Kada sam imala dvadeset godina, baka je izvadila kutiju iz ormana. U kutiji su bile cipele od tanke kože, bijele, lakirane, veoma elegantne.
Moja baka je radila kao nastavnica književnosti. A u školu bi nosila samo udobne cipele bez potpetica. Ona je stajala i predavala lekcije. A posle posla obilazila je učenike. Tada su nastavnici posećivali učenike kod kuće.
Zatim bi išla do prodavnice, stajala u redovima. Okačila posteljinu u dvorištu. Otišala vozom u šumu po pečurke i bobice. Imalo je mnogo posla! A cipele su bile u kutiji toliko dugo da su ponovo postale moderne. Dešava se…
A baka mi je poklonila i zlatne minđuše sa rubinima. Takođe su veoma lepe i graciozne. Gledala sam poklone. Bilo je jednostavno divno! Imala sam ćerku i studirala sam filozofiju. Radila sam na pola radnog vremena. Ali, naravno, nisam mogao sebi da kupim tako divne cipele i minđuše. A toga nije bilo u prodavnicama...
Rekala sam: "Ovo su večernje cipele. Moraju se nositi u pozorištu. I večernje minđuše. Svečane. Nije za svakodnevni život. Ovo su previše graciozne i lepe stvari da bi se nosile svaki dan. "
Baka je bila žilava žena. I ona je bila u ratu. I živela je u strašnom siromaštvu kao dete. Baka je strogo rekla: "Sve to nosi. Nosi ga ujutru na vedar dan, Anečka. Jer veče brzo dolazi. Veoma brzo. I nema potrebe da ništa odlažete za uveče, verujte mi!"
Brzo sam izula stare cipele. Ovo je bila prva lijepa stvar u mojoj mladosti. I cipele su izgledale tako lijepo na nozi. A minđuše su još sačuvane – moje prve zlatne minđuše... Nosila sam ih i danju i noću. Sa njima sam provela svu svoju mladost.
Nema potrebe da odlažete sreću i radost za uveče. Oni će ležati u kutiji. I dobro je ako ima ko da vam ih pokloni. Ako odgovara, naravno.
Morate živeti ovde i sada.Čak i večernju odeću možete nositi kada želite. Veče dolazi brzo. I ne radujemo se onome što smo sačuvali, već uspomenama sreće i radosti. Ne morate čekati veče. Uživajte sada. Tako je moja baka govorila.
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Zatim bi išla do prodavnice, stajala u redovima. Okačila posteljinu u dvorištu. Otišala vozom u šumu po pečurke i bobice. Imalo je mnogo posla! A cipele su bile u kutiji toliko dugo da su ponovo postale moderne. Dešava se…
A baka mi je poklonila i zlatne minđuše sa rubinima. Takođe su veoma lepe i graciozne. Gledala sam poklone. Bilo je jednostavno divno! Imala sam ćerku i studirala sam filozofiju. Radila sam na pola radnog vremena. Ali, naravno, nisam mogao sebi da kupim tako divne cipele i minđuše. A toga nije bilo u prodavnicama...
Rekala sam: "Ovo su večernje cipele. Moraju se nositi u pozorištu. I večernje minđuše. Svečane. Nije za svakodnevni život. Ovo su previše graciozne i lepe stvari da bi se nosile svaki dan. "
Baka je bila žilava žena. I ona je bila u ratu. I živela je u strašnom siromaštvu kao dete. Baka je strogo rekla: "Sve to nosi. Nosi ga ujutru na vedar dan, Anečka. Jer veče brzo dolazi. Veoma brzo. I nema potrebe da ništa odlažete za uveče, verujte mi!"
Brzo sam izula stare cipele. Ovo je bila prva lijepa stvar u mojoj mladosti. I cipele su izgledale tako lijepo na nozi. A minđuše su još sačuvane – moje prve zlatne minđuše... Nosila sam ih i danju i noću. Sa njima sam provela svu svoju mladost.
Nema potrebe da odlažete sreću i radost za uveče. Oni će ležati u kutiji. I dobro je ako ima ko da vam ih pokloni. Ako odgovara, naravno.
Morate živeti ovde i sada.Čak i večernju odeću možete nositi kada želite. Veče dolazi brzo. I ne radujemo se onome što smo sačuvali, već uspomenama sreće i radosti. Ne morate čekati veče. Uživajte sada. Tako je moja baka govorila.
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
