Nikada ranije nije sreo ovu ženu. Posle se nije pojavila u njegovoj radnji. I celog života držao je kod sebe onaj list sa osetljivim rečima molitve: „Hleb naš nasušni daj nam za ovaj dan“.
Priča o snazi molitve ili ... o njenoj težini.
Moj prijatelj je posedovao malu prodavnicu namirnica na zapadnoj strani Njujorka. Bilo je to 1918; Božić se približavao. Otprilike nedelju dana pre praznika, umorna žena je došla u radnju. Htela je da skuva dečiju božićnu večeru, ali nije imala novca za namirnice, pa je zamolila trgovca za pomoć.
- Šta imaš? - upitao.
„Muž mi je poginuo u ratu“, odgovorila je žena. „Nemam ništa da ponudim osim jedne molitve.
Tih godina moj prijatelj nije bio posebno sentimentalan. Razumljivo je, jer prodavnica nije humanitarna ustanova!
„Napiši svoju molitvu“, promrmljao je i počeo da služi drugu mušteriju.
Na njegovo iznenađenje, žena je iz džepa izvadila uredno presavijeni papir, pažljivo ga rasklopila i pružila preko pulta.
Ne shvatajući šta dalje, trgovac je mehanički uzeo belešku i odmah zažalio. Šta sad sa njom? Šta da kažem? Odjednom mu je sinulo. Ne pogledavši čak ni sadržaj lista, stavio ga je na tast staromodne vage i rekao: „Sada ćemo saznati koliko je teška tvoja molitva!“
Stavio je veknu hleba na suprotnom tastu. Neverovatno, tast nije pao! Nije pao ni kada je hlebu dodao još jedan zavežljaj, pa još jedan i još jedan... Morao je da se reši ove žene, jer se u prodavnici već okupilo mnogo ljudi! Tast nije pao. Trgovac je postao ljubičast, hladan znoj mu je curio niz lice...
Na kraju je rekao: „E, to je to, ništa drugo ovde neće stati. Evo torbe za tebe. Uzmi!" — i okreni se.
Sa suzama u očima žena je uzela torbu i počela da stavlja hranu u nju. Prodavac se trudio da je ne gleda, ali, nažalost, paket koji joj je dao bio je prilično velik a svima okupljenima je bilo jasno da u njemu ima još mesta. Bez reči, trgovac je položio veliku glavu sira na tezgu. A kada bi se makar na sekund smekšao i pogledao ženu, bio bi nagrađen stidljivim osmehom, a u njenim očima bi pročitao izraz najdublje zahvalnosti.
Moj prijatelj je posedovao malu prodavnicu namirnica na zapadnoj strani Njujorka. Bilo je to 1918; Božić se približavao. Otprilike nedelju dana pre praznika, umorna žena je došla u radnju. Htela je da skuva dečiju božićnu večeru, ali nije imala novca za namirnice, pa je zamolila trgovca za pomoć.
- Šta imaš? - upitao.
„Muž mi je poginuo u ratu“, odgovorila je žena. „Nemam ništa da ponudim osim jedne molitve.
Tih godina moj prijatelj nije bio posebno sentimentalan. Razumljivo je, jer prodavnica nije humanitarna ustanova!
„Napiši svoju molitvu“, promrmljao je i počeo da služi drugu mušteriju.
Na njegovo iznenađenje, žena je iz džepa izvadila uredno presavijeni papir, pažljivo ga rasklopila i pružila preko pulta.
Ne shvatajući šta dalje, trgovac je mehanički uzeo belešku i odmah zažalio. Šta sad sa njom? Šta da kažem? Odjednom mu je sinulo. Ne pogledavši čak ni sadržaj lista, stavio ga je na tast staromodne vage i rekao: „Sada ćemo saznati koliko je teška tvoja molitva!“
Stavio je veknu hleba na suprotnom tastu. Neverovatno, tast nije pao! Nije pao ni kada je hlebu dodao još jedan zavežljaj, pa još jedan i još jedan... Morao je da se reši ove žene, jer se u prodavnici već okupilo mnogo ljudi! Tast nije pao. Trgovac je postao ljubičast, hladan znoj mu je curio niz lice...
Na kraju je rekao: „E, to je to, ništa drugo ovde neće stati. Evo torbe za tebe. Uzmi!" — i okreni se.
Sa suzama u očima žena je uzela torbu i počela da stavlja hranu u nju. Prodavac se trudio da je ne gleda, ali, nažalost, paket koji joj je dao bio je prilično velik a svima okupljenima je bilo jasno da u njemu ima još mesta. Bez reči, trgovac je položio veliku glavu sira na tezgu. A kada bi se makar na sekund smekšao i pogledao ženu, bio bi nagrađen stidljivim osmehom, a u njenim očima bi pročitao izraz najdublje zahvalnosti.
Žena je otišla, a prodavac je pojurio da proveri vagu kojom je upravo uspešno opslužio prethodnog kupca. Vaga je bila polomljena. Kako i kada se to dogodilo, nije razumeo.
Nikada ranije nije sreo ovu ženu. Posle se nije pojavila u njegovoj radnji. Ali do kraja svojih dana, prodavac ju je pamtio mnogo bolje od svih drugih žena koje su ikada prešle prag njegove radnje. I celog života držao je kod sebe onaj list sa osetljivim rečima molitve: „Hleb naš nasušni daj nam za ovaj dan“.
Prevod teksta:http://www.cluber.com.ua/lifestyle/pritchi-lifestyle/2022/02/skolko-vesit-molitva-istoriya-osnovannaya-na-realnyh-sobytiyah/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Nikada ranije nije sreo ovu ženu. Posle se nije pojavila u njegovoj radnji. Ali do kraja svojih dana, prodavac ju je pamtio mnogo bolje od svih drugih žena koje su ikada prešle prag njegove radnje. I celog života držao je kod sebe onaj list sa osetljivim rečima molitve: „Hleb naš nasušni daj nam za ovaj dan“.
Prevod teksta:http://www.cluber.com.ua/lifestyle/pritchi-lifestyle/2022/02/skolko-vesit-molitva-istoriya-osnovannaya-na-realnyh-sobytiyah/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
