„Ne, ne treba mi ništa, ne pretvaram se ili ti treba više, uzmi, uzmi, a ja ću sačekati još malo...“
Znate li takvu kategoriju ljudi koji su spremni da daju sve drugima, a ništa za sebe? Ili oni koji opravdavaju sve oko sebe, objašnjavaju razlog ponašanja, motivaciju drugih ljudi, ali se pritom guraju u stranu, ostavljajući ih za kasnije, do boljih vremena? Pa, jasno je, oni se iz nekog razloga tako ponašaju prema meni, jer, ali nisam uvređen, nisam ljut na njih. Šta si, šta si, zadovoljan sam svime! Dobro sam! Jeste li sreli nekog ovakvog?
Amortizacija
To su ljudi za koje se, s jedne strane, čini da su sve vreme pozitivni. Ključna reč je „kao da”. Čini se da su nasmejani, otvoreni, spremni da sve podele sa vama. S druge strane, ako kopate dublje, kada ih pogledate, javlja se neka nespretnost, osećaj sažaljenja, unutrašnja nelagodnost. Da su tako nesrećni, bespomoćni, daju sve najbolje drugima, a sebi ništa.
Da, pozicija žrtve je njihova trajna uloga. Ili čak imam takvo ponašanje kao „tužni klovn“. Jasno je da je za neke ovo svestan izbor da ništa ne menjaju i tu ulogu iskoriste u svoju korist, za druge nije. Ne, jer oni zaista veruju da zaslužuju ono što im se dešava. Veruju da ne mogu više. Štaviše, ako ih pitate zašto ne možete, neće vam dati odgovor. Samo što imaju zapisano u svom podkorteksu: „nemoguće“, ali otkud ovaj zapis i za to nema objašnjenja.
Po svom ponašanju često liče na decu, isto toliko infantilnu, širom otvorene duše i istovremeno bespomoćne, izgubljene, i što je najvažnije, žedne podrške i ljubavi. Nešto kao dete izgubljeno u gomili, gleda očima odraslih, ali tako malo, zbunjeno i ne zna šta da radi.
Kako oni postaju ovakvi? Da, na različite načine. Nekoga su roditelji ozbiljno ograničavali, u detinjstvu su sve rešavali umesto njega, autoritarno ga potiskivali i pritom govorili da mi bolje znamo šta vam treba. Drugima je u vrtiću rečeno da je to sve na šta imaš pravo, sedi i spusti glavu, ne pretvaraj se da si više. Drugi su pak učeni da sa mlađim bratom ili sestrom treba sve podeliti u potpunosti ili dati sve od sebe. Četvrti nisu baš ništa videli u detinjstvu, pa su odlučili da vole svoju decu, daju im najbolje, ali su sebi zabranili bilo šta. Peti je morao da postane izopštenik u sopstvenoj porodici, pa su odlučili da, pošto su se njihovi rođaci tako ponašali prema njima, onda to i zaslužuje. Mnogo je priča i sudbina na ovu temu. Glavna stvar koja ih ujedinjuje je devalvacija njih samih: njihovih sposobnosti, odluka, izbora, akcija. I puna saglasnost da tako treba!
Amortizacija
To su ljudi za koje se, s jedne strane, čini da su sve vreme pozitivni. Ključna reč je „kao da”. Čini se da su nasmejani, otvoreni, spremni da sve podele sa vama. S druge strane, ako kopate dublje, kada ih pogledate, javlja se neka nespretnost, osećaj sažaljenja, unutrašnja nelagodnost. Da su tako nesrećni, bespomoćni, daju sve najbolje drugima, a sebi ništa.
Da, pozicija žrtve je njihova trajna uloga. Ili čak imam takvo ponašanje kao „tužni klovn“. Jasno je da je za neke ovo svestan izbor da ništa ne menjaju i tu ulogu iskoriste u svoju korist, za druge nije. Ne, jer oni zaista veruju da zaslužuju ono što im se dešava. Veruju da ne mogu više. Štaviše, ako ih pitate zašto ne možete, neće vam dati odgovor. Samo što imaju zapisano u svom podkorteksu: „nemoguće“, ali otkud ovaj zapis i za to nema objašnjenja.
Po svom ponašanju često liče na decu, isto toliko infantilnu, širom otvorene duše i istovremeno bespomoćne, izgubljene, i što je najvažnije, žedne podrške i ljubavi. Nešto kao dete izgubljeno u gomili, gleda očima odraslih, ali tako malo, zbunjeno i ne zna šta da radi.
Kako oni postaju ovakvi? Da, na različite načine. Nekoga su roditelji ozbiljno ograničavali, u detinjstvu su sve rešavali umesto njega, autoritarno ga potiskivali i pritom govorili da mi bolje znamo šta vam treba. Drugima je u vrtiću rečeno da je to sve na šta imaš pravo, sedi i spusti glavu, ne pretvaraj se da si više. Drugi su pak učeni da sa mlađim bratom ili sestrom treba sve podeliti u potpunosti ili dati sve od sebe. Četvrti nisu baš ništa videli u detinjstvu, pa su odlučili da vole svoju decu, daju im najbolje, ali su sebi zabranili bilo šta. Peti je morao da postane izopštenik u sopstvenoj porodici, pa su odlučili da, pošto su se njihovi rođaci tako ponašali prema njima, onda to i zaslužuje. Mnogo je priča i sudbina na ovu temu. Glavna stvar koja ih ujedinjuje je devalvacija njih samih: njihovih sposobnosti, odluka, izbora, akcija. I puna saglasnost da tako treba!
Kada takva osoba dođe na konsultacije, onda morate dugo da radite sa njegovim unutrašnjim stavovima iz serijala „dostojan/nedostojan“, „može li to ili ne može“. I što je čovek duže živeo sa ovim uverenjima, to je teže prepisati ih, promeniti stara u nova. Morate ili da ponovo pripremite lokaciju za izgradnju nove zgrade, koja se zove „ samopoštovanje “, ili da izvršite velike popravke postojeće, prolazeći ciglu po ciglu.
Naravno, u takvim trenucima se suočavate sa snažnim unutrašnjim otporom osobe. Ali upravo to mu daje resurse i energiju za promene. A ako mu skrenete pažnju na ovo, dajte mu alate za rad sa svojim otporom, rezultati neće dugo čekati. Postepeno, unutrašnji rad se oseća kroz spoljašnje promene. Kako kažu u jednoj divnoj frazi, „čak i veliki slon se može pojesti u malim komadima.“
Autor Evgenia Lazareva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/mne-nichego-ne-nuzhno
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Naravno, u takvim trenucima se suočavate sa snažnim unutrašnjim otporom osobe. Ali upravo to mu daje resurse i energiju za promene. A ako mu skrenete pažnju na ovo, dajte mu alate za rad sa svojim otporom, rezultati neće dugo čekati. Postepeno, unutrašnji rad se oseća kroz spoljašnje promene. Kako kažu u jednoj divnoj frazi, „čak i veliki slon se može pojesti u malim komadima.“
Autor Evgenia Lazareva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/mne-nichego-ne-nuzhno
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
