Nemoguće je živeti život i nikada ne pasti

Mama je dovela jednog dečaka na jezero. Prvi put je ugledao jezero sa četiri godine. Bio je šokiran. Bilo je vruće. Mama je sela na peškir i izvadila knjigu. A onda je dečaku strogo rekla: "Možeš da staneš u vodu. "Ali vidi, ne kvasi pantalone, inače ću te izvući!" 

Dečak je stajao sa nogama u vodi i plašio se da se pomeri. Voda je bila bistra i hladna, primamljiva. Druga djeca su plivala i prskala se smejući se. A dečak je stajao u vodi i plašio se da se pomeri. I plašio se djece koja bi ga mogla poprskati. Bio je to divan vreo letnji dan.

Dakle, radost života je zatrovana. Daju ti nešto, ali ne možeš ništa. Možete se isprljati, poprskati, frustrirati ali vi stojite kao spomenik, do gležnja u vodi po vrelom danu. A onda će vas uzeti za ruku i odvesti od jezera, hvaleći te da si dobar. Ili jednostavno neće vikati: "Ah, razočarao si me!"

I mnogi ljudi žive svoj život na ovaj način - stoje do gležnja u hladnoj vodi tokom vrelog dana i plaše se da se pokvase. Plaše se da se pomjere i da urade nešto pogrešno.

Kao dete sam puštena u dvorište u snežnobelom džemperu. Bila je to luksuzna stvar. A i majka mi je rekla da budem opreznijia. Trudila sam se jako, stvarno. Žurka je upropašćena, jer treba biti oprezan! Na sreću, odmah sam upala u jednu jedinu lokvicu. A odozgo me je zapljusnuo talas blata. Zaplakala sam i otišla kući; prljavština je kapala sa mene. Imala sam  četiri godine, tada su djeca sama hodala po dvorištu. Pa šta? Mama me je pitala da li sam povređena. A onda me je oprala u kupatilu sa penom. Džemper je bio opran, postao je sićušan, taman je stao na plišanog medu. Apsolutno ništa strašno se nije dogodilo, iako je moja majka bila uznemirena, naravno. Tada je bilo malo dobrih stvari.

Vidite, nemoguće je živeti u životu i ne uprljati se. Nemoj pasti. Ne kvasite pantalone u jezeru.  Nemoguće je živeti život i nikada ne pasti. I nemoguće je plivati ​​u hladnom jezeru a da ne potopite gaćice. Nemoguće je zaštititi se od svega i sačuvati snežnu belinu odeće ako se zaista živi.

Ali mnogi ljudi se smrtno plaše neuspeha ili pada. I stoje na jednom mjestu, pokušavajući da se ne pomeraju. I klone se onih koji se smeju i prskaju. I onda ih anđeli smrti odvode za ruke, i oni se žalosno osvrću na plavo jezero. 

Često kažem: "U redu je."Pa, pao sam, uprljao se, povredio se. Ništa, proći će. Strašno je stajati u vodi i ne usuditi se da se pomerite. I da vidite svoje ostarjelo lice u odrazu...

Anna Valentinova Kiryanova

Prevod i obrada Ana Muratović -  bebamur.com
​