Još jednom bih pokrenula temu oproštaja, jer u pismima i komunikaciji često čujem priče da je svima oprošteno, prihvaćeno, ljubav vlada svetom i sve to, ali „razišli su se“, „mi više ne komuniciramo“, „Konačno se razveo – posle tri godine“, „Pitao sam, ali ne mogu da zaboravim na tu činjenicu“ – u stvari, ovde je još uvek daleko od pravog oproštaja.
Znate primere kada je muž imao ljubavnicu, pa došao sa priznanjem, žena je odlučila da bude "iznad svega" i prihvatila nazad bez ikakvog razjašnjenja odnosa i još više skandala ("mi smo inteligentni ljudi"), ali vreme prolazi, u njemu više nisu primećeni sumnjivi incidenti, ali unutra i dalje nema mira.
Postepeno, žena se udaljava, zid nesporazuma i otuđenja je sve viši, kao rezultat toga dolazi ono isto „ne mogu da pređem preko prošlosti“ i zatvaranje u sebe ili prekidanje veze. Kod muškaraca se to dešava i nakon izdaje supruge – izgleda da je oprostio, ali je njegova sujeta i posle deset godina pogođena, ali je napustio porodicu, ne mogavši da se pomiri sa činjenicom izdaje.
Porodični sukobi u vezi sa podelom imovine (ko će dobiti vikendicu nedavno preminule bake; dete od osamnaest godina želi da živi odvojeno u stanu koji se izdaje, jer je to na njemu upisano; deda ne želi useliti se sa decom i napustiti stan za unuke i sl.), izbor mesta stanovanja, studiranja i rada, pitanja vaspitanja dece, komunikacije sa starijim rođacima porodice – ove i druge teme kroz istoriju porodičnih sistema će postati nepremostiva prepreka srećnom životu mnogih muškaraca i žena.
Prvo, sama kultura komunikacije u našem društvu ne može se nazvati savršenom – ljudi jednostavno ne poznaju adekvatne i prihvatljive algoritme ponašanja u konfliktnim situacijama (izražavanje očekivanja, slušanje druge strane, biranje pregovora i kompromisa umesto ultimatuma i manipulacija), i drugo, veoma nizak nivo psihološke pismenosti i duhovnog razvoja uopšte primorava članove porodice da rešavaju probleme iz detinjstva („Želim kako hoću, inače neću da se družim ni da razgovaram sa tobom“), i treće, pozicija uobičajena u mnogim porodicama je „loš svet je bolje dobra svađa“ češće šteti nego pomaže.
Nemoguće je večno biti uvređen i ljut, ali neki ljudi uspevaju da to rade veoma uspešno dugi niz decenija, zašto se to dešava?
Jer praštanje je ipak posao, znate, ono što se ne može naći na putu do sebe. Jasno je da hoćete da mislite dobro o sebi, kažu da su tako čisti i bistri, ne ljutimo se, ne zaglavljujemo u uvredama, snishodljivi smo prema greškama drugih, veliko srce i široka duša nam omogućava da se oporavimo od bilo kakvih udaraca sudbine za nekoliko dana, ali da li je zaista tako?
Pogledajte decu sa njihovim živopisnim manifestacijama osećanja i emocija: ako su se posvađali, onda „neću se družiti s tobom jer si loš“, suze, vrišti, tuče, ali kada se emocije izliju (a vi možete prisiliti decu da ih obuzdaju), ohrabrenje i kazne se pravedno primaju uz pomoć starijih, zatim deca ponovo trče, skaču i zabavljaju se zajedno. Jer iskreni oproštaj koji dolazi nakon doživljavanja emocija i negativnih stanja, razgovora i iznošenja tvrdnji, postavljanja pravila za budućnost i još mnogo toga, zbližava ljude. Znamo koliko je deci potrebno vremena, pažnje, razjašnjenja i regulisanja njihovih emocionalnih stanja.
Postepeno, žena se udaljava, zid nesporazuma i otuđenja je sve viši, kao rezultat toga dolazi ono isto „ne mogu da pređem preko prošlosti“ i zatvaranje u sebe ili prekidanje veze. Kod muškaraca se to dešava i nakon izdaje supruge – izgleda da je oprostio, ali je njegova sujeta i posle deset godina pogođena, ali je napustio porodicu, ne mogavši da se pomiri sa činjenicom izdaje.
Porodični sukobi u vezi sa podelom imovine (ko će dobiti vikendicu nedavno preminule bake; dete od osamnaest godina želi da živi odvojeno u stanu koji se izdaje, jer je to na njemu upisano; deda ne želi useliti se sa decom i napustiti stan za unuke i sl.), izbor mesta stanovanja, studiranja i rada, pitanja vaspitanja dece, komunikacije sa starijim rođacima porodice – ove i druge teme kroz istoriju porodičnih sistema će postati nepremostiva prepreka srećnom životu mnogih muškaraca i žena.
Prvo, sama kultura komunikacije u našem društvu ne može se nazvati savršenom – ljudi jednostavno ne poznaju adekvatne i prihvatljive algoritme ponašanja u konfliktnim situacijama (izražavanje očekivanja, slušanje druge strane, biranje pregovora i kompromisa umesto ultimatuma i manipulacija), i drugo, veoma nizak nivo psihološke pismenosti i duhovnog razvoja uopšte primorava članove porodice da rešavaju probleme iz detinjstva („Želim kako hoću, inače neću da se družim ni da razgovaram sa tobom“), i treće, pozicija uobičajena u mnogim porodicama je „loš svet je bolje dobra svađa“ češće šteti nego pomaže.
Nemoguće je večno biti uvređen i ljut, ali neki ljudi uspevaju da to rade veoma uspešno dugi niz decenija, zašto se to dešava?
Jer praštanje je ipak posao, znate, ono što se ne može naći na putu do sebe. Jasno je da hoćete da mislite dobro o sebi, kažu da su tako čisti i bistri, ne ljutimo se, ne zaglavljujemo u uvredama, snishodljivi smo prema greškama drugih, veliko srce i široka duša nam omogućava da se oporavimo od bilo kakvih udaraca sudbine za nekoliko dana, ali da li je zaista tako?
Pogledajte decu sa njihovim živopisnim manifestacijama osećanja i emocija: ako su se posvađali, onda „neću se družiti s tobom jer si loš“, suze, vrišti, tuče, ali kada se emocije izliju (a vi možete prisiliti decu da ih obuzdaju), ohrabrenje i kazne se pravedno primaju uz pomoć starijih, zatim deca ponovo trče, skaču i zabavljaju se zajedno. Jer iskreni oproštaj koji dolazi nakon doživljavanja emocija i negativnih stanja, razgovora i iznošenja tvrdnji, postavljanja pravila za budućnost i još mnogo toga, zbližava ljude. Znamo koliko je deci potrebno vremena, pažnje, razjašnjenja i regulisanja njihovih emocionalnih stanja.
U svetu ljudi koji su sazreli (najčešće telom, ali ne i duhom) menja se strategija interakcije u konfliktnim situacijama: prelazimo sa otvorene konfrontacije na tihe „hladne“ ratove, kažu, neka pogode gde će. Napravio grešku i kako je ispraviti. U procesu tihog suočavanja sa spoljašnjim „dobro mi ide“, aromatizovanim porcijama osmeha i dežurnih fraza, u čoveku se odvijaju destruktivni procesi. Pravo čišćenje srca od uvreda nastaje kroz proživljavanje emocija i duhovno sazrevanje, a ne voljnom odlukom „Opraštam svima!“.
Sposobnost praštanja je veština formirana ponovnim proživljavanjem malih i velikih pritužbi, razočaranja, odbijanja, neuspeha. Živeti je zaustavljanje, emocije, razumevanje, zaključci, pomirenje sa sobom i/ili drugim ljudima, zadatak nije lak, morate se složiti. Ako osoba nije naučena da se nosi sa negativnim emocijama od detinjstva, onda mora da savlada ovu umetnost u odraslom dobu, a ovde se ne možete prevariti.
Sposobnost praštanja je veština formirana ponovnim proživljavanjem malih i velikih pritužbi, razočaranja, odbijanja, neuspeha. Živeti je zaustavljanje, emocije, razumevanje, zaključci, pomirenje sa sobom i/ili drugim ljudima, zadatak nije lak, morate se složiti. Ako osoba nije naučena da se nosi sa negativnim emocijama od detinjstva, onda mora da savlada ovu umetnost u odraslom dobu, a ovde se ne možete prevariti.
Sa oslobađanjem od nagomilane negativnosti dolazi lakoća u srcu, a ako ne dođe, onda još ima na čemu raditi. Sposobnost praštanja nas približava, pre svega, nama samima i ne znači uvek obnavljanje odnosa sa onima koji su nam naneli bol u životu.
Ponekad štetno ili nedostojno ponašanje dolazi od ljudi koji ne žele da budu svesni svojih postupaka, priznaju greške i promene – ima smisla da se pomerite na bezbednu distancu i ne dozvolite sebi da budete uvređeni. Ali osloboditi se težine ovog bola je neophodno, iako nije lako, jer neizlečeni bol čini da se ljudi zatvaraju od prijateljstva, ljubavi, radosti i sreće u životu. Opraštanje ne znači da se treba pretvarati da se ništa loše nije dogodilo - dogodilo se, i to se mora prihvatiti.
Tek kada se pošteno poimence nazovu svi negativni događaji prošlosti: izdaja, nasilje, alkoholizam, narkomanija, siromaštvo, odbačenost, poniženje, gubitak itd.; emocije povezane sa ovim događajima izbijaju na površinu i žive kroz suze, razgovore, pisma, obračune, psihoterapiju, duhovne prakse (ko to uopšte može); prošlo iskustvo će se srediti, destruktivni obrasci reagovanja i ponašanja početi da se zamenjuju novim, zdravijim i adekvatnijim, i tada možemo govoriti o istinskom oslobađanju sebe od tereta prošlosti.
Uspomene će ostati, ali neće više imati toliku snagu. A ako imate hrabrosti da uradite ovaj veliki posao, onda ćete jednog dana otkriti da nije tako teško komunicirati sa različitim ljudima, čak i ako pokušavaju da povrede iz zlobe ili sopstvene nezrelosti, čak i ako izgledaju kao uplašene životinje, čak i ako su mnogo pogrešile, čak i ako su to ljudi koji su nekada bili bliski i imali vlast nad nama.
Želim svima sreću!
Autor Dina Richards
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/112924-samoe-vazhnoe-umenie-umenie-proschat
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ponekad štetno ili nedostojno ponašanje dolazi od ljudi koji ne žele da budu svesni svojih postupaka, priznaju greške i promene – ima smisla da se pomerite na bezbednu distancu i ne dozvolite sebi da budete uvređeni. Ali osloboditi se težine ovog bola je neophodno, iako nije lako, jer neizlečeni bol čini da se ljudi zatvaraju od prijateljstva, ljubavi, radosti i sreće u životu. Opraštanje ne znači da se treba pretvarati da se ništa loše nije dogodilo - dogodilo se, i to se mora prihvatiti.
Tek kada se pošteno poimence nazovu svi negativni događaji prošlosti: izdaja, nasilje, alkoholizam, narkomanija, siromaštvo, odbačenost, poniženje, gubitak itd.; emocije povezane sa ovim događajima izbijaju na površinu i žive kroz suze, razgovore, pisma, obračune, psihoterapiju, duhovne prakse (ko to uopšte može); prošlo iskustvo će se srediti, destruktivni obrasci reagovanja i ponašanja početi da se zamenjuju novim, zdravijim i adekvatnijim, i tada možemo govoriti o istinskom oslobađanju sebe od tereta prošlosti.
Uspomene će ostati, ali neće više imati toliku snagu. A ako imate hrabrosti da uradite ovaj veliki posao, onda ćete jednog dana otkriti da nije tako teško komunicirati sa različitim ljudima, čak i ako pokušavaju da povrede iz zlobe ili sopstvene nezrelosti, čak i ako izgledaju kao uplašene životinje, čak i ako su mnogo pogrešile, čak i ako su to ljudi koji su nekada bili bliski i imali vlast nad nama.
Želim svima sreću!
Autor Dina Richards
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/112924-samoe-vazhnoe-umenie-umenie-proschat
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
