Ova osećanja nisu kao ono što ste ranije iskusili. Možda su druge veze bile živopisnije, ali ovi posebni su dragi...
Sve se ovo dešava u jednom od običnih dana. Još nismo u potpunosti svesni toga, ali desilo se. Desilo se i promeniće život dramatično i dugo vremena...
Za jedan minut život će se promeniti za 180 stepeni: biće ispunjen sunčevom energijom i dosad nepoznatom srećom. Saznaćemo kako je to kada vaša duša vibrira u skladu sa dušom druge osobe.
Niko ne zna gde ćemo je sresti. Možda će to biti u kafiću iza ugla. Ili ćemo mi, umorni i ljuti, popraviti auto na putu, a ova osoba će požuriti da pomogne. Ili ćemo jednog dana širom otvoriti oči od zarobljavanja i iznenađenja: ispostavilo se da je srodna duša oduvek bila tu, samo to nismo primetili!
Na kraju krajeva, nije bitno kako su ove srodne duše ušle u naše živote. Najvažnije je da su i dalje tu. I iako će sve okolo ostati isto, za nas će se promeniti do neprepoznatljivosti.
Odmah ćemo to osetiti – kako se naša duša povezuje sa dušom drugog. Kako nas ovaj neopisivi osećaj prožima skroz, zauvek menjajući sebe, svoje živote.
Tek sada shvatamo da je naš sastanak trebalo da se desi. Leteli smo ka njima kao moljci, ceo život smo čekali ovaj trenutak. Da među milionima duša sretnemo jedinu koja bi nam pristajala kao nijedna druga na svetu.
Osećamo se neverovatno: povezanost misli, emocija, duhovnog srodstva. Od prvog zagrljaja, poljupca osetila si da je sada to zauvek. Da ste, konačno, mirni i lagani.
Ne postavlja se čak ni pitanje da ne biste mogli biti zajedno, nego kako ste ranije živeli odvojeno.
Tek sa godinama shvatate da je ljubav prilično težak osećaj, a pronaći srodnu dušu nije lako i ne uspevaju svi.
Zaljubljujući se, često nismo u potpunosti razumeli ovaj osećaj, tačnije, šta da radimo sa svim ovim ...
Rastali smo se, ponovo se zaljubili, a tek sa godinama stiglo je shvatanje da ma koliko naša ljubav bila jaka, pre ili kasnije bismo se rastali od ovih ljudi. Bez potpunog razumevanja zašto, podsvesno smo pristupili ideji da nešto nedostaje, da postoji nešto što još ne razumemo.
Pa smo opet otišli. Ili su nas možda napustili. Bolelo je, bolelo je, ali ništa se nije promenilo. Nije bilo bitno ko je prvi otišao. Jer razočarenje i rane na srcu su ostale na duši svakog od nas. Duše koje su donedavno izgledale zajedno.
I opet moramo naučiti da živimo. Radni dani, posao, brige...
Naučili smo da nalazimo radost u malim trenucima života, kojima je ona prijala i iznenađivala na svakom koraku. Ispunili njihova ranjena srca ljubavlju prema ovom svetu.
Nije važno kako se život razvija - radost je u svakoj sekundi, samo treba umeti da primetite. Upravo u ovom trenutku dolazi do spoznaje da je sve još pred nama - još uvek osećamo, umemo da volimo i sigurno ćemo sresti svoju srodnu dušu.
Ove srodne duše su oduvek bile u našem svetu. Čak i u onim trenucima kada nas je obuzeo očaj, i nikome više nismo verovali. Ovaj plamen je uvek bio spreman da bukne. Čekalo je da ga zapalimo...
Za jedan minut život će se promeniti za 180 stepeni: biće ispunjen sunčevom energijom i dosad nepoznatom srećom. Saznaćemo kako je to kada vaša duša vibrira u skladu sa dušom druge osobe.
Niko ne zna gde ćemo je sresti. Možda će to biti u kafiću iza ugla. Ili ćemo mi, umorni i ljuti, popraviti auto na putu, a ova osoba će požuriti da pomogne. Ili ćemo jednog dana širom otvoriti oči od zarobljavanja i iznenađenja: ispostavilo se da je srodna duša oduvek bila tu, samo to nismo primetili!
Na kraju krajeva, nije bitno kako su ove srodne duše ušle u naše živote. Najvažnije je da su i dalje tu. I iako će sve okolo ostati isto, za nas će se promeniti do neprepoznatljivosti.
Odmah ćemo to osetiti – kako se naša duša povezuje sa dušom drugog. Kako nas ovaj neopisivi osećaj prožima skroz, zauvek menjajući sebe, svoje živote.
Tek sada shvatamo da je naš sastanak trebalo da se desi. Leteli smo ka njima kao moljci, ceo život smo čekali ovaj trenutak. Da među milionima duša sretnemo jedinu koja bi nam pristajala kao nijedna druga na svetu.
Osećamo se neverovatno: povezanost misli, emocija, duhovnog srodstva. Od prvog zagrljaja, poljupca osetila si da je sada to zauvek. Da ste, konačno, mirni i lagani.
Ne postavlja se čak ni pitanje da ne biste mogli biti zajedno, nego kako ste ranije živeli odvojeno.
Tek sa godinama shvatate da je ljubav prilično težak osećaj, a pronaći srodnu dušu nije lako i ne uspevaju svi.
Zaljubljujući se, često nismo u potpunosti razumeli ovaj osećaj, tačnije, šta da radimo sa svim ovim ...
Rastali smo se, ponovo se zaljubili, a tek sa godinama stiglo je shvatanje da ma koliko naša ljubav bila jaka, pre ili kasnije bismo se rastali od ovih ljudi. Bez potpunog razumevanja zašto, podsvesno smo pristupili ideji da nešto nedostaje, da postoji nešto što još ne razumemo.
Pa smo opet otišli. Ili su nas možda napustili. Bolelo je, bolelo je, ali ništa se nije promenilo. Nije bilo bitno ko je prvi otišao. Jer razočarenje i rane na srcu su ostale na duši svakog od nas. Duše koje su donedavno izgledale zajedno.
I opet moramo naučiti da živimo. Radni dani, posao, brige...
Naučili smo da nalazimo radost u malim trenucima života, kojima je ona prijala i iznenađivala na svakom koraku. Ispunili njihova ranjena srca ljubavlju prema ovom svetu.
Nije važno kako se život razvija - radost je u svakoj sekundi, samo treba umeti da primetite. Upravo u ovom trenutku dolazi do spoznaje da je sve još pred nama - još uvek osećamo, umemo da volimo i sigurno ćemo sresti svoju srodnu dušu.
Ove srodne duše su oduvek bile u našem svetu. Čak i u onim trenucima kada nas je obuzeo očaj, i nikome više nismo verovali. Ovaj plamen je uvek bio spreman da bukne. Čekalo je da ga zapalimo...
Srodne duše su uvek tu.
I nije važno koga smo voleli, ko nas je voleo, koga smo napustili, a ko nas. Sve ovo vreme srodna duša je bila blizu. Dodirnula je našu dušu, živeli smo od njenog dodira.
Naše duše su povezane jedna sa drugom, i kako god se život razvijao, čak i da smo se rastali, više ne možemo da se zavaravamo da se ništa nije dogodilo.
Ovo nismo odmah shvatili - da naša osećanja nisu kao druga. Možda su drugi bili bistriji, ali ovi su bili posebni - rođaci... Voleli smo se i bežali od naše ljubavi, verovali smo jedno drugom najintimnije, a onda se pravili da nema ničeg posebnog u našem razgovoru... Smejali smo se, šalili, a onda su odlučili da sve to zaborave.
Plesali smo valcer nemoguće ljubavi.
Posle svega ovoga, posle svih nanetih rana koje smo jedva zacelili, još uvek nismo shvatili šta nas je toliko privuklo jedno drugom. Kada je, izgleda, sve protiv nas, a ne treba da volimo, ali ipak nastavljamo...
Opet i opet.
Možda ćemo se konačno umoriti od zavaravanja ili ćemo dobiti neki znak šta treba da radimo. Ali ništa od ovoga se ne dešava, i opet idemo u krug...
U stvari, bez obzira na fatamorgane i naša razočaranja, mi i dalje težimo našoj srodnoj duši. Srodnoj duši. Onom koji je ušao u naše živote, a naizgled ništa posebno nije uradio. Ali nešto je "zakačilo". Zauvek ostao u njemu.
Nemamo izbora i jednostavno se „predamo“ tim odnosima koje ne možemo sami sebi da objasnimo ili nekako označimo zašto su najvažniji, najznačajniji. Stoga ovu ljubav prihvatamo kao dar i deo naše božanske sudbine.
Istina je da koliko god se trudili, jednostavno je nemoguće rastati se od naše srodne duše.
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/lichnaya-zhizn/2019/05/my-ne-mozhem-rasstatsya-s-rodstvennoj-dushoj/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
I nije važno koga smo voleli, ko nas je voleo, koga smo napustili, a ko nas. Sve ovo vreme srodna duša je bila blizu. Dodirnula je našu dušu, živeli smo od njenog dodira.
Naše duše su povezane jedna sa drugom, i kako god se život razvijao, čak i da smo se rastali, više ne možemo da se zavaravamo da se ništa nije dogodilo.
Ovo nismo odmah shvatili - da naša osećanja nisu kao druga. Možda su drugi bili bistriji, ali ovi su bili posebni - rođaci... Voleli smo se i bežali od naše ljubavi, verovali smo jedno drugom najintimnije, a onda se pravili da nema ničeg posebnog u našem razgovoru... Smejali smo se, šalili, a onda su odlučili da sve to zaborave.
Plesali smo valcer nemoguće ljubavi.
Posle svega ovoga, posle svih nanetih rana koje smo jedva zacelili, još uvek nismo shvatili šta nas je toliko privuklo jedno drugom. Kada je, izgleda, sve protiv nas, a ne treba da volimo, ali ipak nastavljamo...
Opet i opet.
Možda ćemo se konačno umoriti od zavaravanja ili ćemo dobiti neki znak šta treba da radimo. Ali ništa od ovoga se ne dešava, i opet idemo u krug...
U stvari, bez obzira na fatamorgane i naša razočaranja, mi i dalje težimo našoj srodnoj duši. Srodnoj duši. Onom koji je ušao u naše živote, a naizgled ništa posebno nije uradio. Ali nešto je "zakačilo". Zauvek ostao u njemu.
Nemamo izbora i jednostavno se „predamo“ tim odnosima koje ne možemo sami sebi da objasnimo ili nekako označimo zašto su najvažniji, najznačajniji. Stoga ovu ljubav prihvatamo kao dar i deo naše božanske sudbine.
Istina je da koliko god se trudili, jednostavno je nemoguće rastati se od naše srodne duše.
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/lichnaya-zhizn/2019/05/my-ne-mozhem-rasstatsya-s-rodstvennoj-dushoj/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
