Ljubav je nemoguće zaslužiti

​Često mi dolaze odrasle djevojčice i dječaci, pothranjeni iluzijom da mogu da zasluže ljubav. Da je zarade, kao orden, upornim radom ili minulim stažom. Da prisile nekoga da ih zavoli tako jako kako oni žele. Ali, avaj, to se ne dešava. 

​Njihovu pomoć i brigu prihvataju. Koriste usluge. Zahvale. Povedu računa. Ali ne počinju da vole. Prije svega, zato što ljubav ne može da se zasluži.

​Da, mnoge od nas su u djetinjstvu obmanuli, govoreći da ljubav može da se zasluži, ako budeš poslušno dijete, redovno davao sebe. 

​​Ali to nije tako. Grrrrrrr! Kako se ljutim na to! Ljubav se dešava sama od sebe. Ili se dešava ili ne. I to je sve.

U zrelom dobu, ljudi pokušavaju da "izvrše pritisak" ili da daju sve od sebe, i ipak zarade. ​ A kada to ne funkcioiše, misle da se nijesu dovoljno trudili, i obraćaju se terapeutu da ih nauči da se bolje trude.

​Svaki put kad je riječ o tome da se ljubav ne može da zasluži, vidim razgoračene oči. A onda te oči plaču, žale za izgubljenim vremenom. Ne mogu da povjeruju da su potrošili toliko mnogo snage pokušavajući da dobiju ono što im pripada po pravu rođenja. Samo zato što postoje.

Još jedna strašna obmana djece je ideja da ne zaslužuju svi ljubav. Poslušni zaslužuju, neposlušni ne. Devojčice zaslužuju, a dječaci ne. Svoji zaslužuju, tuđi ne. Odlični zaslužuju, trojkaši ne baš.

A ljubav ne pravi razliku. Nje su svi dostojni. Ne zato što nešto rade, već zato što postoje. Postoje tačno onakvi kakvi jesu. Svake sekunde. Nikakvi postupci ne mogu oduzeti od čovjeka pravo na ljubav. Čak ni najstrašniji. Može se oduzeti sloboda, imovina ili čak život. Ali ne i pravo na ljubav. I ne samu ljubav.

U psihoterapiji klijentima se iznova i iznova daje pravo na ljubav. I saopštava im se da su ga oduvijek i imali. I stiskaju im se ruke da se drže, ne odustaju.

Takođe su nam govorili da se ljubav može uskratiti. Prosto uskratiti ljubav, ako nešto nije po volji. Laž! Može se samo uskratiti pažnja, briga, pomoć. Ali ljubav, ako ju je bilo, produžava da postoji.

​Može se doživjeti zaljubljenost i vidjeti kako ona prolazi. Ali kada doživiš pravu ljubav, ona nigdje ne može da ode. Ona već postoji. Možete prestati da živite zajedno, prestati da razgovarate, ali ljubav ostaje kao osjećanje prema tom čovjeku. Oni koji su je doživjeli, znaju.

Može se zaslužiti poštovanje, povjerenje, zahvalnost. Stalno dajući poslednje i očekujući zauzvrat nemoguće, ljudi izazivaju kod drugih osjećaj stida, krivice, odvratnosti ili bijes. Ali ne i ljubav.

I to se mora prihvati, prihvatiti kao činjenicu, da nas ne vole svi onako kako mi želimo. Čak i ako mi to veoma, veoma želimo. Čak i ako uložimo sav napor i stavimo pred tuđe noge sve bogatstvo svijeta.
​

​Mozemo da se pretvaramo da nijesmo to mnogo ni željeli. Da možemo da živimo i tako. Ali istina je da je čovek ranjiv u pogledu ljubavi. Da mu je ona veoma potrebna.

​I može samo da se otkrije i u svoj svojoj ranjivosti pita za ljubav. 

Zamoli i sa strepnjom čeka, kako će se odazvati prostranstvo. Jer nema nikakvih garancija.

​Možda će se ljudi odazvati, i tada čovjek može da izraste, ojača, spozna reciprocitet i zavoli za uzvrat. A možda, će morati da prođe kroz mnogo razočarenja, odbijanja i duševne boli. Istinski tuguje. Izdrži svu tu bol u nadi da će duševne rane sa vremenom zarasti, ako se ne skrivaju i ne maskiraju. Da bude pravo ranjen. Bespomoćan pred nekim. Živ.

Razumijevanje prirode ljubavi daje mnogo slobode. Slobode, jer više nije potrebno tražiti, zarađivati, očekivati ili privlačiti. Već samo ići svojim putem i opustiti se, jer od tebe mnogo toga ne zavisi. Nema suvišnog, i glavnog mukotrpnog iscrpljivanja. I to je velika radost. A za radost se ljubav vrlo dobro sjedinjuje. Vidjećete.


 Aglaja Datešidze

Prevod teksta:  sobiratelzvezd.ru 

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com