Način na koji opisujemo druge nas definiše. Način na koji označavamo, ocenjujemo i poštujemo one koji su nam bliski omogućava nam da uvidimo svoju ličnost.
To je nešto što svakodnevno doživljavamo, i sami se osjećamo loše kada nam se pripisuju osobine koje nam ne pripadaju.
Priznajmo, svi neprekidno donosimo prosudbe o ljudima koje poznajemo. Naš mozak to mora učiniti u pokušaju da održi okolinu pod kontrolom i na neki način, da zna šta može očekivati od drugih. To je sasvim normalan psihološki proces, način da obezbijedimo svoj opstanak.
"U razgovoru diskrecija vrijedi više od rečitosti."
~ Francis Bacon
Zanimljiva studija sprovedena na Univerzitetu za psihologiju u Njujorku, a objavljena u Journal of Neuroscience, objašnjava da ovoj maloj moždanoj strukturi treba nekoliko milisekundi da procijeni da li je neko pouzdan ili ne, može li nas zainteresovati ili je naprotiv osoba koju treba izbjegavati. U stvari, mogli bismo reći gotovo bez greške da je za naš mozak prvi utisak sve, čak iako očigledno postoje male i zanimljive nijanse.
Stoga, nakon što amigdala izvrši vrlo brzu procijenu onih koji su ispred nas, na scenu stupa filter ličnosti. Ova mentalna struktura će odlučiti da li će se približiti osobi i potvrditi validnost prvog utiska. Ona će biti ta koja nas tjera da formulišemo negativne sudove (ili ne), ona, u suštini artikuliše, posreduje i određuje način na koji se odnosimo i ponašamo sa drugima.
Izdaje nas način na koji opisujemo druge
Kineska poslovica kaže da je moguće čovjeka slomiti samo težinom jezika. Velika je to istina i niko ne može da dovede u pitanje koliko jezik može da nanese štetu i pustoš.
Komunikacija sa drugima je osnovni dio našeg procesa socijalizacije. Tokom naše interakcije uobičajeno je biti ljubazan, pošten i pažljiv. Međutim, tu su i loša i česta upotreba kritike, prezira, neopravdane uvrede, zadovoljstva zbog etiketiranja drugih.
Svijet je prepun ljudi koji pronalaze zadovoljstvo u tome što gotovo neprekidno pripisuju nedostatke drugima.
"Ti si ono što kažeš". Ova izjava nije naša, već profesora Skovronskog sa Univerziteta Wake Forest u Severnoj Karolini. Detaljna istraga ličnosti i presude koje formulišemo istakli su ono što svi nekako možemo razumeti. Način na koji opisujemo druge definiše nas. Mi smo ono što govorimo, ono što zaključujemo i ono što projektujemo na one oko nas.
Priznajmo, svi neprekidno donosimo prosudbe o ljudima koje poznajemo. Naš mozak to mora učiniti u pokušaju da održi okolinu pod kontrolom i na neki način, da zna šta može očekivati od drugih. To je sasvim normalan psihološki proces, način da obezbijedimo svoj opstanak.
"U razgovoru diskrecija vrijedi više od rečitosti."
~ Francis Bacon
Zanimljiva studija sprovedena na Univerzitetu za psihologiju u Njujorku, a objavljena u Journal of Neuroscience, objašnjava da ovoj maloj moždanoj strukturi treba nekoliko milisekundi da procijeni da li je neko pouzdan ili ne, može li nas zainteresovati ili je naprotiv osoba koju treba izbjegavati. U stvari, mogli bismo reći gotovo bez greške da je za naš mozak prvi utisak sve, čak iako očigledno postoje male i zanimljive nijanse.
Stoga, nakon što amigdala izvrši vrlo brzu procijenu onih koji su ispred nas, na scenu stupa filter ličnosti. Ova mentalna struktura će odlučiti da li će se približiti osobi i potvrditi validnost prvog utiska. Ona će biti ta koja nas tjera da formulišemo negativne sudove (ili ne), ona, u suštini artikuliše, posreduje i određuje način na koji se odnosimo i ponašamo sa drugima.
Izdaje nas način na koji opisujemo druge
Kineska poslovica kaže da je moguće čovjeka slomiti samo težinom jezika. Velika je to istina i niko ne može da dovede u pitanje koliko jezik može da nanese štetu i pustoš.
Komunikacija sa drugima je osnovni dio našeg procesa socijalizacije. Tokom naše interakcije uobičajeno je biti ljubazan, pošten i pažljiv. Međutim, tu su i loša i česta upotreba kritike, prezira, neopravdane uvrede, zadovoljstva zbog etiketiranja drugih.
Svijet je prepun ljudi koji pronalaze zadovoljstvo u tome što gotovo neprekidno pripisuju nedostatke drugima.
"Ti si ono što kažeš". Ova izjava nije naša, već profesora Skovronskog sa Univerziteta Wake Forest u Severnoj Karolini. Detaljna istraga ličnosti i presude koje formulišemo istakli su ono što svi nekako možemo razumeti. Način na koji opisujemo druge definiše nas. Mi smo ono što govorimo, ono što zaključujemo i ono što projektujemo na one oko nas.
Oni koji primenjuju etiketu prezira i žive sa tamnim naočarima
Postoje oni koji ne žele da vide, oni koji stvarnost gledaju kroz tamna sočiva i kratkovidnim očima lutaju zamagljenim svijetom. Oni su ličnosti koje dozvoljavaju da ih vode stereotipi i ne žele da vide dalje, preziru, komodifikuju, izruguju se, kritikuju one koji to nisu, ne misle, ne osjećaju se poput njih.
Postoje oni koji ne žele da vide, oni koji stvarnost gledaju kroz tamna sočiva i kratkovidnim očima lutaju zamagljenim svijetom. Oni su ličnosti koje dozvoljavaju da ih vode stereotipi i ne žele da vide dalje, preziru, komodifikuju, izruguju se, kritikuju one koji to nisu, ne misle, ne osjećaju se poput njih.
Oni koji se bave agregacijom i žive sa ružičastim naočarima
Iznenađujući element pojavio se u istraživanju koje je sproveo Univerzitet Wake Forest. Ljudi koji su izrekli najmanji broj presuda bili su oni koji su pokazali najveću sposobnost agregacije. Ukratko, oni koji imaju dar pozitivnosti, optimizma i imaju dobro samopoštovanje.
Tek kada ostavimo po strani etikete, stroge osude, odbitke koji se zasnivaju na ne baš čvrstim temeljima, povećavamo šanse za povezivanje sa drugima, stvarajući čvršća prijateljstava i sa manje predrasuda.
Način na koji opisujemo druge utiče na našu sposobnost povezivanja
Kada druge opisujemo bez težine sumnje, predrasuda i ironije, a da toga nismo svesni, pružamo sebi priliku da se uskladimo sa onima oko nas, oslobođeni zida predrasuda.
Izbjegavamo naočare sa tamnim staklima. Ponekad će nam trebati da bismo se zaštitili od nekih štetnih refleksija, ali generalno je uvijek bolje ukloniti filtere i proširiti vid. Radoznao i skroman pogled zabeležiće sve više i više pari očiju naviknutih na život u mraku.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/il-modo-in-cui-descriviamo-gli-altri-parla/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Iznenađujući element pojavio se u istraživanju koje je sproveo Univerzitet Wake Forest. Ljudi koji su izrekli najmanji broj presuda bili su oni koji su pokazali najveću sposobnost agregacije. Ukratko, oni koji imaju dar pozitivnosti, optimizma i imaju dobro samopoštovanje.
Tek kada ostavimo po strani etikete, stroge osude, odbitke koji se zasnivaju na ne baš čvrstim temeljima, povećavamo šanse za povezivanje sa drugima, stvarajući čvršća prijateljstava i sa manje predrasuda.
Način na koji opisujemo druge utiče na našu sposobnost povezivanja
Kada druge opisujemo bez težine sumnje, predrasuda i ironije, a da toga nismo svesni, pružamo sebi priliku da se uskladimo sa onima oko nas, oslobođeni zida predrasuda.
Izbjegavamo naočare sa tamnim staklima. Ponekad će nam trebati da bismo se zaštitili od nekih štetnih refleksija, ali generalno je uvijek bolje ukloniti filtere i proširiti vid. Radoznao i skroman pogled zabeležiće sve više i više pari očiju naviknutih na život u mraku.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/il-modo-in-cui-descriviamo-gli-altri-parla/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
