Ograničenja i granice sa kojima se susrećemo na svom putu vrlo često se sami nameću. Frustracija koja proizilazi, uz nepostojanje odgovornosti za surovu stvarnost, manifestuje se u obliku kritike drugih.
Ali zašto želimo da sami sebe kočimo? Iz straha, ali prije svega zbog svih uvjerenja kojih se držimo i kojih nikada nismo želeli niti mogli da dovedemo u pitanje. Međutim, to odjekuje u našem životu u vidu problema. Rešenje možemo pronaći u sebi.
Kad god nekoga kritikujemo, zapitajmo se: da li ja imam ovo što vidim kod drugih?
Parabola o dva monaha
Pratimo granice koje sebi namećemo kroz parabolu o dva monaha. Ova parabola sadrži veoma duboko učenje i omogućava nam da sagledamo sve kritike koje upućujemo drugima iz drugačije perspektive.
" Bila su jednom dva zen monaha, Tanzan i Ekido, koji su se posle dugog puta vraćali u svoj manastir. Padala je kiša, pa je put bio pun blata. Dok su prolazili pored malog sela, sreli su djevojku koja je nosila sjajan zlatni kimono.
Da bi nastavila put, mlada žena je morala da pređe ogromnu lokvu. Suočena sa ovom preprekom, djevojka je postala paralizovana misleći da će, ako pokvasi svoj kimono, to pokvariti, a majka će je jako grditi. Ne oklevajući ni trenutka, Tanzan je prišao mladoj ženi i ponudio joj pomoć: odneo ju je na svojim ramenima na drugu stranu lokve. Zatim su oba monaha nastavila put.
Kada su stigli u manastir, Ekido, koji je bio iznerviran do kraja puta, kiselo je prekorio svog saputnika:
- Zašto si uzeo tu mladu ženu u naručje? Znaš da naša načela to zabranjuju.
Tanzan se nije uznemirio, pogledao je svog saputnika i sa osmehom odgovorio:
- Ja sam prenio tu mladu ženu pre nekoliko sati, ali ti je još uvek nosiš na ramenima."
Kad god nekoga kritikujemo, zapitajmo se: da li ja imam ovo što vidim kod drugih?
Parabola o dva monaha
Pratimo granice koje sebi namećemo kroz parabolu o dva monaha. Ova parabola sadrži veoma duboko učenje i omogućava nam da sagledamo sve kritike koje upućujemo drugima iz drugačije perspektive.
" Bila su jednom dva zen monaha, Tanzan i Ekido, koji su se posle dugog puta vraćali u svoj manastir. Padala je kiša, pa je put bio pun blata. Dok su prolazili pored malog sela, sreli su djevojku koja je nosila sjajan zlatni kimono.
Da bi nastavila put, mlada žena je morala da pređe ogromnu lokvu. Suočena sa ovom preprekom, djevojka je postala paralizovana misleći da će, ako pokvasi svoj kimono, to pokvariti, a majka će je jako grditi. Ne oklevajući ni trenutka, Tanzan je prišao mladoj ženi i ponudio joj pomoć: odneo ju je na svojim ramenima na drugu stranu lokve. Zatim su oba monaha nastavila put.
Kada su stigli u manastir, Ekido, koji je bio iznerviran do kraja puta, kiselo je prekorio svog saputnika:
- Zašto si uzeo tu mladu ženu u naručje? Znaš da naša načela to zabranjuju.
Tanzan se nije uznemirio, pogledao je svog saputnika i sa osmehom odgovorio:
- Ja sam prenio tu mladu ženu pre nekoliko sati, ali ti je još uvek nosiš na ramenima."
"Opravdajte svoje granice i nastavićete da ih imate"
-Ričard Bah
Ovom parabolom možemo shvatiti da su, uprkos tome što je Tenzen napravio lijep gest, za njegovog partnera osjećaj dužnosti i ograničenja bili važniji. Ipak, kao što smo videli, nije rekao ni riječ o tome šta je mislio sve do nekoliko sati kasnije.
Ovo nam daje priliku da razmislimo o navici razmišljanja, o onim mislima koje se i dalje kreću u našem umu i koje u stvarnosti uopšte nisu produktivne. Ekidova kritika izražavala je sukob prisutan u njegovom umu, kojim se on sam ograničavao da uradi ono o čemu je nesumnjivo mislio na prvi pogled, a to je da pomogne mladoj ženi.
Odlične lekcije da se oslobodite granica
Da li ste ikada kritikovali nekoga da se ne oblači kako treba? Svakako bi deo vas voleo da to nije uradio, jer se možda nećete osećati udobno u sopstvenoj odeći. Ponekad ne shvatamo da naše kritike odražavaju granice koje smo sami postavili. Jer bez obzira na pravila, šta je "prihvatljivo", poslednja reč je uvek na nama.
Da bismo se oslobodili granica i počeli da čitamo kritiku kao način sagledavanja dela sebe, važno je razmišljati o sadašnjosti. Ako želimo nešto da uradimo ili da se ponašamo na određeni način, nemojmo stati i razmišljati da li će to biti u redu, da li će nas gledati loše ili drugačije.
Uradimo to i onda se sklonimo iz situacije, baš kao što je Tanzan uradio. Jer ako zastanemo i poslušamo sopstvena ograničenja, na kraju ćemo nositi nepotreban teret. Ne možemo zaboraviti ni da će se ovaj teret povećavati kako se slične situacije budu ponavljale.
Takođe je važno naučiti da preispitujemo svoja uverenja. Mislimo, zapravo, da nas čine boljim ljudima ako ih pratimo do kraja. Međutim, akcije imaju veću težinu. Veoma kruta uverenja će nas sprečiti da budemo slobodni da se ponašamo na način koji trenutno zahteva. Napravićemo barijere, ograničićemo se i kao rezultat toga neće nam biti dobro.
Prestanite da postavljate pitanja poput „da li ja ili mogu ovo da uradim?“ Počnite da postavljate prioritete pitanju "da li želim ovo da uradim?".
Vjerovanja postoje da bi se preispitivali, kritike postoje da nam pomognu da vidimo aspekte sebe koje ne poznajemo. Sve ovo nije prilika da negiramo ono što ne želimo da prihvatimo, već da učimo i sazrevamo. Svi imamo granice, ali mnoge od njih sami postavljamo. Vrlo često se zaglavimo u svojim mislima umesto da se ponašamo kako bismo želeli u tom trenutku.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/critiche-riflettono-i-limiti/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
-Ričard Bah
Ovom parabolom možemo shvatiti da su, uprkos tome što je Tenzen napravio lijep gest, za njegovog partnera osjećaj dužnosti i ograničenja bili važniji. Ipak, kao što smo videli, nije rekao ni riječ o tome šta je mislio sve do nekoliko sati kasnije.
Ovo nam daje priliku da razmislimo o navici razmišljanja, o onim mislima koje se i dalje kreću u našem umu i koje u stvarnosti uopšte nisu produktivne. Ekidova kritika izražavala je sukob prisutan u njegovom umu, kojim se on sam ograničavao da uradi ono o čemu je nesumnjivo mislio na prvi pogled, a to je da pomogne mladoj ženi.
Odlične lekcije da se oslobodite granica
Da li ste ikada kritikovali nekoga da se ne oblači kako treba? Svakako bi deo vas voleo da to nije uradio, jer se možda nećete osećati udobno u sopstvenoj odeći. Ponekad ne shvatamo da naše kritike odražavaju granice koje smo sami postavili. Jer bez obzira na pravila, šta je "prihvatljivo", poslednja reč je uvek na nama.
Da bismo se oslobodili granica i počeli da čitamo kritiku kao način sagledavanja dela sebe, važno je razmišljati o sadašnjosti. Ako želimo nešto da uradimo ili da se ponašamo na određeni način, nemojmo stati i razmišljati da li će to biti u redu, da li će nas gledati loše ili drugačije.
Uradimo to i onda se sklonimo iz situacije, baš kao što je Tanzan uradio. Jer ako zastanemo i poslušamo sopstvena ograničenja, na kraju ćemo nositi nepotreban teret. Ne možemo zaboraviti ni da će se ovaj teret povećavati kako se slične situacije budu ponavljale.
Takođe je važno naučiti da preispitujemo svoja uverenja. Mislimo, zapravo, da nas čine boljim ljudima ako ih pratimo do kraja. Međutim, akcije imaju veću težinu. Veoma kruta uverenja će nas sprečiti da budemo slobodni da se ponašamo na način koji trenutno zahteva. Napravićemo barijere, ograničićemo se i kao rezultat toga neće nam biti dobro.
Prestanite da postavljate pitanja poput „da li ja ili mogu ovo da uradim?“ Počnite da postavljate prioritete pitanju "da li želim ovo da uradim?".
Vjerovanja postoje da bi se preispitivali, kritike postoje da nam pomognu da vidimo aspekte sebe koje ne poznajemo. Sve ovo nije prilika da negiramo ono što ne želimo da prihvatimo, već da učimo i sazrevamo. Svi imamo granice, ali mnoge od njih sami postavljamo. Vrlo često se zaglavimo u svojim mislima umesto da se ponašamo kako bismo želeli u tom trenutku.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/critiche-riflettono-i-limiti/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
