Iza nepovjerljivih ljudi obično se krije jaka nesigurnost. Osim toga, deluju precizni emocionalni mehanizmi koji im ne dozvoljavaju da budu svoji, koji ometaju i ograničavaju njihov potencijal. Moguće je da nas njihovo ponašanje čini neprijatnim, ali moramo razumeti da je nekim ljudima izuzetno teško da veruju drugima 100%.
Nedostatak povjerenja je najintenzivniji i najbolniji oblik usamljenosti. Oni koji pate od toga, oni koji usvajaju neuhvatljivo, kruto i hladno ponašanje nisu srećni.
Mnogi od ovih profila su rezultat dubokog razočaranja, izdaje, napuštenosti, detinjstva lišenog privrženosti i naklonosti. Kada je veza sa našim najmilijima traumatično prekinuta, izuzetno je teško ponovo verovati.
Kao društveni organ i programiran za emocionalnu vezu, mozak pati kada nema pristup međuodnosu, ili kada nedostaju jake veze, koje zauzvrat stvaraju prostore u kojima se osećamo brižno, voljeno i cenjeno. Ako ne primetimo ovo pozitivno i pre svega iskreno pojačanje, naša nesigurnost će postati sam sebi krvnik.
Nepoverljivi ljudi nisu uvek sumnjičavi po svom izboru. Oni stalno žive pod velom straha jer se plaše da će ponovo biti povređeni. Sumnjičavi pojedinac, dakle, ne okleva da gradi zidove oko sebe i da bude na oprezu da niko ne pređe granice samozaštite.
"Najbolji način da saznate da li se nekome može verovati je da mu verujete."
-Ernest Hemingvej
Nepoverljivi ljudi i teret negativnih emocija
Čarls Darvin je 1861. napisao pismo prijatelju; jedno od onih sasvim posebnih pisama koje će kasnije biti objavljeno u knjizi Dnevnik (1838-1881) i autobiografskim spisima. U njemu je Darvin doslovno rekao sledeće: „Danas se osećam veoma loše, osećam se glupo i mrzim sve. Ova rečenica, gotovo kao detinji hir, bila je ispunjena besom, negodovanjem i frustracijom. Aspekti koje će kasnije analizirati sam Darvin.
Podsećamo da je poznati prirodnjak i otac teorije ljudske evolucije bio veoma radoznao za svet emocija. Ovu rečenicu je napisao jer se osećao izdanim od kolege. Izgubio je veru u nekoga i osećao se povređenim. Taj bol se pretvorio u intenzivne negativne emocije koje su ga pratile mesecima.
Mnogi od ovih profila su rezultat dubokog razočaranja, izdaje, napuštenosti, detinjstva lišenog privrženosti i naklonosti. Kada je veza sa našim najmilijima traumatično prekinuta, izuzetno je teško ponovo verovati.
Kao društveni organ i programiran za emocionalnu vezu, mozak pati kada nema pristup međuodnosu, ili kada nedostaju jake veze, koje zauzvrat stvaraju prostore u kojima se osećamo brižno, voljeno i cenjeno. Ako ne primetimo ovo pozitivno i pre svega iskreno pojačanje, naša nesigurnost će postati sam sebi krvnik.
Nepoverljivi ljudi nisu uvek sumnjičavi po svom izboru. Oni stalno žive pod velom straha jer se plaše da će ponovo biti povređeni. Sumnjičavi pojedinac, dakle, ne okleva da gradi zidove oko sebe i da bude na oprezu da niko ne pređe granice samozaštite.
"Najbolji način da saznate da li se nekome može verovati je da mu verujete."
-Ernest Hemingvej
Nepoverljivi ljudi i teret negativnih emocija
Čarls Darvin je 1861. napisao pismo prijatelju; jedno od onih sasvim posebnih pisama koje će kasnije biti objavljeno u knjizi Dnevnik (1838-1881) i autobiografskim spisima. U njemu je Darvin doslovno rekao sledeće: „Danas se osećam veoma loše, osećam se glupo i mrzim sve. Ova rečenica, gotovo kao detinji hir, bila je ispunjena besom, negodovanjem i frustracijom. Aspekti koje će kasnije analizirati sam Darvin.
Podsećamo da je poznati prirodnjak i otac teorije ljudske evolucije bio veoma radoznao za svet emocija. Ovu rečenicu je napisao jer se osećao izdanim od kolege. Izgubio je veru u nekoga i osećao se povređenim. Taj bol se pretvorio u intenzivne negativne emocije koje su ga pratile mesecima.
Nakon studije sprovedene na Univerzitetu u Amsterdamu i Univerzitetu u Cirihu, pronađeni su dokazi koji podržavaju ideju u vezi sa onim što je Darvin iskusio mnogo godina ranije. Neurolog Jan Engelman opisao je neuronski mehanizam koji izgleda da definiše sumnjive ljude.
Prema ovom radu, neki ljudi imaju hronične negativne emocije koje proizilaze iz razočarenja ili izdaje; ovaj stalni strah održava nepoverenje prema ličnosti.
Amigdala: stražar straha
Kada čovek na svojoj koži doživi težinu laži, razočaranja, napuštenosti ili izdaje, pre svega strahuje da će se naći u istoj situaciji.
Istina je da postoje i oni koji se suočavaju i efikasno upravljaju ovim situacijama; pojedinci sposobni da uče iz onoga što se dogodilo, koji ne stagniraju u pesimizmu. Oni prihvataju ono što se dogodilo, okreću stranicu i otvaraju se drugim iskustvima.
Naprotiv, drugi se drže težine negativnosti, da „osećam se glupo i mrzim sve“ koju je Darvin izrazio u svoje vreme. Ova situacija je posredovana specifičnom strukturom mozga: amigdalom.
Amigdala je ta koja osuđuje nepoverljive ljude na stanje stalne hiperbudnosti. Ovi ljudi gotovo automatski počinju da povezuju svaki detalj sa pretnjom.
Primjenjuju kategorizacije, koriste predrasude i unutrašnji dijalog toliko ograničavajući i negativan da na kraju budu "opijani" sopstvenom mukom i krajnjim nepovjerenjem. Uopšte nije lako ovako živeti, na ovoj teritoriji apsolutne nesreće.
Kako da ponovo verujemo drugima?
Nepoverljivi ljudi su često zarobljeni u agonizirajućem začaranom krugu. Ne mogu da veruju drugima, čak ni onima koji su deo njihove svakodnevice. Zauzvrat, njihov pristup i ponašanje stvaraju odbacivanje oko njih. Videti druge kako se udaljavaju dodatno povećava njihovu nelagodnost i jača želju da se izoluju, da se zaštite.
Šta se može učiniti u ovim slučajevima? Ako se ogledamo u ovom profilu, šta možemo učiniti da se autentično ponovo povežemo sa onima oko nas? Odgovor je jednostavan za reći i složen za shvatiti: pre nego što verujemo drugima, moramo verovati sebi.
To nije posao spolja, ne radi se o poboljšanju naših društvenih veština, naše simpatije ili naše harizme. Radi se o povezivanju sa svojim unutrašnjim ja, sa tim zanemarenim samopoštovanjem i znakom tog razočaranja ili rane prošlosti koja živi u nama.
To je naporan posao koji nam omogućava da povratimo svoj identitet, da se cenimo u svim čulima i, iznad svega, da se osećamo dostojnim da živimo u zaboravljenoj sreći.
Tek kada uspostavimo vezu sa samim sobom, osećajući se snažno i bezbedno, srušićemo te zidove koji nas okružuju i dozvoliti drugima da uđu. I uradićemo to bez straha, znajući da je poverenje u sebe i druge tajna koja život čini lakšim i prijatnijim.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/persone-diffidenti-il-perche-del-loro-comportamento/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Prema ovom radu, neki ljudi imaju hronične negativne emocije koje proizilaze iz razočarenja ili izdaje; ovaj stalni strah održava nepoverenje prema ličnosti.
Amigdala: stražar straha
Kada čovek na svojoj koži doživi težinu laži, razočaranja, napuštenosti ili izdaje, pre svega strahuje da će se naći u istoj situaciji.
Istina je da postoje i oni koji se suočavaju i efikasno upravljaju ovim situacijama; pojedinci sposobni da uče iz onoga što se dogodilo, koji ne stagniraju u pesimizmu. Oni prihvataju ono što se dogodilo, okreću stranicu i otvaraju se drugim iskustvima.
Naprotiv, drugi se drže težine negativnosti, da „osećam se glupo i mrzim sve“ koju je Darvin izrazio u svoje vreme. Ova situacija je posredovana specifičnom strukturom mozga: amigdalom.
Amigdala je ta koja osuđuje nepoverljive ljude na stanje stalne hiperbudnosti. Ovi ljudi gotovo automatski počinju da povezuju svaki detalj sa pretnjom.
Primjenjuju kategorizacije, koriste predrasude i unutrašnji dijalog toliko ograničavajući i negativan da na kraju budu "opijani" sopstvenom mukom i krajnjim nepovjerenjem. Uopšte nije lako ovako živeti, na ovoj teritoriji apsolutne nesreće.
Kako da ponovo verujemo drugima?
Nepoverljivi ljudi su često zarobljeni u agonizirajućem začaranom krugu. Ne mogu da veruju drugima, čak ni onima koji su deo njihove svakodnevice. Zauzvrat, njihov pristup i ponašanje stvaraju odbacivanje oko njih. Videti druge kako se udaljavaju dodatno povećava njihovu nelagodnost i jača želju da se izoluju, da se zaštite.
Šta se može učiniti u ovim slučajevima? Ako se ogledamo u ovom profilu, šta možemo učiniti da se autentično ponovo povežemo sa onima oko nas? Odgovor je jednostavan za reći i složen za shvatiti: pre nego što verujemo drugima, moramo verovati sebi.
To nije posao spolja, ne radi se o poboljšanju naših društvenih veština, naše simpatije ili naše harizme. Radi se o povezivanju sa svojim unutrašnjim ja, sa tim zanemarenim samopoštovanjem i znakom tog razočaranja ili rane prošlosti koja živi u nama.
To je naporan posao koji nam omogućava da povratimo svoj identitet, da se cenimo u svim čulima i, iznad svega, da se osećamo dostojnim da živimo u zaboravljenoj sreći.
Tek kada uspostavimo vezu sa samim sobom, osećajući se snažno i bezbedno, srušićemo te zidove koji nas okružuju i dozvoliti drugima da uđu. I uradićemo to bez straha, znajući da je poverenje u sebe i druge tajna koja život čini lakšim i prijatnijim.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/persone-diffidenti-il-perche-del-loro-comportamento/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
