Živeti ovde i sada je, pre svega, reagovanje ovde i sada na ono što se dešava ovde i sada.
Pogledajte kako se svet dešava upravo sada, a da se ne branite od toga, ne skrivajući se
Redovno slušam šta se podrazumeva pod izrazom „živi ovde i sada“, a u većini slučajeva to je neka vrsta odvojenosti od svega, od prošlosti, budućnosti, juče, sutra, druge osobe u blizini, bilo kakvih misli, neka vrsta beskrajne meditacije.
Dakle, živeti ovde i sada znači, pre svega, reagovati ovde i sada na ono što se dešava ovde i sada. Ako mi je neko zgazio nogu, onda pričaj o tome, na primer: „skidaj nogu s moje, boli me“. Prestani da sebe doživljavaš kao dete, a druge kao majke koje stalno nešto duguješ, odnosno da budeš adekvatna svom stvarnom ja i sadašnjosti oko sebe, a ne svom prošlom sebi i ljudima koji nisu prisutni u sadašnjosti.
To znači da se ne tučete zbog prošlih grešaka, već da se bavite sadašnjim stanjem stvari. To znači živeti ne u subjektivnoj stvarnosti sebe, već u stvarnosti koja nam je data u senzacijama ovde i sada, zajedničkom svima. Povlačeći se u sebe i svoj unutrašnji svet, napuštate sadašnjost, ne potpuno, već delimično, tako da ne zaboravite da se vratite, barem kada ste u interakciji sa spoljnim svetom. Živeti ovde i sada znači prilagođavati se sadašnjosti, a ne onome što je bilo davno.
Ali postoji jedno ALI.
Ona leži u činjenici da ako ste dugo i uspešno bežali od sopstvenih reakcija (šoka) na ono što se dešava, onda ste uspešno izgubili vezu sa realnošću koja je sada i morate se vratiti u stvarnost. Na isti način na koji ste pobegli od toga, što znači da doživite sve svoje internalizovane reakcije.
Redovno slušam šta se podrazumeva pod izrazom „živi ovde i sada“, a u većini slučajeva to je neka vrsta odvojenosti od svega, od prošlosti, budućnosti, juče, sutra, druge osobe u blizini, bilo kakvih misli, neka vrsta beskrajne meditacije.
Dakle, živeti ovde i sada znači, pre svega, reagovati ovde i sada na ono što se dešava ovde i sada. Ako mi je neko zgazio nogu, onda pričaj o tome, na primer: „skidaj nogu s moje, boli me“. Prestani da sebe doživljavaš kao dete, a druge kao majke koje stalno nešto duguješ, odnosno da budeš adekvatna svom stvarnom ja i sadašnjosti oko sebe, a ne svom prošlom sebi i ljudima koji nisu prisutni u sadašnjosti.
To znači da se ne tučete zbog prošlih grešaka, već da se bavite sadašnjim stanjem stvari. To znači živeti ne u subjektivnoj stvarnosti sebe, već u stvarnosti koja nam je data u senzacijama ovde i sada, zajedničkom svima. Povlačeći se u sebe i svoj unutrašnji svet, napuštate sadašnjost, ne potpuno, već delimično, tako da ne zaboravite da se vratite, barem kada ste u interakciji sa spoljnim svetom. Živeti ovde i sada znači prilagođavati se sadašnjosti, a ne onome što je bilo davno.
Ali postoji jedno ALI.
Ona leži u činjenici da ako ste dugo i uspešno bežali od sopstvenih reakcija (šoka) na ono što se dešava, onda ste uspešno izgubili vezu sa realnošću koja je sada i morate se vratiti u stvarnost. Na isti način na koji ste pobegli od toga, što znači da doživite sve svoje internalizovane reakcije.
Potisnute reakcije ne nestaju nigde, organizovane su u bizarnu unutrašnju stvarnost, a vi živite, takoreći, pola u njoj, u subjektivnoj realnosti, a pola u stvarnoj, objektivnoj, a sadašnjost tumačite kroz prizmu. Neprerađenog iskustva, nejasno i često vrlo netačno. Razlika je otprilike ista kao da govorite u sebi, ali misleći da razgovarate sa svojim sagovornikom. Istovremeno, sagovornik ne zna da razgovarate sa njim, ne čuje ništa.
Živeti ovde i sada je gledati na svet koji se dešava upravo sada, ne braniti se od njega, ne skrivajući ga, sagledavajući ga u svoj njegovoj raznolikosti onakvog kakav jeste, odnosno šta izaziva strah i užas, izaziva strah i užas, ono što izaziva bol izaziva bol, ono što izaziva nežnost izaziva nežnost. Ovo je jedini način da organizujete svoj normalan život, samo ako prestanete da ignorišete ono što jeste.
Možemo se vrlo pouzdano osloniti na objektivnu stvarnost, čak i ako nam se ne sviđa, subjektivna stvarnost je želja.
Često neki ljudi ulepšavaju stvarnost, štiteći se od šoka, dok je drugi demonizuju, plašeći se da se opuste i omekšaju, a zatim izgube kontrolu. Ali i idealizacija i demonizacija su odbrane od sopstvenih osećanja, kroz koje se objektivna stvarnost ne vidi.
Na primeru kako razlikovati subjektivno od objektivnog. Odjednom neko ne želi da razgovara sa vama i ne odgovara na vaše pokušaje da započnete razgovor. „Ne odgovara“ je objektivna realnost. „Zašto se ne javlja? - za vas je nepoznato, a nepoznato za vas je i objektivna realnost. Svaka spekulacija na temu „zašto ne odgovara“ je subjektivna realnost. A samo onaj ko ne odgovara zna zašto ne odgovara.
Ili vam osoba kaže: „Ti si seronja“. Vama je neprijatno, kao i svakom čoveku - objektivna stvarnost. Zašto vam to govori nije poznato. Uvredio te je – činjenica. Tu prestaje objektivna stvarnost. A sva tumačenja su već subjektivna stvarnost.
Ali zbog činjenice da dok ne uđete u vodu, ne znate da plivate, mnogi ljudi sve što postoji strpaju u subjektivnu stvarnost. Dakle, dragi moji, možete poludeti ako verujete da je sve što postoji samo plod mojih fantazija. I tako pogrešno tumače da ako sam bio uvređen rečima „ti si seronja“, onda „to znači da si to subjektivno doživljavao na taj način“. Izvinite, ovo je potpuna glupost. To je isto kao „Podoficir te lagao da te je bičevao, bogami, laže te!, „takva je njena subjektivna realnost“. Obično ljudi koji ne žele da budu odgovorni za svoje reči i dela vole da preokrenu stvari na ovaj način.
Autor: Ana Polsen
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/174523-pro-zdes-i-seychas
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Živeti ovde i sada je gledati na svet koji se dešava upravo sada, ne braniti se od njega, ne skrivajući ga, sagledavajući ga u svoj njegovoj raznolikosti onakvog kakav jeste, odnosno šta izaziva strah i užas, izaziva strah i užas, ono što izaziva bol izaziva bol, ono što izaziva nežnost izaziva nežnost. Ovo je jedini način da organizujete svoj normalan život, samo ako prestanete da ignorišete ono što jeste.
Možemo se vrlo pouzdano osloniti na objektivnu stvarnost, čak i ako nam se ne sviđa, subjektivna stvarnost je želja.
Često neki ljudi ulepšavaju stvarnost, štiteći se od šoka, dok je drugi demonizuju, plašeći se da se opuste i omekšaju, a zatim izgube kontrolu. Ali i idealizacija i demonizacija su odbrane od sopstvenih osećanja, kroz koje se objektivna stvarnost ne vidi.
Na primeru kako razlikovati subjektivno od objektivnog. Odjednom neko ne želi da razgovara sa vama i ne odgovara na vaše pokušaje da započnete razgovor. „Ne odgovara“ je objektivna realnost. „Zašto se ne javlja? - za vas je nepoznato, a nepoznato za vas je i objektivna realnost. Svaka spekulacija na temu „zašto ne odgovara“ je subjektivna realnost. A samo onaj ko ne odgovara zna zašto ne odgovara.
Ili vam osoba kaže: „Ti si seronja“. Vama je neprijatno, kao i svakom čoveku - objektivna stvarnost. Zašto vam to govori nije poznato. Uvredio te je – činjenica. Tu prestaje objektivna stvarnost. A sva tumačenja su već subjektivna stvarnost.
Ali zbog činjenice da dok ne uđete u vodu, ne znate da plivate, mnogi ljudi sve što postoji strpaju u subjektivnu stvarnost. Dakle, dragi moji, možete poludeti ako verujete da je sve što postoji samo plod mojih fantazija. I tako pogrešno tumače da ako sam bio uvređen rečima „ti si seronja“, onda „to znači da si to subjektivno doživljavao na taj način“. Izvinite, ovo je potpuna glupost. To je isto kao „Podoficir te lagao da te je bičevao, bogami, laže te!, „takva je njena subjektivna realnost“. Obično ljudi koji ne žele da budu odgovorni za svoje reči i dela vole da preokrenu stvari na ovaj način.
Autor: Ana Polsen
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/174523-pro-zdes-i-seychas
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
