Čekanje je jedno od najmoćnijih oruđa koje imamo. To će nam omogućiti da stvorimo život o kojem sanjamo.
„Čekanje nije samo prazna nada. Ima unutrašnje samopouzdanje u postizanju cilja."
(Kineska klasična knjiga promena I Ching)
Čekanje ima lošu reputaciju u modernoj zapadnoj kulturi. Nije iznenađujuće što sam morala da uzmem u ruke jedno od dela kineskih klasika - Knjigu promena, da bih našla odgovarajući citat za početak članka. Da, ne volimo da čekamo! Mnogo je lakše pronaći pozive na mreži: „Iskoristite priliku!“ ili „Deluj odmah!“.
Veći deo svog života bila sam nestrpljiva. Želela sam da se stalno nešto dešava! Kada sam napunila 20 godina, tačno sam znala šta treba da radim u ovom životu. Imala sam jasan plan: diplomirati, započeti karijeru, udati se i zasnovati porodicu. Čim sam završila fakultet, odmah sam krenula da ostvarim sve ostale ciljeve na svojoj listi... Konkretno, bez mnogo oklevanja, udala sam se za momka koji mi se činilo da mi se sviđa.
U to vreme nisam znala mnogo o čekanju. Mislio sam da je čekanje ono što čovek radi kada mu nedostaje hrabrosti, ili kada nije siguran u sebe. Mislio sam da je čekanje samo izgovor da ništa ne uradim. Danas mislim drugačije.
Čekanje je jedno od najmoćnijih oruđa koje imamo. To će nam omogućiti da stvorimo život o kojem sanjamo.
Naš ego, odnosno naš um, oseća se neprijatno u stanju očekivanja. Vaš ego iz sveg glasa vrišti: „Učinite već nešto. Pa, bar nešto! Bolje je nego samo sedeti i čekati!" Mi smo pod kontrolom sopstvenog ega. Nije iznenađenje da glasovi koji pozivaju na akciju nikada ne prestaju.
Naši umovi mrze stanje neizvesnosti. Radije bi postupio i pogrešio nego samo da gleda kako sve dolazi na svoje mesto u stanju neizvesnosti.
Postoji jedan termin koji vrlo precizno opisuje neizvesnost. Stanje praga, ili granica koja razdvaja sve naše mogućnosti. Ovo je stanje kada pristupamo svom potencijalu i možemo da idemo u bilo kom pravcu. Pred nama nema znakova.
Pragno stanje može izazvati veoma neprijatnu nelagodnost. Zbog toga mnogi nastoje da se što pre izvuku iz toga.
Kad bi samo ovi ljudi mogli da uspore, postepeno bi sve jasnije videli put koji je pred njima. (Ovo je slično tome kako se naše oči prilagođavaju mraku. U mraku su izoštrena sva naša čula).
Naš ego želi da ispružimo ispred svih nas u jarkim svetlima put u našu svetlu budućnost. Ovo je nemoguće. Naš put u stvarnom životu više liči na zamršeni lavirint. A da bismo išli napred, potrebne su nam određene veštine. A jedna od glavnih je veština čekanja!
Sve se u životu dešava u svoje vreme. Najčešće ovaj pravi trenutak ne dođe onda kada to želimo.
Žudimo da sve bude danas, a možda i juče. Ali pre nego što se nešto dogodi, u našoj podsvesti i podsvesti ljudi oko nas se dešavaju određene promene. Ove promene nas pripremaju za sledeći pritisak. Čudno, ali kada se desi ono što smo toliko želeli, čini nam se da je tako suđeno.
Analizirajte svoju prošlost i shvatićete da je to tako. Prvo razmislite o odlukama koje ste doneli silom. Šta je dovelo do svake od ovih odluka?
Sada se setite vremena kada ste samo znali šta morate da uradite. Nisi mislio. Kako se završio svaki od ovih slučajeva?
(Kineska klasična knjiga promena I Ching)
Čekanje ima lošu reputaciju u modernoj zapadnoj kulturi. Nije iznenađujuće što sam morala da uzmem u ruke jedno od dela kineskih klasika - Knjigu promena, da bih našla odgovarajući citat za početak članka. Da, ne volimo da čekamo! Mnogo je lakše pronaći pozive na mreži: „Iskoristite priliku!“ ili „Deluj odmah!“.
Veći deo svog života bila sam nestrpljiva. Želela sam da se stalno nešto dešava! Kada sam napunila 20 godina, tačno sam znala šta treba da radim u ovom životu. Imala sam jasan plan: diplomirati, započeti karijeru, udati se i zasnovati porodicu. Čim sam završila fakultet, odmah sam krenula da ostvarim sve ostale ciljeve na svojoj listi... Konkretno, bez mnogo oklevanja, udala sam se za momka koji mi se činilo da mi se sviđa.
U to vreme nisam znala mnogo o čekanju. Mislio sam da je čekanje ono što čovek radi kada mu nedostaje hrabrosti, ili kada nije siguran u sebe. Mislio sam da je čekanje samo izgovor da ništa ne uradim. Danas mislim drugačije.
Čekanje je jedno od najmoćnijih oruđa koje imamo. To će nam omogućiti da stvorimo život o kojem sanjamo.
Naš ego, odnosno naš um, oseća se neprijatno u stanju očekivanja. Vaš ego iz sveg glasa vrišti: „Učinite već nešto. Pa, bar nešto! Bolje je nego samo sedeti i čekati!" Mi smo pod kontrolom sopstvenog ega. Nije iznenađenje da glasovi koji pozivaju na akciju nikada ne prestaju.
Naši umovi mrze stanje neizvesnosti. Radije bi postupio i pogrešio nego samo da gleda kako sve dolazi na svoje mesto u stanju neizvesnosti.
Postoji jedan termin koji vrlo precizno opisuje neizvesnost. Stanje praga, ili granica koja razdvaja sve naše mogućnosti. Ovo je stanje kada pristupamo svom potencijalu i možemo da idemo u bilo kom pravcu. Pred nama nema znakova.
Pragno stanje može izazvati veoma neprijatnu nelagodnost. Zbog toga mnogi nastoje da se što pre izvuku iz toga.
Kad bi samo ovi ljudi mogli da uspore, postepeno bi sve jasnije videli put koji je pred njima. (Ovo je slično tome kako se naše oči prilagođavaju mraku. U mraku su izoštrena sva naša čula).
Naš ego želi da ispružimo ispred svih nas u jarkim svetlima put u našu svetlu budućnost. Ovo je nemoguće. Naš put u stvarnom životu više liči na zamršeni lavirint. A da bismo išli napred, potrebne su nam određene veštine. A jedna od glavnih je veština čekanja!
Sve se u životu dešava u svoje vreme. Najčešće ovaj pravi trenutak ne dođe onda kada to želimo.
Žudimo da sve bude danas, a možda i juče. Ali pre nego što se nešto dogodi, u našoj podsvesti i podsvesti ljudi oko nas se dešavaju određene promene. Ove promene nas pripremaju za sledeći pritisak. Čudno, ali kada se desi ono što smo toliko želeli, čini nam se da je tako suđeno.
Analizirajte svoju prošlost i shvatićete da je to tako. Prvo razmislite o odlukama koje ste doneli silom. Šta je dovelo do svake od ovih odluka?
Sada se setite vremena kada ste samo znali šta morate da uradite. Nisi mislio. Kako se završio svaki od ovih slučajeva?
Da biste stekli ovu unutrašnju sigurnost šta treba da se uradi, potrebno je biti u stanju da čekate.
To ne znači da će vam ovaj instinkt dati samopouzdanje da će sve ići po vašem planu. Ovo ne znači da se nećete uplašiti. Jednostavno ćete jasno razumeti da je „sada trenutak kada treba da delujete“.
Ovaj osećaj je sličan onome što ptice osećaju kada treba da migriraju. Oni ne sumnjaju da li to treba da urade ili ne. Ne „proveravaju” datume na kalendaru i ne gube vreme gledajući mapu. Ptice jednostavno migriraju kada im dođe vreme.
Imamo i njuh koji možemo poboljšati. A za ovo je neophodno da se izvučemo iz okova našeg uma. Razmišljanje, bez sumnje, korisno. Međutim, sve je dobro umereno. Skloni smo da previše razmišljamo!
U mislima prolazimo kroz različite scenarije. Pokušavamo da predvidimo budućnost samo na osnovu sopstvenih strahova i nadanja.
Stalno razgovaramo sa onima oko nas o tome šta treba da radimo. Nadamo se da imaju odgovore na svoja pitanja, ali u stvari se trudimo da se slažu sa nama.
Zaključci o tome kako to treba da radimo zasnivaju se na određenim standardima: zdrav razum, moralna načela, religija, porodične vrednosti, finansije itd. Po pravilu tražimo nešto što je u skladu sa njima. A onda sve to pomešamo i napravimo „najbolji pogodak“.
Bilo bi mnogo bolje… sakupiti sve što znaš (naučiti ono što već ne znaš) i… sačekati.
Ako vas nešto bukvalno tera da preduzmete određenu akciju, preduzmite je! (Učinite to, čak i ako vam se čini da ove radnje nikuda neće dovesti). Onda se vratite na čekanje. Sačekajte sledeći impuls. Trebalo bi da bude aktivno čekanje, a ne pasivno.
Aktivno čekanje je kada su svi vaši unutrašnji "detektori" uključeni i pokušavaju da uhvate bilo kakvu vrstu impulsa ili fluktuacije intuicije. Uskoro očekujte odgovor na svoje pitanje. Kako kažu u Knjizi promena: „Čekanje ima unutrašnju sigurnost u postizanju cilja.
Sada ne govorimo o neodlučnosti ili želji da se nešto odloži za kasnije. U trenutku kada vas intuicija podstiče da idete u određenom pravcu, a um vrišti: „Stani“, treba da ignorišete glas razuma. Molim uradi to!
Postoji mala, ali opipljiva razlika između straha (koji vas sprečava da radite ono što želite) i iščekivanja nečeg lošeg (što vas jednostavno upozorava da naizgled ispravna odluka možda uopšte nije takva).
Verujte svom instinktu. Jedna moja prijateljica je jednom podelila sa mnom očev savet: „Odluka da se oženiš trebalo bi da bude najlakša odluka koju doneseš u životu. Kako bih volela da sam to znala kada sam i sam zasnovala porodicu. Inače, moja odluka je bila krajnje pogrešna.
Um mi je rekao da je tako i trebalo bi da bude i da bi to bilo ispravno. Moja intuicija se nije slagala. Još uvek se dobro sećam svih tih rasprava sa sobom o tome da li da se udam za ovog čoveka. Unutrašnja kontradikcija bila je izražena čak i u mojim snovima. Nažalost, dozvolio sam da razum prevlada nad intuicijom.
Sada znam ovo: ako morate da nagovarate sebe da uradite nešto, najbolje je da sačekate.
Vremenom će slika postati jasnija. Imaćete više informacija.
Ne slušajte glas razuma koji vam govori da morate sada da donesete odluku. Ne žurite da živite. Ostanite u stanju praga. Dok ste u neizvesnosti, gledajte kako se slika sama od sebe razbistri.
Naučite da verujete svom crevu više nego svom umu. Verujte da će sve doći na svoje mesto u pravo vreme. Sve će biti kako treba.
A kad dođe taj trenutak, postupite. Uradite ono što morate. Neka bude jednostavno i lako. Zamislite da ste ptica koja leti.
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2018/11/sila-ozhidaniya-kogda-vyi-ne-znaete-chto-delat/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
To ne znači da će vam ovaj instinkt dati samopouzdanje da će sve ići po vašem planu. Ovo ne znači da se nećete uplašiti. Jednostavno ćete jasno razumeti da je „sada trenutak kada treba da delujete“.
Ovaj osećaj je sličan onome što ptice osećaju kada treba da migriraju. Oni ne sumnjaju da li to treba da urade ili ne. Ne „proveravaju” datume na kalendaru i ne gube vreme gledajući mapu. Ptice jednostavno migriraju kada im dođe vreme.
Imamo i njuh koji možemo poboljšati. A za ovo je neophodno da se izvučemo iz okova našeg uma. Razmišljanje, bez sumnje, korisno. Međutim, sve je dobro umereno. Skloni smo da previše razmišljamo!
U mislima prolazimo kroz različite scenarije. Pokušavamo da predvidimo budućnost samo na osnovu sopstvenih strahova i nadanja.
Stalno razgovaramo sa onima oko nas o tome šta treba da radimo. Nadamo se da imaju odgovore na svoja pitanja, ali u stvari se trudimo da se slažu sa nama.
Zaključci o tome kako to treba da radimo zasnivaju se na određenim standardima: zdrav razum, moralna načela, religija, porodične vrednosti, finansije itd. Po pravilu tražimo nešto što je u skladu sa njima. A onda sve to pomešamo i napravimo „najbolji pogodak“.
Bilo bi mnogo bolje… sakupiti sve što znaš (naučiti ono što već ne znaš) i… sačekati.
Ako vas nešto bukvalno tera da preduzmete određenu akciju, preduzmite je! (Učinite to, čak i ako vam se čini da ove radnje nikuda neće dovesti). Onda se vratite na čekanje. Sačekajte sledeći impuls. Trebalo bi da bude aktivno čekanje, a ne pasivno.
Aktivno čekanje je kada su svi vaši unutrašnji "detektori" uključeni i pokušavaju da uhvate bilo kakvu vrstu impulsa ili fluktuacije intuicije. Uskoro očekujte odgovor na svoje pitanje. Kako kažu u Knjizi promena: „Čekanje ima unutrašnju sigurnost u postizanju cilja.
Sada ne govorimo o neodlučnosti ili želji da se nešto odloži za kasnije. U trenutku kada vas intuicija podstiče da idete u određenom pravcu, a um vrišti: „Stani“, treba da ignorišete glas razuma. Molim uradi to!
Postoji mala, ali opipljiva razlika između straha (koji vas sprečava da radite ono što želite) i iščekivanja nečeg lošeg (što vas jednostavno upozorava da naizgled ispravna odluka možda uopšte nije takva).
Verujte svom instinktu. Jedna moja prijateljica je jednom podelila sa mnom očev savet: „Odluka da se oženiš trebalo bi da bude najlakša odluka koju doneseš u životu. Kako bih volela da sam to znala kada sam i sam zasnovala porodicu. Inače, moja odluka je bila krajnje pogrešna.
Um mi je rekao da je tako i trebalo bi da bude i da bi to bilo ispravno. Moja intuicija se nije slagala. Još uvek se dobro sećam svih tih rasprava sa sobom o tome da li da se udam za ovog čoveka. Unutrašnja kontradikcija bila je izražena čak i u mojim snovima. Nažalost, dozvolio sam da razum prevlada nad intuicijom.
Sada znam ovo: ako morate da nagovarate sebe da uradite nešto, najbolje je da sačekate.
Vremenom će slika postati jasnija. Imaćete više informacija.
Ne slušajte glas razuma koji vam govori da morate sada da donesete odluku. Ne žurite da živite. Ostanite u stanju praga. Dok ste u neizvesnosti, gledajte kako se slika sama od sebe razbistri.
Naučite da verujete svom crevu više nego svom umu. Verujte da će sve doći na svoje mesto u pravo vreme. Sve će biti kako treba.
A kad dođe taj trenutak, postupite. Uradite ono što morate. Neka bude jednostavno i lako. Zamislite da ste ptica koja leti.
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2018/11/sila-ozhidaniya-kogda-vyi-ne-znaete-chto-delat/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
