukusnije ćufte u mom životu.
Nikita Plaševski, priča "Kako miriše ljubav"
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2022/02/chem-pahnet-nastoyashhaya-lyubov/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
