Ekologija života: Sve je u Univerzumu uređeno. Ima stroge zakone i ne toleriše haos. I ili se uklapamo u ovaj sistem i živimo u „zelenom talasu“, ili se ne uklapamo, i onda nas proganjaju neuspesi...
...U Univerzumu je sve naređeno. Ima stroge zakone i ne toleriše haos. I ili se uklapamo u ovaj sistem i živimo u „zelenom talasu“, ili se ne uklapamo, i onda nas proganjaju neuspesi...
Zašto i zašto se toliko umorimo u svakodnevnom životu? Gde trošimo svoju vitalnu energiju?
Sve je vrlo jednostavno. Poznato je da glavni „žderači” energije nisu fizička aktivnost, već... negativne emocije, a glavno osećanje među njima je strah.
Strah nas, pod raznim maskama, proganja u svakodnevnom životu. Život je ispunjen strahovima: brinemo za svoje najmilije, za ishod nekog posla, za sudbinu naroda, konačno. Prazan strah nagomilava i iscrpljuje telo, sputava svest. Od slobodoumne, slobodoljubive, srećne osobe pretvaramo se u kontrolisano stvorenje saterano u ćošak.
Kada se plašimo, emitujemo talase straha. Oni odjekuju u svemiru sa svojom vrstom. Strah je veoma zarazan, jer ljudi osećaju jedni druge. Stoga, u gomili, strah raste eksponencijalno. (Tako u svoje živote privlačimo one događaje kojih se najviše plašimo.)
Najsuptilniji i najpodmukliji oblik straha je sumnja. Ne bez razloga kažu: „crv sumnje“ nam izjeda dušu. Malo po malo, malo po malo, sumnje uništavaju sve naše najbolje namere. Kada posumnjate u bilo šta, svi strahovi i sumnje se ispunjavaju na najbolji mogući način, po algoritmu ispunjenja želja.
Ali najčešće se plašimo samo onoga što nam je nepoznato, onoga što nam nije istraženo i poznato – svega što je nepredvidivo.
PRAZNI STRAHOVI SU NAVIKA
Od detinjstva smo učeni da se plašimo. Od ranog detinjstva, kada dete viče drugima o novim osećanjima – kao što su glad, mokre pelene, oštri zvuci ili pokreti, nova lica – odrasli često počinju da uveravaju: „ne plači“, „ne plaši se“, „uplašio si bebu“, podsvesno usađujući strah u um male osobe. Deca istražuju svet, otkrivajući sve novo sa oduševljenjem i radoznalošću – dodirom, ukusom, šireći horizonte prostora, interesovanja i mogućnosti kako se razvijaju. Ovaj proces prati niz senzacija, a prazni strahovi se pojavljuju kasnije - uz aktivno učešće odraslih.
Klasična slika: beba se spotakne i padne, ali jedva da se povredi. Neko vreme nepomično leži ili ustane i pogleda oko sebe – da li ga neko gleda? I tek pošto se uveri da ima zahvalnih gledalaca sa njihovim stalnim sažaljenjem i pitanjima poput „pokaži mi gde te boli“, počinje da plače. Ako odrasli reaguju mirno ili veselo, onda deca ustaju i takođe nastavljaju da se kreću prilično mirno.
Mali čovek odrasta, a umesto saosećajnih roditelja, proces zastrašivanja uključuje uhodan, jasno koordinisan mehanizam izazivanja straha u domaćim medijima.
Civilizovani predstavnici čovečanstva su, uglavnom, izvanredno savladali nauku o strahu, naučili da se plaše sebe i ulivaju strah u druge. Uz pomoć posebno organizovanog „veštačkog“ straha, čovek „utišava“ manje svakodnevne strahove. Tako neki ljudi leče svoje živce i oslobađaju se od stresa. Klin sa klinom, da tako kažem. Nasilno izbacite emanacije straha, izbacite energije i emocije, ispraznite se, zaboravite sebe, odvojite se na neko vreme od stvarnosti, od svakodnevnog života, porodice, posla, svakodnevnog života – jednostavno rečeno. Odmor od života je neshvatljiv...
Čovek je jedina životinja u prirodi koja se svesno plaši i svake godine izmišlja nove načine da to uradi. Adrenalin mu donosi radost - ljudi su naučili da uživaju u strahu! Tako su ekstremni sportovi prešli u kategoriju aktivne rekreacije, a kolekciji atrakcija su dodani i roleri. Postoji čak i posebna soba za paniku. Šta je sa industrijom horor filmova? Horor priče za svako doba i ukus: od čudovišta iz crtanih filmova do džinovskih sudarača i planetarnih katastrofa.
Ispostavlja se da su prazni strahovi navika: navikli smo da se plašimo – i plašimo se. Druga stvar je instinkt samoodržanja, koji pomaže čoveku da preživi, preživi, sačuva život i zdravlje. Svako živo biće ima instinkt samoodržanja. Samo treba da naučite da budete pažljivi.
Zašto i zašto se toliko umorimo u svakodnevnom životu? Gde trošimo svoju vitalnu energiju?
Sve je vrlo jednostavno. Poznato je da glavni „žderači” energije nisu fizička aktivnost, već... negativne emocije, a glavno osećanje među njima je strah.
Strah nas, pod raznim maskama, proganja u svakodnevnom životu. Život je ispunjen strahovima: brinemo za svoje najmilije, za ishod nekog posla, za sudbinu naroda, konačno. Prazan strah nagomilava i iscrpljuje telo, sputava svest. Od slobodoumne, slobodoljubive, srećne osobe pretvaramo se u kontrolisano stvorenje saterano u ćošak.
Kada se plašimo, emitujemo talase straha. Oni odjekuju u svemiru sa svojom vrstom. Strah je veoma zarazan, jer ljudi osećaju jedni druge. Stoga, u gomili, strah raste eksponencijalno. (Tako u svoje živote privlačimo one događaje kojih se najviše plašimo.)
Najsuptilniji i najpodmukliji oblik straha je sumnja. Ne bez razloga kažu: „crv sumnje“ nam izjeda dušu. Malo po malo, malo po malo, sumnje uništavaju sve naše najbolje namere. Kada posumnjate u bilo šta, svi strahovi i sumnje se ispunjavaju na najbolji mogući način, po algoritmu ispunjenja želja.
Ali najčešće se plašimo samo onoga što nam je nepoznato, onoga što nam nije istraženo i poznato – svega što je nepredvidivo.
PRAZNI STRAHOVI SU NAVIKA
Od detinjstva smo učeni da se plašimo. Od ranog detinjstva, kada dete viče drugima o novim osećanjima – kao što su glad, mokre pelene, oštri zvuci ili pokreti, nova lica – odrasli često počinju da uveravaju: „ne plači“, „ne plaši se“, „uplašio si bebu“, podsvesno usađujući strah u um male osobe. Deca istražuju svet, otkrivajući sve novo sa oduševljenjem i radoznalošću – dodirom, ukusom, šireći horizonte prostora, interesovanja i mogućnosti kako se razvijaju. Ovaj proces prati niz senzacija, a prazni strahovi se pojavljuju kasnije - uz aktivno učešće odraslih.
Klasična slika: beba se spotakne i padne, ali jedva da se povredi. Neko vreme nepomično leži ili ustane i pogleda oko sebe – da li ga neko gleda? I tek pošto se uveri da ima zahvalnih gledalaca sa njihovim stalnim sažaljenjem i pitanjima poput „pokaži mi gde te boli“, počinje da plače. Ako odrasli reaguju mirno ili veselo, onda deca ustaju i takođe nastavljaju da se kreću prilično mirno.
Mali čovek odrasta, a umesto saosećajnih roditelja, proces zastrašivanja uključuje uhodan, jasno koordinisan mehanizam izazivanja straha u domaćim medijima.
Civilizovani predstavnici čovečanstva su, uglavnom, izvanredno savladali nauku o strahu, naučili da se plaše sebe i ulivaju strah u druge. Uz pomoć posebno organizovanog „veštačkog“ straha, čovek „utišava“ manje svakodnevne strahove. Tako neki ljudi leče svoje živce i oslobađaju se od stresa. Klin sa klinom, da tako kažem. Nasilno izbacite emanacije straha, izbacite energije i emocije, ispraznite se, zaboravite sebe, odvojite se na neko vreme od stvarnosti, od svakodnevnog života, porodice, posla, svakodnevnog života – jednostavno rečeno. Odmor od života je neshvatljiv...
Čovek je jedina životinja u prirodi koja se svesno plaši i svake godine izmišlja nove načine da to uradi. Adrenalin mu donosi radost - ljudi su naučili da uživaju u strahu! Tako su ekstremni sportovi prešli u kategoriju aktivne rekreacije, a kolekciji atrakcija su dodani i roleri. Postoji čak i posebna soba za paniku. Šta je sa industrijom horor filmova? Horor priče za svako doba i ukus: od čudovišta iz crtanih filmova do džinovskih sudarača i planetarnih katastrofa.
Ispostavlja se da su prazni strahovi navika: navikli smo da se plašimo – i plašimo se. Druga stvar je instinkt samoodržanja, koji pomaže čoveku da preživi, preživi, sačuva život i zdravlje. Svako živo biće ima instinkt samoodržanja. Samo treba da naučite da budete pažljivi.
IMA LI LEK ZA STRAH?
Preko vida, sluha, mirisa i dodira, naš mozak prima informacije o svetu koje potom obrađuje. Ako određena količina informacija u jedinici vremena malo premašuje normu, to je strah; ako je norma značajno prekoračena, mozak se isključuje. Šok se razvija od primanja ogromne količine informacija. Kada prestanete da razumete, zaspite... (Efekat šok pištolja, svetlosnih i bučnih granata zasniva se na ovoj reakciji mozga. Pošto se sve dešava trenutno, nervni impuls zaobilazi koru velikog mozga, a čovek nema vremena da uplašite se - jednostavno zaspi otvorenih očiju.)
U kritičnoj situaciji, kada spoljni stimulans značajno prelazi prag percepcije, osoba reaguje munjevitom brzinom: 70% ljudi - stuporom, šokom, odnosno zaštitnom inhibicijom, 30% - nekom vrstom akcije. I samo nekolicina je u stanju da upravlja takvim uslovima i preduzme efikasne korake. Možete i treba da naučite da se ponašate svesno i adekvatno trenutnoj situaciji. Ovo će biti korisno prvenstveno u svakodnevnom životu. Ovo je takođe razrađeno po sistemu „ruskog stila“. Pod ekstremnim opterećenjem, impuls percepcije putuje kratkim, subkortikalnim putem, zaobilazeći cerebralni korteks - to jest, nema analize događaja, kontinuiranih refleksa. U ovom slučaju osoba najviše greši. Svesni odgovor je takozvani dugi nervni put: kroz cerebralni korteks. A telo se može istrenirati da svesno reaguje.
Deca imaju divnu reakciju na iznenadni spoljašnji stimulans - veselo iznenađenje, interesovanje. Upravo tako reagujemo u zabavnim parkovima na prevelika opterećenja - strahovito smo zainteresovani. Upravo tako treba pristupiti životu i doživeti ga u svim njegovim manifestacijama. Plašimo se onoga što ne razumemo. Kada upoznate svoje strahove, oni nestaju.
NAŠ SVET JE SVET LJUBAVI
Čovek dolazi na ovaj svet radi sreće – svoje i svih oko sebe. Ljudi često otežavaju život sebi i drugima jer su previše pametni.
Uvek imamo izbor: ili volimo – i ponašamo se tačno, dosledno, ispravno, idemo kroz život lako, opušteno, uživamo u ovom životu – ili se plašimo... Plašimo se da ćemo uvrediti, izgubiti, odbiti, povrediti...
Pogledajte oko sebe – i videćete da na svetu ima toliko zanimljivih stvari, toliko izlaza za primenu kreativnih snaga, toliko načina da ostvarite svoju energiju – tako da jednostavno nema dovoljno vremena za strahove...
Svet je polje ljubavi. Sve ostalo je korov, ali oni su deo nas, i nema smisla da se borimo protiv njih, jer nas oni usmeravaju u našem razvoju. Treba ih prepoznati, prihvatiti, proučavati.
I – naučite da volite. Samo ljubav...
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/70866-negativnye-emotsii-glavnye-pozhirateli-nashey-energii
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Preko vida, sluha, mirisa i dodira, naš mozak prima informacije o svetu koje potom obrađuje. Ako određena količina informacija u jedinici vremena malo premašuje normu, to je strah; ako je norma značajno prekoračena, mozak se isključuje. Šok se razvija od primanja ogromne količine informacija. Kada prestanete da razumete, zaspite... (Efekat šok pištolja, svetlosnih i bučnih granata zasniva se na ovoj reakciji mozga. Pošto se sve dešava trenutno, nervni impuls zaobilazi koru velikog mozga, a čovek nema vremena da uplašite se - jednostavno zaspi otvorenih očiju.)
U kritičnoj situaciji, kada spoljni stimulans značajno prelazi prag percepcije, osoba reaguje munjevitom brzinom: 70% ljudi - stuporom, šokom, odnosno zaštitnom inhibicijom, 30% - nekom vrstom akcije. I samo nekolicina je u stanju da upravlja takvim uslovima i preduzme efikasne korake. Možete i treba da naučite da se ponašate svesno i adekvatno trenutnoj situaciji. Ovo će biti korisno prvenstveno u svakodnevnom životu. Ovo je takođe razrađeno po sistemu „ruskog stila“. Pod ekstremnim opterećenjem, impuls percepcije putuje kratkim, subkortikalnim putem, zaobilazeći cerebralni korteks - to jest, nema analize događaja, kontinuiranih refleksa. U ovom slučaju osoba najviše greši. Svesni odgovor je takozvani dugi nervni put: kroz cerebralni korteks. A telo se može istrenirati da svesno reaguje.
Deca imaju divnu reakciju na iznenadni spoljašnji stimulans - veselo iznenađenje, interesovanje. Upravo tako reagujemo u zabavnim parkovima na prevelika opterećenja - strahovito smo zainteresovani. Upravo tako treba pristupiti životu i doživeti ga u svim njegovim manifestacijama. Plašimo se onoga što ne razumemo. Kada upoznate svoje strahove, oni nestaju.
NAŠ SVET JE SVET LJUBAVI
Čovek dolazi na ovaj svet radi sreće – svoje i svih oko sebe. Ljudi često otežavaju život sebi i drugima jer su previše pametni.
Uvek imamo izbor: ili volimo – i ponašamo se tačno, dosledno, ispravno, idemo kroz život lako, opušteno, uživamo u ovom životu – ili se plašimo... Plašimo se da ćemo uvrediti, izgubiti, odbiti, povrediti...
Pogledajte oko sebe – i videćete da na svetu ima toliko zanimljivih stvari, toliko izlaza za primenu kreativnih snaga, toliko načina da ostvarite svoju energiju – tako da jednostavno nema dovoljno vremena za strahove...
Svet je polje ljubavi. Sve ostalo je korov, ali oni su deo nas, i nema smisla da se borimo protiv njih, jer nas oni usmeravaju u našem razvoju. Treba ih prepoznati, prihvatiti, proučavati.
I – naučite da volite. Samo ljubav...
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/70866-negativnye-emotsii-glavnye-pozhirateli-nashey-energii
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
