Ima dece koja prerano odrastaju. Sazreli su jer pored njih nije bilo pouzdanih odraslih, roditelja na koje bi se moglo osloniti.
Zahvaljujući zaštiti koje su pomogle da se preživi u detinjstvu. Ali cena koju neko plaća je veoma visoka...
Ima dece koja prerano odrastaju. Sazreli su jer pored njih nije bilo pouzdanih odraslih, roditelja na koje bi se moglo osloniti.
Pijan, nepredvidivo, nekad pijan, nekad trezan tata.
Mama, koja je sa 5 godina otišla, i kažnjavala ako se njena ćerka nije dobro nosila sa svojim „majčinskim“ obavezama.
Tata koji je odjednom mogao da se razbesni i pretuče. Infantilna majka, nesposobna da donosi odluke, uvek uvređena, prebacujući odgovornost za svoje stanje na dete.
Mama i tata, koji ubrzano rešavaju stvari, veoma su nestabilan par.
Nije bitno šta su bili. Bitno je da su bili nepredvidivi, a pored njih nesigurno. A kad nije bezbedno, mnogo je strepnje i nemoći. Toliko ih je da je nemoguće izdržati ova osećanja u detinjstvu, posebno sam.
I tada dete ima sposobnost koja mu pomaže da preživi. Počinje veoma pažljivo da posmatra svoje roditelje, pokušavajući da predvidi njihovo ponašanje. I ne samo da predvidi, već i da utiče na ovakvo ponašanje. „Ako ja ovo uradim, onda moja majka neće psovati. „Ako to uradim, tata će doći trezan.
Ova iluzorna kontrola nad drugima, s jedne strane, veoma je važna, jer omogućava da se dečija psiha potpuno ne sruši. Uveravanje da nekako može da kontroliše ponašanje roditelja pomaže da se izbori sa očajem i bespomoćnošću. Kada vam se beznađe oko onoga što se dešava u porodici „pokrije“ glavom, način da sebi pomognete često je nada „Mogu da utičem na svoje roditelje i da ih prepravim“.
I zahvaljujući ovim zaštitama koje su pomogle da se preživi u detinjstvu. Ali cena koju neko plaća je veoma visoka.
Prvo, postoji neko "cepanje" psihe. Jedan deo, u kome su sakupljena sva dečja iskustva bespomoćnosti, zavisnosti, anksioznosti, očaja, „zaledi“, ali drugi deo postaje hipertrofiran: pseudoodrastao, kontrolisan, odgovoran za ceo svet. Ali pošto je nemoguće zamrznuti neka osećanja, a da se druga ne zamrznu, pati ceo „detinjasti”, osećajni deo. Takvi ljudi često izgledaju „veoma stari“ ili izgledaju kao zaleđeni, sa nekom vrstom maske na licu. Često, uzgred, ovo je maska "pozitivnosti".
Drugo, energija koja u detinjstvu treba da ide u samo detinjstvo, u spoznaju sebe i sveta, ispostavlja se usmerena na anksiozno skeniranje znanja drugih. Čovek vrlo malo zna o sebi i stvarnom svetu, njegova duboka uverenja ostaju ista kao u detinjstvu. Unutra ostaje ona detinjasta slika mene i sveta: „Svet je nepredvidiv i nebezbedan, a ja sam u njemu zavisna i bespomoćna.
Treće, pošto dete ne zna da ne može da prepravi svoje roditelje, da je nemoguć zadatak da postane roditelj svojim roditeljima, „neuspeh“ u prepravljanju će prihvatiti lično: „Nisam ja to uradio, na meni je." I odrasta sa osećajem da nije dovoljno dobar, da se nije dovoljno trudio, da se ne snalazi. Pokušavaće iznova i iznova, bežeći od očaja i beznađa. I opet suočite se sa onim što ne može da se nosi. Mnogo je krivice i umora od ovoga.
Četvrto, pošto se čovek već u detinjstvu susreo sa preteranom nepredvidljivošću, on to više ne može da podnese. Stoga će izabrati ono na šta je navikao. Poznato, čak i ako je strašno, manje je strašno od nepoznatog. I takav će izabrati (nesvesno, naravno) ono na šta je navikao u svojoj roditeljskoj porodici. Ovo objašnjava zašto deca alkoholičara često završavaju u bračnim vezama sa zavisnim ljudima. Zdraviji odnos biće nepoznat čoveku, a samim tim i opasan.
Peto, biće mu veoma teško da se oslobodi preterane pažnje prema drugim ljudima i preterane kontrole. To je nešto što je veoma dobro naučio kao dete. I to će ga sprečiti da se oseća u vezi, brine o svojim potrebama. I to će ometati druge ljude u odnosima sa njim: ili će se infantilizirati, svu odgovornost za sebe prebaciti na „majku“ koja kontroliše, ili će osetiti mnogo besa i napustiti takve odnose.
Posledice preranog odrastanja i preuzimanja prevelike odgovornosti za ispravljanje roditelja mogu se dugo nabrajati. Jedno je jasno – sa njima je teško živeti, mnogo umora.
Psihoterapija kod takvih ljudi je dug proces. Može proći dosta vremena da osoba shvati da pokušavajući da kontroliše drugog, beži od sopstvenih nepodnošljivih osećanja. Daleko od odmah, osoba se može osećati u dovoljno bezbednom okruženju da se vrati onim „zamrznutim“ osećanjima očaja, anksioznosti, beznađa. Da se vratim da konačno oplakujem nemogućnost da se nešto promeni, da se izbori sa nečim.
Ima dece koja prerano odrastaju. Sazreli su jer pored njih nije bilo pouzdanih odraslih, roditelja na koje bi se moglo osloniti.
Pijan, nepredvidivo, nekad pijan, nekad trezan tata.
Mama, koja je sa 5 godina otišla, i kažnjavala ako se njena ćerka nije dobro nosila sa svojim „majčinskim“ obavezama.
Tata koji je odjednom mogao da se razbesni i pretuče. Infantilna majka, nesposobna da donosi odluke, uvek uvređena, prebacujući odgovornost za svoje stanje na dete.
Mama i tata, koji ubrzano rešavaju stvari, veoma su nestabilan par.
Nije bitno šta su bili. Bitno je da su bili nepredvidivi, a pored njih nesigurno. A kad nije bezbedno, mnogo je strepnje i nemoći. Toliko ih je da je nemoguće izdržati ova osećanja u detinjstvu, posebno sam.
I tada dete ima sposobnost koja mu pomaže da preživi. Počinje veoma pažljivo da posmatra svoje roditelje, pokušavajući da predvidi njihovo ponašanje. I ne samo da predvidi, već i da utiče na ovakvo ponašanje. „Ako ja ovo uradim, onda moja majka neće psovati. „Ako to uradim, tata će doći trezan.
Ova iluzorna kontrola nad drugima, s jedne strane, veoma je važna, jer omogućava da se dečija psiha potpuno ne sruši. Uveravanje da nekako može da kontroliše ponašanje roditelja pomaže da se izbori sa očajem i bespomoćnošću. Kada vam se beznađe oko onoga što se dešava u porodici „pokrije“ glavom, način da sebi pomognete često je nada „Mogu da utičem na svoje roditelje i da ih prepravim“.
I zahvaljujući ovim zaštitama koje su pomogle da se preživi u detinjstvu. Ali cena koju neko plaća je veoma visoka.
Prvo, postoji neko "cepanje" psihe. Jedan deo, u kome su sakupljena sva dečja iskustva bespomoćnosti, zavisnosti, anksioznosti, očaja, „zaledi“, ali drugi deo postaje hipertrofiran: pseudoodrastao, kontrolisan, odgovoran za ceo svet. Ali pošto je nemoguće zamrznuti neka osećanja, a da se druga ne zamrznu, pati ceo „detinjasti”, osećajni deo. Takvi ljudi često izgledaju „veoma stari“ ili izgledaju kao zaleđeni, sa nekom vrstom maske na licu. Često, uzgred, ovo je maska "pozitivnosti".
Drugo, energija koja u detinjstvu treba da ide u samo detinjstvo, u spoznaju sebe i sveta, ispostavlja se usmerena na anksiozno skeniranje znanja drugih. Čovek vrlo malo zna o sebi i stvarnom svetu, njegova duboka uverenja ostaju ista kao u detinjstvu. Unutra ostaje ona detinjasta slika mene i sveta: „Svet je nepredvidiv i nebezbedan, a ja sam u njemu zavisna i bespomoćna.
Treće, pošto dete ne zna da ne može da prepravi svoje roditelje, da je nemoguć zadatak da postane roditelj svojim roditeljima, „neuspeh“ u prepravljanju će prihvatiti lično: „Nisam ja to uradio, na meni je." I odrasta sa osećajem da nije dovoljno dobar, da se nije dovoljno trudio, da se ne snalazi. Pokušavaće iznova i iznova, bežeći od očaja i beznađa. I opet suočite se sa onim što ne može da se nosi. Mnogo je krivice i umora od ovoga.
Četvrto, pošto se čovek već u detinjstvu susreo sa preteranom nepredvidljivošću, on to više ne može da podnese. Stoga će izabrati ono na šta je navikao. Poznato, čak i ako je strašno, manje je strašno od nepoznatog. I takav će izabrati (nesvesno, naravno) ono na šta je navikao u svojoj roditeljskoj porodici. Ovo objašnjava zašto deca alkoholičara često završavaju u bračnim vezama sa zavisnim ljudima. Zdraviji odnos biće nepoznat čoveku, a samim tim i opasan.
Peto, biće mu veoma teško da se oslobodi preterane pažnje prema drugim ljudima i preterane kontrole. To je nešto što je veoma dobro naučio kao dete. I to će ga sprečiti da se oseća u vezi, brine o svojim potrebama. I to će ometati druge ljude u odnosima sa njim: ili će se infantilizirati, svu odgovornost za sebe prebaciti na „majku“ koja kontroliše, ili će osetiti mnogo besa i napustiti takve odnose.
Posledice preranog odrastanja i preuzimanja prevelike odgovornosti za ispravljanje roditelja mogu se dugo nabrajati. Jedno je jasno – sa njima je teško živeti, mnogo umora.
Psihoterapija kod takvih ljudi je dug proces. Može proći dosta vremena da osoba shvati da pokušavajući da kontroliše drugog, beži od sopstvenih nepodnošljivih osećanja. Daleko od odmah, osoba se može osećati u dovoljno bezbednom okruženju da se vrati onim „zamrznutim“ osećanjima očaja, anksioznosti, beznađa. Da se vratim da konačno oplakujem nemogućnost da se nešto promeni, da se izbori sa nečim.
Žalite da biste prihvatili: „Ne mogu da kontrolišem svoje roditelje, ne mogu da kontrolišem svet. Ovo nije moja odgovornost. To je nemoguć zadatak." Prihvatite ovo kako biste konačno istakli svoje mesto u vezi i svoju odgovornost: za sebe i svoj život. Da počneš da živiš svoj život, da slušaš svoje želje, svoja osećanja. Živite u nepredvidivom svetu i trpite nepredvidivo. A možda čak i početi da joj se raduje i čudi.
Autor: Ekaterina Boidek
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2023/03/o-teh-kogo-rano-lishili-detstva-i-vzroslosti-tozhe/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Autor: Ekaterina Boidek
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2023/03/o-teh-kogo-rano-lishili-detstva-i-vzroslosti-tozhe/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
