Možda nam nikada nije pala na pamet ideja da ćutanje i tišina mogu postati luksuz. Nešto u čemu samo rijetki mogu da uživaju, oni koji uspjevaju da pobjegnu od rutine koja nam onemogućava da imamo vremena za sebe, što nas pokorava i zbog čega se plašimo samoće i potpune tišine.
Konteksti u kojima se krećemo su izuzetno bučni, a mi smo se prilagodili do te mere da smo ubeđeni da je biti sam i u tišini negativno, za mnoge je čak i izvor anksioznosti. Shodno tome, važno je da sebi postavimo nekoliko pitanja kako bismo prepoznali implikacije ovog straha ili ograničenja.
Mi to ne shvatamo, ali stalno izbjegavamo da ćutimo. Tražimo buku i kada imamo priliku da se udaljimo od nje. Trebalo bi da se zapitamo zašto se toliko plašimo tišine. Da li se osjećamo sami ako nema buke?
Kada smo sami kod kuće, da li uključujemo radio jer ne možemo da podnesemo odsustvo buke? Da li smo skloni da idemo na bučna mjesta jer nas muči usamljenost našeg doma? Prilika da se bavite jogom ili praktikujete meditaciju ne prolazi ni kroz predvorje mozga, kakav je stres biti miran i u apsolutnoj tišini!
Naš um treba tišinu
Svakako da postizanje ove tišine o kojoj govorimo nije jednostavan zadatak, a uvođenje nekog od toga u našu rutinu može biti, zaista, veoma težak izazov. Mnoge naše želje, težnje ili brige nalaze se upravo tamo gde je buka. Spoljna buka i unutrašnja buka, u impozantnoj i neprestanoj struji misli.
U tom pogledu su sprovedene brojne studije. Konkretno, postoji mnogo onih u kojima se pravi poređenje između ljudi koji žive u velikim gradovima i onih koji žive u ruralnim kontekstima. Razlike nas ostavljaju bez teksta. Ljudi koji žive ili rade na veoma bučnim mestima, koji spavaju slušajući buku ili neprekidni žamor grada, skloniji su određenim zdravstvenim problemima.
Mi to ne shvatamo, ali stalno izbjegavamo da ćutimo. Tražimo buku i kada imamo priliku da se udaljimo od nje. Trebalo bi da se zapitamo zašto se toliko plašimo tišine. Da li se osjećamo sami ako nema buke?
Kada smo sami kod kuće, da li uključujemo radio jer ne možemo da podnesemo odsustvo buke? Da li smo skloni da idemo na bučna mjesta jer nas muči usamljenost našeg doma? Prilika da se bavite jogom ili praktikujete meditaciju ne prolazi ni kroz predvorje mozga, kakav je stres biti miran i u apsolutnoj tišini!
Naš um treba tišinu
Svakako da postizanje ove tišine o kojoj govorimo nije jednostavan zadatak, a uvođenje nekog od toga u našu rutinu može biti, zaista, veoma težak izazov. Mnoge naše želje, težnje ili brige nalaze se upravo tamo gde je buka. Spoljna buka i unutrašnja buka, u impozantnoj i neprestanoj struji misli.
U tom pogledu su sprovedene brojne studije. Konkretno, postoji mnogo onih u kojima se pravi poređenje između ljudi koji žive u velikim gradovima i onih koji žive u ruralnim kontekstima. Razlike nas ostavljaju bez teksta. Ljudi koji žive ili rade na veoma bučnim mestima, koji spavaju slušajući buku ili neprekidni žamor grada, skloniji su određenim zdravstvenim problemima.
Problemi sa cirkulatornim sistemom, stres, anksioznost... Ako potražimo glavne uzroke ovih poremećaja, najverovatnije ćemo pronaći nedostatak pauza. Naš autopilot, posle godina i godina u kojima smo uvek delovali na isti način, spreman je da skače sa jednog podsticaja na drugi.
Tišina je dosadna, ćutanje nas čini nervoznim. To su samo uverenja koja imaju za cilj da opravdaju nešto što ne želimo da vidimo u sebi. Čega se plašimo?
Ipak, naš um treba da ćuti. U stvari, samo zahvaljujući odsustvu buke naši neuroni imaju pojačan rast. Um i telo se takođe opuštaju, oslobađaju se briga, gomilanja problema i napetosti koje potiču od spoljašnje buke. Kada je buka, ne možemo da slušamo sebe; a ako ne slušamo jedni druge, teško možemo računati na bistar um.
Buka i uznemirenost nas udaljuju od nas samih
Budizam takođe kaže: „buka i uznemirenost nas udaljuju od nas samih“. Ko od nas posvećuje vreme samospoznaji? Ko sebi daje svaki dan nekoliko minuta meditacije da smiri um, opusti se i izbori sa mislima koje pokušavamo da ignorišemo kao štetne i podmukle, i koje upravo iz tog razloga ne prestaju da nam se ponavljaju i izazivaju neprijatnost? Sigurno je komplikovano kada ima toliko hitnih zadataka o kojima treba da se brinemo, kada vreme za nas uvek može da se odloži za budućnost...
Ćutanje je mnogo više od praktikovanja meditacije ili čišćenja uma - potpuno pogrešno verovanje u ovu praksu. To znači da prestanete da živite na autopilotu i više uživate u sadašnjem trenutku. Nije neophodno raditi velike stvari. Dovoljno je samo uživati u jelu, ceniti njegove ukuse, uživati u cvrkutu ptica kada šetamo usred prirode.
Sve ovo znači živjeti. Buka koja nas okružuje, u stvari, sprečava nas da živimo, samo čini da postojimo. Za šta? Da radimo ono što moramo, a da se ne zabavljamo, ne brinemo o sebi i ne ugađamo sebi, ne prepoznajući važnost koju imamo. Na kraju se krećemo iz razloga koji često nisu naši, već tuđi.
"Neki ljudi smatraju da je tišina nepodnošljiva jer imaju previše buke u sebi".
-Robert Frip-
Ne bježimo od ćutanja. Isključujemo TV i otvaramo knjigu. Radimo fizičku aktivnost u parku bez nošenja slušalica. U svakodnevnom životu smo preplavljeni stalnom bukom. Zašto tako i dalje biti kada možemo da odvojimo vreme za sebe? Da li se plašimo da se povežemo sa sobom i sa svetom oko nas? Od čega bežimo?
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/il-lusso-stare-in-silenzio/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Tišina je dosadna, ćutanje nas čini nervoznim. To su samo uverenja koja imaju za cilj da opravdaju nešto što ne želimo da vidimo u sebi. Čega se plašimo?
Ipak, naš um treba da ćuti. U stvari, samo zahvaljujući odsustvu buke naši neuroni imaju pojačan rast. Um i telo se takođe opuštaju, oslobađaju se briga, gomilanja problema i napetosti koje potiču od spoljašnje buke. Kada je buka, ne možemo da slušamo sebe; a ako ne slušamo jedni druge, teško možemo računati na bistar um.
Buka i uznemirenost nas udaljuju od nas samih
Budizam takođe kaže: „buka i uznemirenost nas udaljuju od nas samih“. Ko od nas posvećuje vreme samospoznaji? Ko sebi daje svaki dan nekoliko minuta meditacije da smiri um, opusti se i izbori sa mislima koje pokušavamo da ignorišemo kao štetne i podmukle, i koje upravo iz tog razloga ne prestaju da nam se ponavljaju i izazivaju neprijatnost? Sigurno je komplikovano kada ima toliko hitnih zadataka o kojima treba da se brinemo, kada vreme za nas uvek može da se odloži za budućnost...
Ćutanje je mnogo više od praktikovanja meditacije ili čišćenja uma - potpuno pogrešno verovanje u ovu praksu. To znači da prestanete da živite na autopilotu i više uživate u sadašnjem trenutku. Nije neophodno raditi velike stvari. Dovoljno je samo uživati u jelu, ceniti njegove ukuse, uživati u cvrkutu ptica kada šetamo usred prirode.
Sve ovo znači živjeti. Buka koja nas okružuje, u stvari, sprečava nas da živimo, samo čini da postojimo. Za šta? Da radimo ono što moramo, a da se ne zabavljamo, ne brinemo o sebi i ne ugađamo sebi, ne prepoznajući važnost koju imamo. Na kraju se krećemo iz razloga koji često nisu naši, već tuđi.
"Neki ljudi smatraju da je tišina nepodnošljiva jer imaju previše buke u sebi".
-Robert Frip-
Ne bježimo od ćutanja. Isključujemo TV i otvaramo knjigu. Radimo fizičku aktivnost u parku bez nošenja slušalica. U svakodnevnom životu smo preplavljeni stalnom bukom. Zašto tako i dalje biti kada možemo da odvojimo vreme za sebe? Da li se plašimo da se povežemo sa sobom i sa svetom oko nas? Od čega bežimo?
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/il-lusso-stare-in-silenzio/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
