Duša nam govori, a srce vodi do voljene osobe kroz daljine i prepreke. Sve znamo u srcu i to nam daje snagu da dođemo do onoga koga volimo. Srce će vam pomoći da pronađete pravi put.
Srce moramo naučiti da slušamo. Uvek će nas voditi ka ljubavi. Čak i ako ne znamo put i ne znamo tačno gde je draga osoba sada. Srce će uvek voditi tamo gde je naša ljubav. Postoji mnogo primera iz stvarnog života za ovo. Uostalom, često se dešava da je srce pronicljivije i mudrije od ljudskog uma.
Srce će vam pomoći da pronađete pravi put
Veoma mi se dopala priča iz knjige Lorensa Grina, poznatog novinara, reditelja i putnika u Africi. Pre više od sto godina opisao je afričku prirodu, ljude, običaje...
I saznao je mnogo različitih zanimljivih slučajeva. Afrikanci su, kao i Indijanci, imali i takvo sredstvo komunikacije – telepatiju.
Dobijali su informacije na daljinu; telepatija sa vidovitošću. I žene počeše oplakivati one koji su poginuli u borbi, ne dobivši još tačne vesti o tome rečima. Štaviše, žene poginulih su plakale. A ožalošćeni su tačno znali ko je ubijen i u kojoj količini. Znali su da su lovci ubili antilopu, iako su bili desetinama kilometara od lovišta. Znali su sa koje strane i u kojoj količini se neprijatelj približava i kada će napasti. "Samo znam, i to je to!", - ovako je Afrikanac odgovorio na pitanje belog putnika, kažu, kako ste to znali? Samo znam da je to sve. To je odgovor.
I jedna veoma dobra priča dogodila se jednom gospodinu koji je gradio prugu u Rodeziji. Zvao se Varian. Ispunio je ugovor, napravio put i otišao kod sebe u Englesku da se malo odmori. I ubrzo mu je ponuđeno još nekoliko ugovora u drugim afričkim zemljama, na izbor. Građevinski inženjer je mislio i razmišljao i izabrao Angolu. I otišao je u Angolu da gradi prugu ili neki drugi put.
Ovo je bilo pre više od sto godina. Inženjer nije stigao vrlo brzo do svog odredišta, a zatim je otišao u udaljeno mesto na obali reke. Tako dug i težak put. I tu je posao počeo, kada su ovom gospodinu Varjanu odjednom prišla dva malaksala i odrpana Afrikanca. Radosna. Pozdravljaju se i smeškaju, iako jedva stoje na nogama. Bili su toliko prljavi i tanki da neimar nije odmah prepoznao svog slugu iz Rodezije i „kuhinjskog dečaka” – kuvara. Ispostavilo se da su u danima kada je Varijan odlučio da ode u Angolu, ova dvojica u Rodeziji osetila da će njihov dobri gospodar uskoro doći u Afriku. Pa išli su do njega peške. Iako nisu mogli da znaju gde će i kada stići. Ali bilo im je strašno dosadno. Krenuli smo i našli, prevazilazeći ogromnu udaljenost...
Šokirani neimar upita: kažite, kako ste me našli, braćo? Kako ste došli do mene u Angoli i kako ste znali da sam baš ovde, na obalama ove reke? Kako su došli do mene? A Afrikanci su samo pokazivali na grudi i odgovorili: „Naše srce nas je dovelo do tebe!
Srce će vam pomoći da pronađete pravi put
Veoma mi se dopala priča iz knjige Lorensa Grina, poznatog novinara, reditelja i putnika u Africi. Pre više od sto godina opisao je afričku prirodu, ljude, običaje...
I saznao je mnogo različitih zanimljivih slučajeva. Afrikanci su, kao i Indijanci, imali i takvo sredstvo komunikacije – telepatiju.
Dobijali su informacije na daljinu; telepatija sa vidovitošću. I žene počeše oplakivati one koji su poginuli u borbi, ne dobivši još tačne vesti o tome rečima. Štaviše, žene poginulih su plakale. A ožalošćeni su tačno znali ko je ubijen i u kojoj količini. Znali su da su lovci ubili antilopu, iako su bili desetinama kilometara od lovišta. Znali su sa koje strane i u kojoj količini se neprijatelj približava i kada će napasti. "Samo znam, i to je to!", - ovako je Afrikanac odgovorio na pitanje belog putnika, kažu, kako ste to znali? Samo znam da je to sve. To je odgovor.
I jedna veoma dobra priča dogodila se jednom gospodinu koji je gradio prugu u Rodeziji. Zvao se Varian. Ispunio je ugovor, napravio put i otišao kod sebe u Englesku da se malo odmori. I ubrzo mu je ponuđeno još nekoliko ugovora u drugim afričkim zemljama, na izbor. Građevinski inženjer je mislio i razmišljao i izabrao Angolu. I otišao je u Angolu da gradi prugu ili neki drugi put.
Ovo je bilo pre više od sto godina. Inženjer nije stigao vrlo brzo do svog odredišta, a zatim je otišao u udaljeno mesto na obali reke. Tako dug i težak put. I tu je posao počeo, kada su ovom gospodinu Varjanu odjednom prišla dva malaksala i odrpana Afrikanca. Radosna. Pozdravljaju se i smeškaju, iako jedva stoje na nogama. Bili su toliko prljavi i tanki da neimar nije odmah prepoznao svog slugu iz Rodezije i „kuhinjskog dečaka” – kuvara. Ispostavilo se da su u danima kada je Varijan odlučio da ode u Angolu, ova dvojica u Rodeziji osetila da će njihov dobri gospodar uskoro doći u Afriku. Pa išli su do njega peške. Iako nisu mogli da znaju gde će i kada stići. Ali bilo im je strašno dosadno. Krenuli smo i našli, prevazilazeći ogromnu udaljenost...
Šokirani neimar upita: kažite, kako ste me našli, braćo? Kako ste došli do mene u Angoli i kako ste znali da sam baš ovde, na obalama ove reke? Kako su došli do mene? A Afrikanci su samo pokazivali na grudi i odgovorili: „Naše srce nas je dovelo do tebe!
Srce će ti sve reći i odvesti te kuda treba. O tome je pisao i Vojno-Jasenjecki, o „znanju srca“. Duša nam sve govori, a srce vodi do voljene osobe kroz daljine i prepreke. Sve znamo u srcu i to nam daje snagu da dođemo do onoga koga volimo. A sile se uzimaju odnekud odozgo kada tražite svoju ljubav, svoju dragu osobu. Samo zato što vam je nedostajala...
Autor: Anna Kirianova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/nauchites-slushat-svoe-serdtse
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Autor: Anna Kirianova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/nauchites-slushat-svoe-serdtse
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
