Prodavnica prodaje svašta, a među stvarima -neke smešne medalje sa natpisima. Na primjer: "najboljoj mami na svijetu!"
Jedna žena je išla između redova prodavnice, kupovala izbeljivač i gel za pranje. A njen sin, nezgrapni tinejdžer srednje adolescencije, da tako kažemo, gledao je prozor na kome su ležale ove medalje. Zatim se tiho osmehnu i prebrojio sitne pare. Dosta za nagradu!
Kupio je. Uzeo ga je koščatom rukom, sav tako nespretan, još nije mladić, ali više nije dečak. Dečak sa bubuljicama na oštroj bradi. Otišao sam, šuškajući se dugim nogama, do mame, koja je stavljala flaše sa hemijom u korpu. I smeškajući se, kao malo štene, predade orden svojoj majci. Rekao je: "evo mama, sad imaš medalju!“.
Šta je ovde počelo, eh... Mama je sve glasno izrazila sinu. Da je bezumno trošio njen novac. Da nije tražio dozvolu. Da je kupio neke gluposti kao mentalno retardiran. I uopšteno govoreći. Moramo joj dati orden od čistog zlata za ono što čini za svog sina i za to kako sve žrtvuje. Ali on to ne cijeni- govorila je glasno.
U prodavnici su svi čuli svaku reč. A sin se zgrčio kao patuljak. Hteo je da propadne kroz zemlju, smanji se do veličine mikroba, postane nevidljiv... A na dlanu je držao orden sa natpisom "Najboljoj majci na svijetu!"
To je sve. Ne treba se mešati, samo će biti gore. Mama, naravno, voli svog sina. Samo je umorna.
Ali jednog dana će pitati žena ovog ovog mladića, zašto joj ne daje poklone?
Evo zašto. I tako mi je žao dečaka sa ovom glupom medaljom na otvorenom dlanu. I sa zbunjenim osmehom koji mu je polako skliznuo sa lica...
Pokloni moraju biti prihvaćeni. Čak i ako je pas od plastelina, loš crtež ili mesingana medalja za osam rubalja....
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Kupio je. Uzeo ga je koščatom rukom, sav tako nespretan, još nije mladić, ali više nije dečak. Dečak sa bubuljicama na oštroj bradi. Otišao sam, šuškajući se dugim nogama, do mame, koja je stavljala flaše sa hemijom u korpu. I smeškajući se, kao malo štene, predade orden svojoj majci. Rekao je: "evo mama, sad imaš medalju!“.
Šta je ovde počelo, eh... Mama je sve glasno izrazila sinu. Da je bezumno trošio njen novac. Da nije tražio dozvolu. Da je kupio neke gluposti kao mentalno retardiran. I uopšteno govoreći. Moramo joj dati orden od čistog zlata za ono što čini za svog sina i za to kako sve žrtvuje. Ali on to ne cijeni- govorila je glasno.
U prodavnici su svi čuli svaku reč. A sin se zgrčio kao patuljak. Hteo je da propadne kroz zemlju, smanji se do veličine mikroba, postane nevidljiv... A na dlanu je držao orden sa natpisom "Najboljoj majci na svijetu!"
To je sve. Ne treba se mešati, samo će biti gore. Mama, naravno, voli svog sina. Samo je umorna.
Ali jednog dana će pitati žena ovog ovog mladića, zašto joj ne daje poklone?
Evo zašto. I tako mi je žao dečaka sa ovom glupom medaljom na otvorenom dlanu. I sa zbunjenim osmehom koji mu je polako skliznuo sa lica...
Pokloni moraju biti prihvaćeni. Čak i ako je pas od plastelina, loš crtež ili mesingana medalja za osam rubalja....
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
