Ljudi koji devalviraju, po pravilu, ne razumeju jezik ljubavi, razumeju samo jezik snage i poštovanja.
„Da si muškarac, odavno bi zakucao policu“, „Da li je ovo tvoja plata ili poklon od šefa?“
"Da li stvarno mislite da vam ovo odgovara?"
„Kad zaradiš koliko i ja, onda ćemo razgovarati“
„Nove zavese? Da li su napravljeni od starog čaršava?"
„Svetkine grudi su baš velike, a ti?“
„Kako to misliš, promeniti posao? ne možeš ništa. Kome si potreban?
Verovatno ćete ovde ubaciti još stotinu devalvirajućih primedbi koje ste čuli u životu.
S vremena na vreme sa svim tim grešimo – omalovažavamo ili ignorišemo tuđe (pa čak i svoje) zasluge, preuveličavamo nedostatke, nekoga negde „spuštamo“, nekoga omalovažavamo.
A ima ljudi kojima je devalvacija praktično jedini model komunikacije. Ovo je način razmišljanja i način življenja. Štaviše, oni to ne primećuju, ne shvataju, pa čak i ne zamišljaju da bi to moglo da se uradi drugačije.
Devalvacija je odbrambeni mehanizam od negativnih iskustava. Školjka, jednom rečju. Gusta je, teška, nije baš udobna, ali pouzdana. Oklop.
"Da li stvarno mislite da vam ovo odgovara?"
„Kad zaradiš koliko i ja, onda ćemo razgovarati“
„Nove zavese? Da li su napravljeni od starog čaršava?"
„Svetkine grudi su baš velike, a ti?“
„Kako to misliš, promeniti posao? ne možeš ništa. Kome si potreban?
Verovatno ćete ovde ubaciti još stotinu devalvirajućih primedbi koje ste čuli u životu.
S vremena na vreme sa svim tim grešimo – omalovažavamo ili ignorišemo tuđe (pa čak i svoje) zasluge, preuveličavamo nedostatke, nekoga negde „spuštamo“, nekoga omalovažavamo.
A ima ljudi kojima je devalvacija praktično jedini model komunikacije. Ovo je način razmišljanja i način življenja. Štaviše, oni to ne primećuju, ne shvataju, pa čak i ne zamišljaju da bi to moglo da se uradi drugačije.
Devalvacija je odbrambeni mehanizam od negativnih iskustava. Školjka, jednom rečju. Gusta je, teška, nije baš udobna, ali pouzdana. Oklop.
Devalvacija je način da zadržite sopstveno pozitivno samopoštovanje. Samopoštovanje obezvređivanja ljudi je nestabilno i ranjivo. To zahteva spoljnu podršku.
Ljudi koji devalviraju po pravilu, ne razumeju jezik ljubavi, razumeju samo jezik snage i poštovanja.
Pre svega, treba da poštujete sebe. Za šta? Možete da poštujete sebe ili razvijajući se na svaki mogući način i postižući impresivan uspeh (konstruktivni put), ili tako što ćete „snižavati“, ponižavati, obezvređivati druge (i na pozadini ovih „nebića“ osećaćete se snažno, kompetentno, ispravno, i na vlasti). Šta je lakše? Naravno, drugo.
Devalvacija je (ma koliko to čudno zvučalo) način da zadržite sopstveno nisko samopoštovanje. U ovom slučaju ljudi obezvređujeju ne druge, već sebe - svoje znanje, veštine, ciljeve, dostignuća.
Naravno, ne samo tako, zbog nečega: da se u slučaju neuspeha još jednom ne razočaraš u sebe (pa, ja sam nesposoban, šta možeš da mi uzmeš? Kakva postignuća mogu imati gubitnici?).
Ili manje bolno reagujte na kritike drugih, a možda je čak i izbegavajte - kada sami upozorite sve na svoju neadekvatnost, oni ne očekuju ništa od vas.
Devalvacija je odbrana od osećanja. "Sve žene su budale, svi muškarci su lažovi."
Obično obezvređuju one koji su preko potrebni i kojima se ne veruje. Devalviraju da se ne bi zbližili, da se ne vežu i da se ne otvore. I tako da kasnije, kada te udare (a sigurno će te udariti - sva prošla iskustva govore o tome), ne boli.
Devalvacija je neizbežna naličja idealizacije. Kao što je psihoanalitičarka Nensi Mekvilijams rekla: „Svi smo skloni idealizaciji. Nosimo sa sobom ostatke potrebe da pripisujemo posebne vrline i moć ljudima od kojih smo emocionalno zavisni.”
Kao u detinjstvu, kada smo svoje roditelje smatrali nebeskim bićima, sposobnim za svako čudo.
Generalno, što je osoba manje zrela i samostalna, to je sklonija idealizaciji. A pošto ništa nije savršeno u našem svetu, traženje ili očekivanje nečeg sasvim prikladnog, zadovoljavajućeg, savršenog uvek se završava razočaranjem.
„Što je objekat više idealizovan, to ga očekuje radikalnija devalvacija; Što je više iluzija, to je teže iskustvo njihovog kolapsa.”
Ljudi koji devalviraju po pravilu, ne razumeju jezik ljubavi, razumeju samo jezik snage i poštovanja.
Pre svega, treba da poštujete sebe. Za šta? Možete da poštujete sebe ili razvijajući se na svaki mogući način i postižući impresivan uspeh (konstruktivni put), ili tako što ćete „snižavati“, ponižavati, obezvređivati druge (i na pozadini ovih „nebića“ osećaćete se snažno, kompetentno, ispravno, i na vlasti). Šta je lakše? Naravno, drugo.
Devalvacija je (ma koliko to čudno zvučalo) način da zadržite sopstveno nisko samopoštovanje. U ovom slučaju ljudi obezvređujeju ne druge, već sebe - svoje znanje, veštine, ciljeve, dostignuća.
Naravno, ne samo tako, zbog nečega: da se u slučaju neuspeha još jednom ne razočaraš u sebe (pa, ja sam nesposoban, šta možeš da mi uzmeš? Kakva postignuća mogu imati gubitnici?).
Ili manje bolno reagujte na kritike drugih, a možda je čak i izbegavajte - kada sami upozorite sve na svoju neadekvatnost, oni ne očekuju ništa od vas.
Devalvacija je odbrana od osećanja. "Sve žene su budale, svi muškarci su lažovi."
Obično obezvređuju one koji su preko potrebni i kojima se ne veruje. Devalviraju da se ne bi zbližili, da se ne vežu i da se ne otvore. I tako da kasnije, kada te udare (a sigurno će te udariti - sva prošla iskustva govore o tome), ne boli.
Devalvacija je neizbežna naličja idealizacije. Kao što je psihoanalitičarka Nensi Mekvilijams rekla: „Svi smo skloni idealizaciji. Nosimo sa sobom ostatke potrebe da pripisujemo posebne vrline i moć ljudima od kojih smo emocionalno zavisni.”
Kao u detinjstvu, kada smo svoje roditelje smatrali nebeskim bićima, sposobnim za svako čudo.
Generalno, što je osoba manje zrela i samostalna, to je sklonija idealizaciji. A pošto ništa nije savršeno u našem svetu, traženje ili očekivanje nečeg sasvim prikladnog, zadovoljavajućeg, savršenog uvek se završava razočaranjem.
„Što je objekat više idealizovan, to ga očekuje radikalnija devalvacija; Što je više iluzija, to je teže iskustvo njihovog kolapsa.”
Već sam jednom napisala: postoje određeni tipovi ljudi (teško traumatizovani, nedorasli, lišeni ljubavi i prihvatanja od detinjstva), u čijim životima se par idealizacija-devalvacija odvija u bliskoj vezi na stabilan, neprekidan način. Neka vrsta rolerkostera - gore-dole.
Budući da ih neko zanese, takvi ljudi daju predmetu obožavanja status ekskluzivnosti.
U fazi udvaranja, on (ako je muškarac) će duvati prašinu sa tebe, nositi te u naručju, kupati i ljuljati u svojoj brizi, pričati svima kako si divna i najbolja.
Ali čim se trepet obožavanja slegne, čim on u vama vidi pravu (i na neki način sasvim običnu) osobu, odjednom ćete sa iznenađenjem otkriti da je počela surova i totalna devalvacija – ukazati će na vaše nedostatke, iznose tvrdnje, vređaju i intenzivno se transformišete iz princeze u Pepeljugu.
Zato: nemojte se upuštati u brigu, ne ulazite u vezu pre nego što dobro upoznate osobu.
Gledajte dalje od toga kako se ta osoba sada ponaša prema vama.
Gledajte kako se ponaša prema drugim ljudima (roditeljima, prijateljima, svojim bivšim, kolegama). Šta kaže o njima, kako sa njima komunicira.
I ispostavilo se da je obožavao, i čim su počeli da žive zajedno (venčali su se, dobili dete), odjednom se pretvorio u zver. Nije se promenio, uvek je bio on.
Odakle dolazi amortizacija?
Naravno, od detinjstva. I roditelji su ljudi sa svojim ranama i traumama. Neko im je jednom rekao da detetu uvek treba ukazivati na njegove mane, reći da može bolje i hladnije, a onda će pomeriti peraje, pokušati i ispasti će čovek. I sami su tako vaspitani.
Vrlo često i sami roditelji svoju komunikaciju i interakciju zasnivaju na devalvaciji. I ovaj model, kao svoj i jedini u kome ume da postoji, dete nosi sa sobom u odraslo doba.
I roditelji su ljudi. Sa niskim samopoštovanjem, sumnjom u sebe i osećanjem da im sve u životu nekako nije baš kako treba.
Njih može progutati nesvesna, ali goruća nevoljnost da neko bude bolji (lepši, pametniji, građeniji) od njih samih.
Čak (i još više) ako je ovaj neko onaj kome su dali život.
Osim toga, ako na račun drugih odraslih nije moguće kvalitativno poboljšati sebe u sopstvenim očima, dete će pomočeti da se guši negativnostima i oseća se beznačajnijim.
Potreba za potvrdom sopstvene važnosti, želja da se bude neosporan autoritet, „gospodar kuće“, „pupak zemlje“ - šta nam to govori? O iskustvu poniženja u detinjstvu. Šta možete popraviti ovde? Ništa više.
Šta dobijamo?
„Sva deca su kao deca, a vi!..“
- Vidi, mama, kakav sam zamak sagradio!
- Šta je tako krivo? Raspašće se!
„Opet sam proveo ceo dan skupljajući svoje modele. Radije bih uradio domaći zadatak!”
“Glupo!” Idiote! Od tebe neće biti ništa dobro!“
A onda odrasta „dete“ koje je ogorčeno na ceo svet umesto odrasle osobe koja je sigurna u sebe i zna šta hoće.
Njegovi prijatelji postaju izdajice, njegove devojke postaju bezumne koke, njegove kolege sa posla postaju bezvredni idioti i zabušavči, njegov šef postaje idiot.
I tek tada čovek shvati da su ljudi oko njega srećni, a samo on je budala, samo što nema mozga, samo je neuspešan, samo je usamljen i potpuno nesrećan.
Kako se nositi sa obezvređivanjem ljudi?
Devalvacija je oblik psihičkog zlostavljanja. Zato, ako je moguće, nemojte se mešati, bežite, precrtajte ih iz svog života. Ako je ovo bliska osoba i ne može je precrtati, onda možete govoriti o svojim osećanjima, reakcijama na njegove reči i postupke - da je to za vas neprijatno, uvredljivo, bolno. Zamolite da to više ne radi, recite kakav stav očekujete i koji ćete zahtevati.
Ako ovo ne funkcioniše, ali želite da nastavite vezu sa ovom osobom (razmislite, zašto vam je to potrebno?), jasno uhvatite trenutak devalvacije, prepoznajte ga i ni u kom slučaju se ne zanosite, nemojte uzimati to lično, ali pogledaj dublje – šta je iza toga.
A ono što stoji, po pravilu, jeste nesvesni, panični strah (od intimnosti, apsorpcije, odbacivanja, bola) skriven u debeloj kamenoj ljusci i neurotičnosti (tj. neugasiva) potreba za ljubavlju.
Autor Irina Česnova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/180738-kak-sebya-vesti-s-obestsenivayuschimi-lyudmi
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Budući da ih neko zanese, takvi ljudi daju predmetu obožavanja status ekskluzivnosti.
U fazi udvaranja, on (ako je muškarac) će duvati prašinu sa tebe, nositi te u naručju, kupati i ljuljati u svojoj brizi, pričati svima kako si divna i najbolja.
Ali čim se trepet obožavanja slegne, čim on u vama vidi pravu (i na neki način sasvim običnu) osobu, odjednom ćete sa iznenađenjem otkriti da je počela surova i totalna devalvacija – ukazati će na vaše nedostatke, iznose tvrdnje, vređaju i intenzivno se transformišete iz princeze u Pepeljugu.
Zato: nemojte se upuštati u brigu, ne ulazite u vezu pre nego što dobro upoznate osobu.
Gledajte dalje od toga kako se ta osoba sada ponaša prema vama.
Gledajte kako se ponaša prema drugim ljudima (roditeljima, prijateljima, svojim bivšim, kolegama). Šta kaže o njima, kako sa njima komunicira.
I ispostavilo se da je obožavao, i čim su počeli da žive zajedno (venčali su se, dobili dete), odjednom se pretvorio u zver. Nije se promenio, uvek je bio on.
Odakle dolazi amortizacija?
Naravno, od detinjstva. I roditelji su ljudi sa svojim ranama i traumama. Neko im je jednom rekao da detetu uvek treba ukazivati na njegove mane, reći da može bolje i hladnije, a onda će pomeriti peraje, pokušati i ispasti će čovek. I sami su tako vaspitani.
Vrlo često i sami roditelji svoju komunikaciju i interakciju zasnivaju na devalvaciji. I ovaj model, kao svoj i jedini u kome ume da postoji, dete nosi sa sobom u odraslo doba.
I roditelji su ljudi. Sa niskim samopoštovanjem, sumnjom u sebe i osećanjem da im sve u životu nekako nije baš kako treba.
Njih može progutati nesvesna, ali goruća nevoljnost da neko bude bolji (lepši, pametniji, građeniji) od njih samih.
Čak (i još više) ako je ovaj neko onaj kome su dali život.
Osim toga, ako na račun drugih odraslih nije moguće kvalitativno poboljšati sebe u sopstvenim očima, dete će pomočeti da se guši negativnostima i oseća se beznačajnijim.
Potreba za potvrdom sopstvene važnosti, želja da se bude neosporan autoritet, „gospodar kuće“, „pupak zemlje“ - šta nam to govori? O iskustvu poniženja u detinjstvu. Šta možete popraviti ovde? Ništa više.
Šta dobijamo?
„Sva deca su kao deca, a vi!..“
- Vidi, mama, kakav sam zamak sagradio!
- Šta je tako krivo? Raspašće se!
„Opet sam proveo ceo dan skupljajući svoje modele. Radije bih uradio domaći zadatak!”
“Glupo!” Idiote! Od tebe neće biti ništa dobro!“
A onda odrasta „dete“ koje je ogorčeno na ceo svet umesto odrasle osobe koja je sigurna u sebe i zna šta hoće.
Njegovi prijatelji postaju izdajice, njegove devojke postaju bezumne koke, njegove kolege sa posla postaju bezvredni idioti i zabušavči, njegov šef postaje idiot.
I tek tada čovek shvati da su ljudi oko njega srećni, a samo on je budala, samo što nema mozga, samo je neuspešan, samo je usamljen i potpuno nesrećan.
Kako se nositi sa obezvređivanjem ljudi?
Devalvacija je oblik psihičkog zlostavljanja. Zato, ako je moguće, nemojte se mešati, bežite, precrtajte ih iz svog života. Ako je ovo bliska osoba i ne može je precrtati, onda možete govoriti o svojim osećanjima, reakcijama na njegove reči i postupke - da je to za vas neprijatno, uvredljivo, bolno. Zamolite da to više ne radi, recite kakav stav očekujete i koji ćete zahtevati.
Ako ovo ne funkcioniše, ali želite da nastavite vezu sa ovom osobom (razmislite, zašto vam je to potrebno?), jasno uhvatite trenutak devalvacije, prepoznajte ga i ni u kom slučaju se ne zanosite, nemojte uzimati to lično, ali pogledaj dublje – šta je iza toga.
A ono što stoji, po pravilu, jeste nesvesni, panični strah (od intimnosti, apsorpcije, odbacivanja, bola) skriven u debeloj kamenoj ljusci i neurotičnosti (tj. neugasiva) potreba za ljubavlju.
Autor Irina Česnova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/180738-kak-sebya-vesti-s-obestsenivayuschimi-lyudmi
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
