George Ritchie je u maju 1945. godine kao vojni medicinski radnik u okviru američkih vojnih snaga, koje su se našle u Nemačkoj, pomagao preživelim logorašima u koncentracionom logoru blizu Wuppertal-a. Tu su bili smešteni Jevreji iz Holandije, Francuske i Istočne Evrope. U koncentracionom logoru se upoznao sa Divljim Bilom.
|
|
"Svakako to nije bilo njegovo pravo ime" – piše autor knjige "Return from Tomorrow". "Njegovo pravo ime se sastojalo iz sedam teško izgovorljivih poljskih reči, pa su ga američki vojnici, zbog njegovih dugih brkova, koje su ih podsećale na junake sa Divljeg Zapada, nazvali Divlji Bil Codi.
|
On je bio jedan od logoraša, koji je po svemu sudeći skoro dospeo u logor. Bio je to čovek neiscrpne energije, uspravnog držanja i očiju koje su uvek svetlele.
Pošto je tečno govorio engleski, francuski, nemački i ruski, kao svoj maternji jezik – poljski, postao je neka vrsta neoficijalnog prevodioca u logoru.
Dolazili smo kod njega sa različitim problemima. Bilo je skoro nemoguće sređivati svu dokumentaciju u nastojanju da se evidentiraju imena zatvorenika, kako bi se povezali sa svojim porodicama, od kojih mnogi više nisu među živima. Međutim, Divlji Bil je neumorno radio petnaest i šesnaest sati dnevno, a da se na njemu nisu videli ni najmanji znaci umora.
On kao da je sve više dobijao na snazi, dok smo svi ostali padali od umora. "Imamo vremena za ovog starog drugara" – znao je često da kaže, "Čitav dan čeka na red da dođe kod nas". Njegovo lice je prosto sijalo od saosećanja koje je imao prema njegovim kompanjonima-logorašima, i po taj "sjaj" bih uvek dolazio, kada bih klonuo duhom.
Zapanjio sam se kada sam iz dokumenata koji su stigli do mene, saznao da je Divlji Bil u logoru od 1939 god. Punih šest godina je on, kao i svi drugi, živeo u uslovima izgladnjivanja, spavao u zagušljivim barakama punim bolesti, a da nije ni malo fizički, ili psihički propao.
Zadivljujuće je, da su na njega svi gledali, kao na prijatelja. Kad god bi izbio sukob među logorašima, kod njega bi dolazili na arbitražu. Tek posle nekoliko nedelja provedenih u Wuppertalu, sam shvatio, kakva je to bila retkost u grupi logoraša, različitih nacionalnosti, koji su se često međusobno mrzeli, skoro kao što su mrzeli Nemce.
Kada smo kod mržnje prema Nemcima, ona je nekada bila toliko intenzivna, da se u nekim oslobođenim kampovima dešavalo, da su bivši logoraši, domogavši se oružja, jednostavno ušli u najbliže selo i ubili prvog Nemca na kojeg bi naišli. Deo našeg posla je bio i u tome da takve slučajeve sprečavamo i tu nam je opet Divlji Bil, bio od ogromne pomoći, savetujući i razumno obrazlažući grupama logoraša, neophodnost opraštanja.
"Nekima nije lako da oproste" – napomenuo sam mu jednom dok smo pili čaj u kancelariji. "Toliko je puno ljudi ostalo bez svojih članova porodice".
Pošto je tečno govorio engleski, francuski, nemački i ruski, kao svoj maternji jezik – poljski, postao je neka vrsta neoficijalnog prevodioca u logoru.
Dolazili smo kod njega sa različitim problemima. Bilo je skoro nemoguće sređivati svu dokumentaciju u nastojanju da se evidentiraju imena zatvorenika, kako bi se povezali sa svojim porodicama, od kojih mnogi više nisu među živima. Međutim, Divlji Bil je neumorno radio petnaest i šesnaest sati dnevno, a da se na njemu nisu videli ni najmanji znaci umora.
On kao da je sve više dobijao na snazi, dok smo svi ostali padali od umora. "Imamo vremena za ovog starog drugara" – znao je često da kaže, "Čitav dan čeka na red da dođe kod nas". Njegovo lice je prosto sijalo od saosećanja koje je imao prema njegovim kompanjonima-logorašima, i po taj "sjaj" bih uvek dolazio, kada bih klonuo duhom.
Zapanjio sam se kada sam iz dokumenata koji su stigli do mene, saznao da je Divlji Bil u logoru od 1939 god. Punih šest godina je on, kao i svi drugi, živeo u uslovima izgladnjivanja, spavao u zagušljivim barakama punim bolesti, a da nije ni malo fizički, ili psihički propao.
Zadivljujuće je, da su na njega svi gledali, kao na prijatelja. Kad god bi izbio sukob među logorašima, kod njega bi dolazili na arbitražu. Tek posle nekoliko nedelja provedenih u Wuppertalu, sam shvatio, kakva je to bila retkost u grupi logoraša, različitih nacionalnosti, koji su se često međusobno mrzeli, skoro kao što su mrzeli Nemce.
Kada smo kod mržnje prema Nemcima, ona je nekada bila toliko intenzivna, da se u nekim oslobođenim kampovima dešavalo, da su bivši logoraši, domogavši se oružja, jednostavno ušli u najbliže selo i ubili prvog Nemca na kojeg bi naišli. Deo našeg posla je bio i u tome da takve slučajeve sprečavamo i tu nam je opet Divlji Bil, bio od ogromne pomoći, savetujući i razumno obrazlažući grupama logoraša, neophodnost opraštanja.
"Nekima nije lako da oproste" – napomenuo sam mu jednom dok smo pili čaj u kancelariji. "Toliko je puno ljudi ostalo bez svojih članova porodice".
|
Divlji Bil se naslonio na uspravni naslonjač stolice na kojoj je sedeo i popio gutljaj čaja. "Živeli smo u jevrejskoj četvrti u Varšavi" – polako je počeo da priča i to su bile prve reči, koje sam čuo da govori o sebi. "Moja žena, naše dve ćerke i naša tri mala dečaka. Kada su Nemci stigli do naše ulice, sve su ih postrojili ispred zida i otvorili vatru iz automatskog oružja.
|
|
Prekljinjao sam ih da i meni dozvole da umrem sa svojom porodicom, ali pošto sam pričao nemački, odredili su me za radnu grupu".
Za trenutak je zastao, sećajući se verovatno svoje žene i petoro dece. "Upravo sam tog trenutka morao da odlučim" – nastavio je: "Da li ću dozvoliti sebi da zamrzim vojnike koji su to učinili? To bi bila laka odluka, zaista.
Ja sam advokat. U svojoj praksi sam često imao prilike da vidim šta je mržnja u stanju fizički i psihički da učini ljudima. Mržnja je upravo ubila šestoro ljudi koji su mi najviše značili u životu. Odlučio sam da preostali deo života, bez obzira koliko dugo trajao, još par dana ili mnogo godina, volim svaku osobu sa kojom dođem u kontakt".
Iz biografske knjige dr George G. Ritchi-ja: "Return from Tomorrow".
Izvor: vidyayoga.net
Za trenutak je zastao, sećajući se verovatno svoje žene i petoro dece. "Upravo sam tog trenutka morao da odlučim" – nastavio je: "Da li ću dozvoliti sebi da zamrzim vojnike koji su to učinili? To bi bila laka odluka, zaista.
Ja sam advokat. U svojoj praksi sam često imao prilike da vidim šta je mržnja u stanju fizički i psihički da učini ljudima. Mržnja je upravo ubila šestoro ljudi koji su mi najviše značili u životu. Odlučio sam da preostali deo života, bez obzira koliko dugo trajao, još par dana ili mnogo godina, volim svaku osobu sa kojom dođem u kontakt".
Iz biografske knjige dr George G. Ritchi-ja: "Return from Tomorrow".
Izvor: vidyayoga.net
