Niko ovde nije došao greškom, bez obzira da li razumete njihov život ili ne, i da li se to uklapa u vaše ideje o tome kakav treba da bude nečiji život ili ne.
Osećaj umora koji se godinama neprestano akumulira u našim životima sve više liči na čvrsto spakovani prtljag koji je strašno otvoriti – ne možete ga otpakovati nazad, kao što je bio, a još je daleko od krajnje destinacije putovanja. I mi ostajemo sa tim osećanjem već onako kako treba, ne shvatajući prirodnu nepoželjnost takvog komšiluka. Svake godine smo obrasli novim brigama, novim problemima i više ne razlikujemo koje su naše, a koje smo svojim požrtvovanim i naivnim nemarom nagomilali.
Vremenom, apatija prerasta u sve veći osećaj umora, a ubrzo i slatka lenjost, hteli mi to ili ne, sve više sedi u našim životima kao nepozvani gost, zauzimajući koristan životni prostor u prijatnom, nepozvanom društvu. Nervira nas ovo opsesivno susedstvo, ali trpimo, jer je proterivanje loša forma.
Naučeni smo da budemo strpljivi.
Ali niko nikada nije objasnio zašto i šta tačno moramo da trpimo, a šta da isteramo iz dvorišta i zalupimo kapije. Dođe trenutak kada je ono što je nedavno dato i urađeno lako, sada podvig po planu. Naravno, sve se može pripisati godinama, opterećenosti i drugim površnim razlozima. Možda nam se čini da su krivi neki događaj, neka osoba, neke okolnosti.
Ali u stvari, razlog je mnogo dublji. Uostalom, i ranije je bilo nevolja, nesporazuma, razočaranja i poraza.
Jedna od divnih karakteristika našeg života je da su oni uvek tu, u bilo kojoj fazi našeg života - to je deo našeg iskustva, koje je posebno svetlo u kontrastima.
Ali sada nam se čini da smo ranije imali više snage, bili smo mlađi, bezbrižniji itd.
Donekle, da.
Ali važan deo ovog magičnog „pre“ je zapravo bio to što smo aktivno istraživali NAŠ život. Da, uvek je bilo onih koji su u to stalno i sistematski intervenisali, koji su tvrdoglavo insistirali na određenim postulatima, postavljali standarde, pravila i razne šta treba i ne treba.
Navikli smo na ograničenja i ograničenja u mnogo većoj meri nego na sopstveni put, odgovornost za njega, svoje odluke i za postavljanje životnih prioriteta.
U stvarnosti, naši dosadni "saputnici" nisu zlo sa kojim se treba boriti. Tačnije... ne morate da se borite sa njima. Da, ovde nema greške u kucanju. To je kao ublažavanje simptoma bez uklanjanja uzroka bolesti.
Svi naši lekovi su simptomatski.
Da, niko nikoga ne leči u stvari, uklanjaju već očigledne, bolne simptome, ali niko ne leči uzrok.
Naša medicina seče čoveka na delove i ne smatra ga integralnim, jedinstvenim bićem, gde je sve međusobno povezano sa svime i ne postoji odvojeno.
Tako je i sa našim životima. Bez traženja uzroka, otklanjanje simptoma je samo privremena mera, pa nemojte da se čudite skorom povratku „starih prijatelja“.
Naše telo je veoma mudro, to je fino podešen mehanizam koji ima svoj opsežan sistem signalizacije koji je uvek prilagođen nama i našim potrebama, za razliku od nas, nažalost, mi smo podešeni na bilo šta i bilo koga, ali ne i na sebe, svoje telo i unutrašnju ravnotežu.
Lako i nemarno gubimo i menjamo sebe.
Stalni umor, apatija, lenjost i depresija su zaštitna reakcija organizma, koja signalizira da ... NE živite svoj život.
Atavistički paradoks ljudske prirode leži u činjenici da ljudi žive tuđe živote spremnije nego svoje, izmišljajući sebi (ili već uzimajući nekog drugog za svoje) dobre razloge za to.
Ali – bez potkrepljivanja bilo kakvog razloga u korist sopstvenog i jedinstvenog života.
Za svoju korist.
Gradite svoje prioritete za bilo koga i za bilo šta, ali ne za sebe. Nesebično žrtvovanje sebe, svog života „u ime“, „za“, „zato“, „ali ne mogu drugačije“... samo je igra žmurke sa svojim životom, koja se neumoljivo pretvara u pokretnu traku. Klišea, normi, dogmi, programa, stereotipa, tuđih mišljenja i reakcija, strahova, inercije i ... večita potraga.
I ne treba ništa tražiti, sve je u nama samima. Dovoljno je pokazati poštovanje i pažnju prema sebi, ne plašiti se da pitate za svoje potrebe, odvojite vreme za sebe, svoje napuštene, potisnute, skrivene emocije i želje, ne plašite se da napravite izbor, ne ustručavajte se da branite svoje mišljenje, pokažite svoja osećanja, insistirajte na svome, na onome što vam je ispravno i potrebno, da čujete svoj unutrašnji glas, da vidite brojne znakove i signale koji su stalno prisutni oko vas.
Strašno? Da, to je strašno.
Strašno je više računati sa sobom nego sa drugima.
Od ranog detinjstva marljivo su nam usađivani isklesani postulati o dozvoljenom, koje smo nesebično i sukcesivno dalje usađivali svojoj deci. Navikli smo na osećaj brojnih okvira i ograničenja. Njihov iznenadni nestanak može izazvati napade panike: „Šta da radimo sada?“.
Vremenom, apatija prerasta u sve veći osećaj umora, a ubrzo i slatka lenjost, hteli mi to ili ne, sve više sedi u našim životima kao nepozvani gost, zauzimajući koristan životni prostor u prijatnom, nepozvanom društvu. Nervira nas ovo opsesivno susedstvo, ali trpimo, jer je proterivanje loša forma.
Naučeni smo da budemo strpljivi.
Ali niko nikada nije objasnio zašto i šta tačno moramo da trpimo, a šta da isteramo iz dvorišta i zalupimo kapije. Dođe trenutak kada je ono što je nedavno dato i urađeno lako, sada podvig po planu. Naravno, sve se može pripisati godinama, opterećenosti i drugim površnim razlozima. Možda nam se čini da su krivi neki događaj, neka osoba, neke okolnosti.
Ali u stvari, razlog je mnogo dublji. Uostalom, i ranije je bilo nevolja, nesporazuma, razočaranja i poraza.
Jedna od divnih karakteristika našeg života je da su oni uvek tu, u bilo kojoj fazi našeg života - to je deo našeg iskustva, koje je posebno svetlo u kontrastima.
Ali sada nam se čini da smo ranije imali više snage, bili smo mlađi, bezbrižniji itd.
Donekle, da.
Ali važan deo ovog magičnog „pre“ je zapravo bio to što smo aktivno istraživali NAŠ život. Da, uvek je bilo onih koji su u to stalno i sistematski intervenisali, koji su tvrdoglavo insistirali na određenim postulatima, postavljali standarde, pravila i razne šta treba i ne treba.
Navikli smo na ograničenja i ograničenja u mnogo većoj meri nego na sopstveni put, odgovornost za njega, svoje odluke i za postavljanje životnih prioriteta.
U stvarnosti, naši dosadni "saputnici" nisu zlo sa kojim se treba boriti. Tačnije... ne morate da se borite sa njima. Da, ovde nema greške u kucanju. To je kao ublažavanje simptoma bez uklanjanja uzroka bolesti.
Svi naši lekovi su simptomatski.
Da, niko nikoga ne leči u stvari, uklanjaju već očigledne, bolne simptome, ali niko ne leči uzrok.
Naša medicina seče čoveka na delove i ne smatra ga integralnim, jedinstvenim bićem, gde je sve međusobno povezano sa svime i ne postoji odvojeno.
Tako je i sa našim životima. Bez traženja uzroka, otklanjanje simptoma je samo privremena mera, pa nemojte da se čudite skorom povratku „starih prijatelja“.
Naše telo je veoma mudro, to je fino podešen mehanizam koji ima svoj opsežan sistem signalizacije koji je uvek prilagođen nama i našim potrebama, za razliku od nas, nažalost, mi smo podešeni na bilo šta i bilo koga, ali ne i na sebe, svoje telo i unutrašnju ravnotežu.
Lako i nemarno gubimo i menjamo sebe.
Stalni umor, apatija, lenjost i depresija su zaštitna reakcija organizma, koja signalizira da ... NE živite svoj život.
Atavistički paradoks ljudske prirode leži u činjenici da ljudi žive tuđe živote spremnije nego svoje, izmišljajući sebi (ili već uzimajući nekog drugog za svoje) dobre razloge za to.
Ali – bez potkrepljivanja bilo kakvog razloga u korist sopstvenog i jedinstvenog života.
Za svoju korist.
Gradite svoje prioritete za bilo koga i za bilo šta, ali ne za sebe. Nesebično žrtvovanje sebe, svog života „u ime“, „za“, „zato“, „ali ne mogu drugačije“... samo je igra žmurke sa svojim životom, koja se neumoljivo pretvara u pokretnu traku. Klišea, normi, dogmi, programa, stereotipa, tuđih mišljenja i reakcija, strahova, inercije i ... večita potraga.
I ne treba ništa tražiti, sve je u nama samima. Dovoljno je pokazati poštovanje i pažnju prema sebi, ne plašiti se da pitate za svoje potrebe, odvojite vreme za sebe, svoje napuštene, potisnute, skrivene emocije i želje, ne plašite se da napravite izbor, ne ustručavajte se da branite svoje mišljenje, pokažite svoja osećanja, insistirajte na svome, na onome što vam je ispravno i potrebno, da čujete svoj unutrašnji glas, da vidite brojne znakove i signale koji su stalno prisutni oko vas.
Strašno? Da, to je strašno.
Strašno je više računati sa sobom nego sa drugima.
Od ranog detinjstva marljivo su nam usađivani isklesani postulati o dozvoljenom, koje smo nesebično i sukcesivno dalje usađivali svojoj deci. Navikli smo na osećaj brojnih okvira i ograničenja. Njihov iznenadni nestanak može izazvati napade panike: „Šta da radimo sada?“.
Kako živeti sa ovom sposobnošću da budete slobodni?…
Naši životni kriterijumi, koncepti, percepcije i ideje su svakako važni i neophodni, ali ako otvorenog uma posmatrate decu, shvatate koliko ih je veštački stvoreno, stečeno bezuslovno, nepobitno i uraslo u naše živote, u naše ćelije i atome.
Neprijatno nam je, ali se savijamo, guramo se pod njih, jer „svi tako žive“ ili samo želimo da odgovaramo ovim „svima“, jer smo učeni da „dopisujemo“, ali nismo učeni da se opiremo, nisu nas učili veštinama i sposobnostima da budemo svoji, nisu učeni da vole, nisu im govorili o snazi i dobroti ljubavi, o časti i samopoštovanju, što bi trebalo da bude jedno od glavnih merila našeg delovanja.
Jer sposobnost poštovanja samog sebe generiše u čoveku sposobnost poštovanja, kao princip interakcije u društvu. Vreme se menja, zahteva nas, naše promene, našu dinamiku, naše učešće, a mi... nemamo vremena.
Zaglibili smo u tuđe živote, stavili smo na sebe mnogo nateranih, svojih a ne svojih problema i zadataka, dugo nismo razlikovali gde je naše iskustvo, pouka, naša situacija, a gde neko drugi je. Isticali smo se u veštinama potonuća, podjednako vešto blokiramo i usporavamo i sebe i druge.
Mi "visimo" o konfliktnim okruženjima i osećanjima u nama - ugrađenim, prirodnim unosima i stečenim, prinudnim podacima.
A onda čekamo i patimo kada neko dođe i restartuje, restartuje naš „sistem“, stalno fokusirani da očekujemo nešto od nekoga, ili od nečega – neverovatno čudo, dok nastavljamo da živimo nepromenljivo u kristalizovanom, ali u „odgovarajućem“ , „kao i svi ostali“, podupirući svoj život tuđim štakama.
Pažljivo i vešto smo bili inspirisani mnogim dugim sudovima o „egoizmu“, podvlačeći pod njega sve što nije stado, sve što nije „kao kod ljudi“, nije „kao sa svima“, obezličavanje i obezvređivanje čoveka pred očima sebe i svog, jedinstvenog života.
Zato što je tako zgodno za mase, tako je zgodno za one koji njime upravljaju, tako je zgodno za sve koji su navikli da manipulišu, sve koji su navikli da prebacuju odgovornost na tuđa ramena, koji vole da budu značajni na nečiji račun, koji ima mnogo ambicija i minimum produktivnih i kreativnih dela.
Ovo je zgodno za one koji imaju više zahteva i konzumerizma nego poštovanja i darivanja, koji pevaju o neslobodi i ponosni su na svoju privrženost stalno promenljivim vrednostima i dogmama, neotkrivenim strahovima i slabo skrivenom zavisnošću od tuđeg mišljenja i osudom bezlično „šta ljudi govore“.
Sama reč „sebičnost“ je odavno stekla popularnost u vezi sa više zadataka zbog svoje nejasnoće, zamenske fleksibilnosti i veoma prilagodljive sposobnosti da se uklopi u bilo koji neugodan, ometajući oblik ponašanja.
A oni malobrojni koji odluče da žive svoj život, koji iznenada, shvativši vrednost i primarni značaj svog života, odluče, naprave izbor da se nađu u sopstvenom životu, ne prođu neprimećeni od budnog, usahlog oka „pravednika“. Javnost, ljutito se osuđuju, kao da je to direktno njihova lična, životna stvar, lična uvreda, šamar njihovoj društvenoj „normalnosti“.
Koliko ljudi može reći šta osećaju, za šta su rođeni, šta rade, vole ono što rade, ko donosi zadovoljstvo i radost njihovom svetu?
Koliko ljudi ispunjava sopstvene živote, koliko radosnih i pozitivnih ljudi?
Koliko ljudi ne treba surogat drajvera za njihovu implementaciju?
Koliko njih ume da bude ono što jeste, da bude iskreno, da bude dobronamerno?
Koliko njih ume da razlikuje blagonaklono unetu žrtvu i čisti zov srca?
Koliko ljudi razlikuje gde se tehnički koriste, i prepuštaju se tome, a gde je njihov iskreni izbor, u kom slučaju to ne iscrpljuje i ne oduzima snagu, jer se čista namera uvek dopunjava i podržava odozgo, ne krade nam snagu , nego ih samo jača?
Koliko ljudi ulazi u odnose sa namerom da daju umesto da primaju?
A koliko ih je u stanju da daju a da ne pokažu dividende za svoj „rad“?
Ali ovih ljudi se najviše plaše i izbegavaju ih.
To su ljudi koji su najmanje zaštićeni.
Upravo su ti ljudi lako povređeni, jer njihova otvorenost raspolaže i pokazuje krhkost, hranjeni pokretnim osobinama poslušne gomile. Ali upravo takve ljude svi očekuju u svom životu i plaše se da i sami budu takvi.
Otkud onda oni ako ne postanu oni željeni, topli, potrebni, puni ljubavi, iskreni, hrabri, sposobni da poštuju sebe, a samim tim i bližnjega? ...
Strašno?
Zašto?
Naši životni kriterijumi, koncepti, percepcije i ideje su svakako važni i neophodni, ali ako otvorenog uma posmatrate decu, shvatate koliko ih je veštački stvoreno, stečeno bezuslovno, nepobitno i uraslo u naše živote, u naše ćelije i atome.
Neprijatno nam je, ali se savijamo, guramo se pod njih, jer „svi tako žive“ ili samo želimo da odgovaramo ovim „svima“, jer smo učeni da „dopisujemo“, ali nismo učeni da se opiremo, nisu nas učili veštinama i sposobnostima da budemo svoji, nisu učeni da vole, nisu im govorili o snazi i dobroti ljubavi, o časti i samopoštovanju, što bi trebalo da bude jedno od glavnih merila našeg delovanja.
Jer sposobnost poštovanja samog sebe generiše u čoveku sposobnost poštovanja, kao princip interakcije u društvu. Vreme se menja, zahteva nas, naše promene, našu dinamiku, naše učešće, a mi... nemamo vremena.
Zaglibili smo u tuđe živote, stavili smo na sebe mnogo nateranih, svojih a ne svojih problema i zadataka, dugo nismo razlikovali gde je naše iskustvo, pouka, naša situacija, a gde neko drugi je. Isticali smo se u veštinama potonuća, podjednako vešto blokiramo i usporavamo i sebe i druge.
Mi "visimo" o konfliktnim okruženjima i osećanjima u nama - ugrađenim, prirodnim unosima i stečenim, prinudnim podacima.
A onda čekamo i patimo kada neko dođe i restartuje, restartuje naš „sistem“, stalno fokusirani da očekujemo nešto od nekoga, ili od nečega – neverovatno čudo, dok nastavljamo da živimo nepromenljivo u kristalizovanom, ali u „odgovarajućem“ , „kao i svi ostali“, podupirući svoj život tuđim štakama.
Pažljivo i vešto smo bili inspirisani mnogim dugim sudovima o „egoizmu“, podvlačeći pod njega sve što nije stado, sve što nije „kao kod ljudi“, nije „kao sa svima“, obezličavanje i obezvređivanje čoveka pred očima sebe i svog, jedinstvenog života.
Zato što je tako zgodno za mase, tako je zgodno za one koji njime upravljaju, tako je zgodno za sve koji su navikli da manipulišu, sve koji su navikli da prebacuju odgovornost na tuđa ramena, koji vole da budu značajni na nečiji račun, koji ima mnogo ambicija i minimum produktivnih i kreativnih dela.
Ovo je zgodno za one koji imaju više zahteva i konzumerizma nego poštovanja i darivanja, koji pevaju o neslobodi i ponosni su na svoju privrženost stalno promenljivim vrednostima i dogmama, neotkrivenim strahovima i slabo skrivenom zavisnošću od tuđeg mišljenja i osudom bezlično „šta ljudi govore“.
Sama reč „sebičnost“ je odavno stekla popularnost u vezi sa više zadataka zbog svoje nejasnoće, zamenske fleksibilnosti i veoma prilagodljive sposobnosti da se uklopi u bilo koji neugodan, ometajući oblik ponašanja.
A oni malobrojni koji odluče da žive svoj život, koji iznenada, shvativši vrednost i primarni značaj svog života, odluče, naprave izbor da se nađu u sopstvenom životu, ne prođu neprimećeni od budnog, usahlog oka „pravednika“. Javnost, ljutito se osuđuju, kao da je to direktno njihova lična, životna stvar, lična uvreda, šamar njihovoj društvenoj „normalnosti“.
Koliko ljudi može reći šta osećaju, za šta su rođeni, šta rade, vole ono što rade, ko donosi zadovoljstvo i radost njihovom svetu?
Koliko ljudi ispunjava sopstvene živote, koliko radosnih i pozitivnih ljudi?
Koliko ljudi ne treba surogat drajvera za njihovu implementaciju?
Koliko njih ume da bude ono što jeste, da bude iskreno, da bude dobronamerno?
Koliko njih ume da razlikuje blagonaklono unetu žrtvu i čisti zov srca?
Koliko ljudi razlikuje gde se tehnički koriste, i prepuštaju se tome, a gde je njihov iskreni izbor, u kom slučaju to ne iscrpljuje i ne oduzima snagu, jer se čista namera uvek dopunjava i podržava odozgo, ne krade nam snagu , nego ih samo jača?
Koliko ljudi ulazi u odnose sa namerom da daju umesto da primaju?
A koliko ih je u stanju da daju a da ne pokažu dividende za svoj „rad“?
Ali ovih ljudi se najviše plaše i izbegavaju ih.
To su ljudi koji su najmanje zaštićeni.
Upravo su ti ljudi lako povređeni, jer njihova otvorenost raspolaže i pokazuje krhkost, hranjeni pokretnim osobinama poslušne gomile. Ali upravo takve ljude svi očekuju u svom životu i plaše se da i sami budu takvi.
Otkud onda oni ako ne postanu oni željeni, topli, potrebni, puni ljubavi, iskreni, hrabri, sposobni da poštuju sebe, a samim tim i bližnjega? ...
Strašno?
Zašto?
Uostalom, kako će se brzo preobraziti svet, koji svi proklinju, ako u isto vreme bar 20% svesnog stanovništva planete želi u sebi – ne u nekom drugom! - svetle promene.
Oni će odlučiti da sijaju, a ne da blokiraju svetlost, da daju bar onoliko koliko troše, da budu zahvalni, umeju da vole i ne kriju svoja osećanja, da se ne plaše da biraju, da cene, poštuju sebe i svoj život više nego što su u stanju da ga cene i poštuju drugi.
Tvoj život je dar.
Poklon tebi.
Da li vam je drago kada vaš iskreni, svesrdno urađeni poklon, koji ste drhtavo i pažljivo birali za određenu osobu, posle vrlo kratkog vremena ... prenese na drugog?
Takvu osobu nisam sreo. Ali to je upravo ono što radite sa svojim životom.
I šta se dešava?
Malo ljudi razume šta da radi sa svojim životom, svojim Darom, i kako je razumno i puno od njih raspolagati, a ovde ste ipak bacili svoj život na njega, patetično ga prinoseći „u žrtvu“.
On ne zna šta da radi sa svojom, a šta sa tvojom „žrtvom“ – i još više.
A ako zna, onda će je sigurno naći ne tvoje, već svoje razumevanje i upotrebu. Ali na kraju onog „veliko obdarenog” od vas optužujete za nepostojeći zločin, a ne možete mu oprostiti što nije cenio vaš dar, nije zahvalan.
Žao mi je ... ali upravo ste se oslobodili svog života, dižući ga na tuđi život odozgo.
Svakome, ističem ovu reč – svakome – život je dat, svoj, jedinstven život!
Ne za "poklanjanje". Svi imaju ovaj dar. Svako ima svoje jedinstvene osobine, svoje jedinstvene alate za ostvarivanje svog životnog puta, svojih ciljeva i zadataka.
Ali čim dobijemo pristup svesnom biću, mi vrlo brzo, prema nazubljenom obrascu, duž date putanje, sasvim dobrovoljno „ispisujemo popustljivost“ svom životu, nesebično je žrtvujući nekome ko je isto tako velikodušno nadaren od Iznad svojih, kao što svako od nas ima jedinstven, jedinstven život, sa svojim jedinstvenim iskustvom, jedinstvenim zadacima, karakteristikama, fizičkim, psiho-emocionalnim, mentalnim.
Toliko smo postali uspešni u toj neodgovornosti prema našim životima da negujemo i pevamo ovu imaginarnu, doduše potpuno dobrovoljnu žrtvu, zahtevajući za to povratni bonus, zahvalnost, pažnju i odobravanje.
Ali u stvari, 90% opšte prihvaćenih zahteva za žrtvom ili njenom demonstracijom je tipično bežanje.
Od sebe, svog života i ostvarenja inherentnih mogućnosti.
Da, neko je rođen da žrtvuje sebe i svoj život, nesebično. I takvi ljudi prave istoriju, makar i malu kap u moru, bez obzira da li istorija zna za njih ili ne.
Jer za pravu, iskrenu žrtvu nije potrebno priznanje gomile i ime uklesano u vekove kao nagrada. To je osećaj svog puta na ovaj način.
Živi svoj život, rođen si za ovo. Niko ovde nije došao greškom, bez obzira da li razumete njihov život ili ne, i da li se to uklapa u vaše ideje o tome kakav treba da bude nečiji život ili ne. Svako ima nešto što mu je jedinstveno i samo on može da utka svoju jedinstvenu nit u univerzalnu tkaninu.
Ne petljajte niti, ne tkajte čvorove, ne stvarajte zagušenja i precrtane, zakrpljene ožiljke. Koliko god da ste uplašeni, koliko god sve izgledalo zbunjujuće i neshvatljivo u vašem životu ili sa vašim životom, imate dva neprocenjiva, pouzdana, fino podešena alata.
Srce.
Vaš najverniji prijatelj, vaša intuicija, savest i savetnik.
Ako ne znate šta da radite, obratite pažnju na to kako se osećate povodom toga.
Rešenje će biti na površini.
Sve je do malih stvari - vaše spremnosti i odlučnosti.
Iskrenost.
Iskrenost je najbolja mera, najsigurniji pokazatelj.
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2018/07/myi-zhivem-ne-svoey-zhiznyu/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Oni će odlučiti da sijaju, a ne da blokiraju svetlost, da daju bar onoliko koliko troše, da budu zahvalni, umeju da vole i ne kriju svoja osećanja, da se ne plaše da biraju, da cene, poštuju sebe i svoj život više nego što su u stanju da ga cene i poštuju drugi.
Tvoj život je dar.
Poklon tebi.
Da li vam je drago kada vaš iskreni, svesrdno urađeni poklon, koji ste drhtavo i pažljivo birali za određenu osobu, posle vrlo kratkog vremena ... prenese na drugog?
Takvu osobu nisam sreo. Ali to je upravo ono što radite sa svojim životom.
I šta se dešava?
Malo ljudi razume šta da radi sa svojim životom, svojim Darom, i kako je razumno i puno od njih raspolagati, a ovde ste ipak bacili svoj život na njega, patetično ga prinoseći „u žrtvu“.
On ne zna šta da radi sa svojom, a šta sa tvojom „žrtvom“ – i još više.
A ako zna, onda će je sigurno naći ne tvoje, već svoje razumevanje i upotrebu. Ali na kraju onog „veliko obdarenog” od vas optužujete za nepostojeći zločin, a ne možete mu oprostiti što nije cenio vaš dar, nije zahvalan.
Žao mi je ... ali upravo ste se oslobodili svog života, dižući ga na tuđi život odozgo.
Svakome, ističem ovu reč – svakome – život je dat, svoj, jedinstven život!
Ne za "poklanjanje". Svi imaju ovaj dar. Svako ima svoje jedinstvene osobine, svoje jedinstvene alate za ostvarivanje svog životnog puta, svojih ciljeva i zadataka.
Ali čim dobijemo pristup svesnom biću, mi vrlo brzo, prema nazubljenom obrascu, duž date putanje, sasvim dobrovoljno „ispisujemo popustljivost“ svom životu, nesebično je žrtvujući nekome ko je isto tako velikodušno nadaren od Iznad svojih, kao što svako od nas ima jedinstven, jedinstven život, sa svojim jedinstvenim iskustvom, jedinstvenim zadacima, karakteristikama, fizičkim, psiho-emocionalnim, mentalnim.
Toliko smo postali uspešni u toj neodgovornosti prema našim životima da negujemo i pevamo ovu imaginarnu, doduše potpuno dobrovoljnu žrtvu, zahtevajući za to povratni bonus, zahvalnost, pažnju i odobravanje.
Ali u stvari, 90% opšte prihvaćenih zahteva za žrtvom ili njenom demonstracijom je tipično bežanje.
Od sebe, svog života i ostvarenja inherentnih mogućnosti.
Da, neko je rođen da žrtvuje sebe i svoj život, nesebično. I takvi ljudi prave istoriju, makar i malu kap u moru, bez obzira da li istorija zna za njih ili ne.
Jer za pravu, iskrenu žrtvu nije potrebno priznanje gomile i ime uklesano u vekove kao nagrada. To je osećaj svog puta na ovaj način.
Živi svoj život, rođen si za ovo. Niko ovde nije došao greškom, bez obzira da li razumete njihov život ili ne, i da li se to uklapa u vaše ideje o tome kakav treba da bude nečiji život ili ne. Svako ima nešto što mu je jedinstveno i samo on može da utka svoju jedinstvenu nit u univerzalnu tkaninu.
Ne petljajte niti, ne tkajte čvorove, ne stvarajte zagušenja i precrtane, zakrpljene ožiljke. Koliko god da ste uplašeni, koliko god sve izgledalo zbunjujuće i neshvatljivo u vašem životu ili sa vašim životom, imate dva neprocenjiva, pouzdana, fino podešena alata.
Srce.
Vaš najverniji prijatelj, vaša intuicija, savest i savetnik.
Ako ne znate šta da radite, obratite pažnju na to kako se osećate povodom toga.
Rešenje će biti na površini.
Sve je do malih stvari - vaše spremnosti i odlučnosti.
Iskrenost.
Iskrenost je najbolja mera, najsigurniji pokazatelj.
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2018/07/myi-zhivem-ne-svoey-zhiznyu/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
