Veštačka sreća je zavisnost 21. veka...
Kada imate skup auto, lepe stvari, skupu kuću i druge statusne simbole, počinjete da se osećate kao da vredite više i da se izdignete iznad onih koji nemaju sve. Gledaš komšiju sa jeftinijim autom i kažeš sebi da je to zato što sam tako kul i zarađujem više novca. Dakle, on je nevaljalac, a ja sam bogat čovek. Misliš da komšija verovatno misli da sam neki kul momak, pošto imam tako kul auto. I pomisao na ovo zagreva vaše srce i pomaže vam da se podignete u sopstvenim očima. Vaše samopoštovanje raste. Osećate se značajno i važno kada prođete pored komšije, ili kada dođete do raskrsnice na kojoj su automobili jeftiniji od vaših.
Ako je automobil vašeg komšije bolji od vašeg, onda to umanjuje vaše samopoštovanje, jer je vaš komšija uspešniji u vašim očima od vas. A onda, za vas postoji samo jedan izlaz, prvom prilikom pokušaćete da povratite svoju prednost. I ne radi se samo o automobilima.
Biće ovako zauvek i vaše samopoštovanje će stalno padati i rasti. Svaki put kada neko iz vašeg okruženja ima nešto skuplje od vas, vaše samopoštovanje će pasti. Ali svaki put kada neko iz vašeg okruženja ima nešto gore od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Zavisi koliko smo srećni.
Ako je automobil vašeg komšije bolji od vašeg, onda to umanjuje vaše samopoštovanje, jer je vaš komšija uspešniji u vašim očima od vas. A onda, za vas postoji samo jedan izlaz, prvom prilikom pokušaćete da povratite svoju prednost. I ne radi se samo o automobilima.
Biće ovako zauvek i vaše samopoštovanje će stalno padati i rasti. Svaki put kada neko iz vašeg okruženja ima nešto skuplje od vas, vaše samopoštovanje će pasti. Ali svaki put kada neko iz vašeg okruženja ima nešto gore od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Zavisi koliko smo srećni.
Šarl de Monteskje, pisac i filozof, jednom je rekao:
Kada bismo samo želeli da budemo srećni, to bi bilo lako postići; ali želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, jer nam se uvek čini da su drugi srećniji od nas.
U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u narkomane koji će po svaku cenu održati svoju vrednost u odnosu na ljude oko sebe. Kupuju novi telefon, menjaju auto, kupuju skupe farmerke i skup nameštaj za kuću u slučaju da im oni oko vas dođu u posetu i koriste skupe parfeme kako bi istakli ukus i sofisticiranost. Ali pošto je veoma skupo, nije retkost da to su ljudi sa ogromnim dugovima.
Tako ljudi sede na kreditnu iglu, u potrazi za srećom. Najgore im je što će potonuti na nivo onih koje smatraju ispod sebe po nivou, a da do toga ne bi došlo, spremni su da plate svaki novac.
Kada bismo samo želeli da budemo srećni, to bi bilo lako postići; ali želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, jer nam se uvek čini da su drugi srećniji od nas.
U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u narkomane koji će po svaku cenu održati svoju vrednost u odnosu na ljude oko sebe. Kupuju novi telefon, menjaju auto, kupuju skupe farmerke i skup nameštaj za kuću u slučaju da im oni oko vas dođu u posetu i koriste skupe parfeme kako bi istakli ukus i sofisticiranost. Ali pošto je veoma skupo, nije retkost da to su ljudi sa ogromnim dugovima.
Tako ljudi sede na kreditnu iglu, u potrazi za srećom. Najgore im je što će potonuti na nivo onih koje smatraju ispod sebe po nivou, a da do toga ne bi došlo, spremni su da plate svaki novac.
Da bi zadržali svoj nepostojeći status, troše ogromne svote novca na sve što to potvrđuje.
Ako postoji nešto što se ne uklapa u status, oni to kriju na sve moguće načine. I obrnuto, na sve moguće načine se reklamira nešto što ističe status. Na primer, odmor u hotelu sa 5 zvezdica svakako će biti pomenut u statusu društvenih mreža. Dok će se hotel sa 3 zvezdice sakriti na svaki mogući način.
Ako nemaju skupu kuću, kriju je na sve moguće načine. Život takvih ljudi pretvara se u laž. Oni ne samo da varaju druge, već uglavnom varaju sebe. Sigurni su da zaista pripadaju statusu koji oponašaju i na svaki mogući način zanemaruju činjenicu da je taj status rezultat dugova za koje će otplaćivati celog života.
U nekom trenutku svog života, kada banke više ne daju novac, a izvor radosti i sreće je prekinut, oni padaju u duboku depresiju. Pritom za sve svoje nevolje najčešće krive same banke, vladu, težak život i poslodavca koji nepravedno potcenjuje plate. Jedina osoba koju nikada neće kriviti su oni sami. Na kraju krajeva, sve što su želeli je da budu „kao svi ostali“ i da ne propuste važne godine svog života, uzimajući sve od života. Kako oni mogu biti krivi za svoju žalosnu ekonomsku situaciju?
I u zaključku, mislim da bi bilo ispravno citirati reči Henrija Forda.
„Ne moram da boravim u skupom hotelu, jer ne vidim smisao u preplaćivanju ekscesa koji mi nisu potrebni. Gde god da stanem, ja sam Henri Ford. I ne vidim veliku razliku u hotelima, jer čak i u najjeftinijem hotelu možete se opustiti ništa gore nego u najskupljem. A ovaj kaput – da, u pravu si, nosio ga je i moj otac, ali nema veze, jer sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još mlad i neiskusan, pa se plaši šta će ljudi pomisliti ako odsedne u jeftinom hotelu. Ne brinem za mišljenje drugih o meni, jer znam svoju pravu vrednost. I postao sam milijarder jer mogu da brojim novac i razlikujem prave vrednosti od lažnih.
Izvor : blogspot.co.il
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/samorazvitie-lifestyle/2022/06/nishhebrody-kotorye-hotyat-vyglyadet-dorogo/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ako postoji nešto što se ne uklapa u status, oni to kriju na sve moguće načine. I obrnuto, na sve moguće načine se reklamira nešto što ističe status. Na primer, odmor u hotelu sa 5 zvezdica svakako će biti pomenut u statusu društvenih mreža. Dok će se hotel sa 3 zvezdice sakriti na svaki mogući način.
Ako nemaju skupu kuću, kriju je na sve moguće načine. Život takvih ljudi pretvara se u laž. Oni ne samo da varaju druge, već uglavnom varaju sebe. Sigurni su da zaista pripadaju statusu koji oponašaju i na svaki mogući način zanemaruju činjenicu da je taj status rezultat dugova za koje će otplaćivati celog života.
U nekom trenutku svog života, kada banke više ne daju novac, a izvor radosti i sreće je prekinut, oni padaju u duboku depresiju. Pritom za sve svoje nevolje najčešće krive same banke, vladu, težak život i poslodavca koji nepravedno potcenjuje plate. Jedina osoba koju nikada neće kriviti su oni sami. Na kraju krajeva, sve što su želeli je da budu „kao svi ostali“ i da ne propuste važne godine svog života, uzimajući sve od života. Kako oni mogu biti krivi za svoju žalosnu ekonomsku situaciju?
I u zaključku, mislim da bi bilo ispravno citirati reči Henrija Forda.
„Ne moram da boravim u skupom hotelu, jer ne vidim smisao u preplaćivanju ekscesa koji mi nisu potrebni. Gde god da stanem, ja sam Henri Ford. I ne vidim veliku razliku u hotelima, jer čak i u najjeftinijem hotelu možete se opustiti ništa gore nego u najskupljem. A ovaj kaput – da, u pravu si, nosio ga je i moj otac, ali nema veze, jer sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još mlad i neiskusan, pa se plaši šta će ljudi pomisliti ako odsedne u jeftinom hotelu. Ne brinem za mišljenje drugih o meni, jer znam svoju pravu vrednost. I postao sam milijarder jer mogu da brojim novac i razlikujem prave vrednosti od lažnih.
Izvor : blogspot.co.il
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/samorazvitie-lifestyle/2022/06/nishhebrody-kotorye-hotyat-vyglyadet-dorogo/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
