Molim te ne žali ni za čim...

​Molim te, ne žali ni za čim, ne plači ni za čim, ne tuguj ni za čim. Sećaš me se... sa toplinom, ljubavlju, sa osmehom. Ne sećaj me se sa bolom, ne sećaj se uvreda, ni tvojih ni mojih. Ne sećajte se nizova rastanaka i dugih očekivanja... 

​Datumi ne znače ništa, to su samo isprekidane linije, bezbrižni trenuci koje nastojimo da ovekovečimo, propuštajući tople tokove života izvan njegove interpunkcije, izvan ove nezgrapne moći datuma, tačaka, crtica... 

Pustite bele ptice ljubavi u divljinu, udahnite svom dubinom preostalih, beskućnih osećanja rasutih u našem vazduhu. Ne zadržavaj naše dane, neka ih sunce miluje u našoj prošlosti. Neka niko ne uzburka lišće naših jesenjih grana, da više ne sipa rosu sa naših trava, da ne vuče više putnu prašinu naših zabluda i nesporazuma, da ne uznemirava više slana mora naših suza, da niko ne sretne naše beskrajne zore pune očekivanja i neispunjenih nada.

Ne ispraća našu tugu ritmičnim zvukom točkova odlazećih vozova, ne viri u naše malinaste zalaske razočarenja... 

Pokušali smo... okusili smo svoju sudbinu, vjerovali smo, i - nismo vjerovali... Jesmo. I ništa to neće promeniti! Ovo je naša prošlost. I ne treba, ne treba ništa drugo u njemu da menjate. Molimo vas. Prošao je ceo život između nas...

Preklinjem te, zaljubi se u Život! Neka vas razmazi, bude nevaljala s vama i flertuje, ali posegnite za rukama kao umiljato štene. Lepa je, nezasita, prolazna, ali neprocenjiva od svih zamislivih darova. Preklinjem te, zaljubi se u nju, kao što sam ja nepromišljeno zaljubljen u nju!

I ako mi sutra ne dođe sa buketom novog dana napretek, ne probudi me ujutru glasovima sa prozora, ne razbaruši moju nestašnu kosu morskim povetarcem, zar ne da zagrlim tople zrake sunca, imaću vremena pre nego što vidim fragmente pauza i reči koje nisu odigrane pre kraja idealnog scenarija.

Još ću imati vremena da je udahnem začinjenim šakama ljubavi, zadržavajući delikatnu aromu njenog prisustva, bljesnem ljubavnu misao zahvalnosti, pokupim dlanovima gutljaj njene životvorne vlage, osetim njen neprestano pulsirajući zov na mojim prosedim slepoočnicama...

I zapamtite... sve stranice vaše Knjige, naškrabane, precrtane, prepisane čisto, uredne i sa psećim uglovima, mnogo puta preskočene i ponovo pročitane, ali posebno one gde je o Ljubavi ... 

Nikad ti nisam rekao, ali... Ljubav nema prošlost, može samo da bude, ne može da "prođe", kao što ne možeš prestati da dišeš i nastaviš da živiš. Sva druga čula mogu.

Ljubav... kad bi jednog dana ušla u tvoje širom otvoreno srce, dotakla tvoje nežne trepavice toplim usnama, i rastvorila se u sebi jednim jedva primetnim dodirom, jednim jedva primetnim pogledom, jedva primetnim uzbuđenjem duše, zaklonila i uljuljkala sve tvoje strahovi, i dali obojene snove... ostaje u srcu dok kuca.

Preklinjem te, pusti novi dan, ne žali ni za čim! Neka ljubav mog srca bude s tobom... Molim te, zaljubi se u Život! 

© Tatjana Varuha

Prevod teksta: https://econet.ru/articles/134741-proshu-ni-o-chem-ne-zhaley

Prevod i obrada Jelena Muratović -  bebamur.com